Donirajte

Priprema za upis na fakultet ili pravljenje kule od peska – šta deca treba da uče u ranom uzrastu?

by , 30. мар 2016.

Deca dolaze na svet sa urođenom sposobnošću da uče u praktično svakom okruženju i o bilo čemu. Potrebno je da vaspitači znaju koje stvari mogu da očekuju od tipičnog trogodišnjaka kao i da decu upoznaju kao individue, sa jedinstvenim sposobnostima, interesovanjima i mentalnim sklopom.

Ipak, u današnjim vrtićima u Americi učenje se svodi na lekcije propisane nastavnim planom i programom i merenje očekivanih rezultata koji često potcenjuju dečju inteligenciju dok istovremeno opterećujuće deluju na mozak mališana koji se razvija. Sa druge strane, roditelji se plaše da ukoliko izaberu „pogrešan“ obrazovni program, njihovo dete jednog dana neće biti primljeno na „pravi“ fakultet. Sa tako velikim očekivanjima i pritiscima ne suočavaju se samo roditelji i najmlađi već i vaspitači koji pored obaveze da ispune zahtevne kriterijume nastave i primenjuju najnoviju tehnologiju u učionicama, često finansijski jedva sastavljaju kraj sa krajem. Da li su poređenje sa drugim nacionalnim obrazovnim sistemima i pritisak obezbeđivanja što kvalitetnijeg ranog obrazovanja oduzeli deci pravo da uživaju u čarima detinjstva i uče kroz igru i zabavu? Erika Kristakis, stručnjak za rano obrazovanje i predavač sa renomiranog dečjeg istraživačkog centra na Jelju, pokušava da odgovori na ovo pitanje u svojoj najnovijoj knjizi „Važno je biti dete: Šta je predškolcima zaista potrebno od odraslih“.

Copyright: Olesia Bilkei

Copyright: Olesia Bilkei

Kristakis tvrdi da većina današnje dece predškolskog uzrasta provodi svoje ključne prve godine učenja u okruženjima koja ignorišu ili pogrešno tumače njihove potrebe. Ona takođe navodi da bi za predškolce bilo bolje da im se odrasli „sklone sa puta“ tako što će im obezbediti više prostora za učenje bazirano na igri umesto napornih i neinteresantnih lekcija i stvoriti manje pretrpano i vizuelno zahtevno okruženje u kojem ova prirodno radoznala mala bića mogu „glasno da razmišljaju“. Pozivajući se na istraživanja i lično iskustvo u radu sa decom, Kristakis svojim savetima, koji su daleko izvan uobičajenog recepta – manje testova, više igre, otkriva koji je najbolji način da se pomogne mališanima da uče, rastu i razvijaju se tokom prvih godina života. Njeni predlozi mogu da se okarakterišu kao promena fizičkog okruženja za učenje, sadržaja nastave i uspostavljanje prisnog odnosa između vaspitača i mališana.

Stvaranje jednostavnog okruženja za učenje

Kada se prisetimo kako su izgledale naše učionice u vrtiću, vraćaju nam se slike šareno dekorisanih prostorija, dok se sa zidova smeše raznobojni posteri, tabele sa slovima i brojevima i drugi komercijalizovan edukativni materijal. Ipak, u današnje vreme teško nailazimo na okruženje za učenje najmlađih sa praznim zidovima i ograničenim brojem igračaka. U eri prekomerne stimulacije mališana putem televizije i različitih aplikacija, Kristakis tvrdi da su ovakva jednostavna okruženja upravo ono što je deci potrebno kako bi se fokusirala. Iz tog razloga, umesto da se potroši pravo malo bogatstvo na postere i ostale vizuelne sadržaje na koje smo kao deca navikli, autorka ističe primer učionice sa praznim zidovima na početku školske godine. Kako vreme odmiče, deca mogu sama da izaberu sadržaje koji će biti okačeni na zid kako bi prikazala stvari koje su naučila, uz preporuku da se bar u početku izbegne veliki broj poruka.

Copyright: ISchmidt

Copyright: ISchmidt

Kristakis se takođe zalaže za ograničen broj igračaka i manju upotrebu tehnološki naprednih uređaja. Manje igračaka može da podstakne zamišljanje i samostalnost kod dece dok istražuju sopstvenu maštu i svet. Prepuštena svojim idejama, mala deca sama kreiraju igre, aktivno komuniciraju sa ostalom decom iz grupe i fokusirana su više na veštine koje odgovaraju njihovom uzrastu. Prilikom izbora igračaka za učionicu, umesto tableta i televizije, Kristakis u više navrata ističe jednostavne opcije, kao što su šarene kocke. Kocke, kao i ostale igračke koje spadaju u kategoriju „otvorenih“ igračaka, omogućavaju mališanima da simbolički predstave ideje i podstiču njihovu kreativnost.

Manja upotreba edukativnih sadržaja koje su osmislili odrasli

Odrasli često ne obraćaju dovoljno pažnje na veštine koje su deci zaista potrebne. Kristakis tvrdi da prevelika usmerenost na pripremanje dece da odrastu u nezavisne odrasle pojedince izobličava obrazovni sistem i primorava vaspitače da mnogo vremena provedu učeći najmlađe veštinama koje im nisu potrebne u tom periodu života. Na primer, naša želja da obrazujemo sledeću generaciju tehnoloških genija i kompjuterskih naučnika proizvodi potrebu da decu učimo da kucaju u ranom uzrastu, kada njihove fine motoričke sposobnosti još nisu dorasle ovom zahtevnom zadatku. Umesto toga bilo bi efikasnije pomoći mališanima da razviju druge korisne veštine, kao što su sposobnost kritičkog razmišljanja ili rešavanja problema, koje nisu vezane za kompjutere i algoritme. Tako deca mogu da se podstaknu da sama pronađu materijale u učionici koje mogu da upotrebe kako bi napravila dinosaurusa onako kako ga ona zamišljaju umesto korišćenja fabrički gotovog pribora iz vaspitačicine kutije sa natpisom „Lekcija o dinosaurusu“.

Copyright: glebTv

Copyright: glebTv

Osim toga, ona pokreće važno pitanje koliko je rano obrazovanje zaista obrazovanje, a koliko čuvanje dece. Boravak u vrtiću koji traje devet ili deset sati mnogo znači zaposlenim roditeljima, ali nerealno je očekivati da mala deca provedu toliko dugo vremena u učenju. Umesto nametanja mališanima zahtevnog tempa prepoznavanja oblika, slova i brojeva i uskraćivanja popodnevnog odmora, Kristakis naglašava potrebu da se uspostavi balans između kvalitetnih edukativnih programa i perioda kada deca mogu da se opuste, razonode i provedu vreme u aktivnostima na otvorenom bez prevelikog mešanja odraslih. Iako će mnogi roditelji potceniti ideju da se njihova deca duže igraju, spavaju ili čak povremeno pogledaju neki animirani film, to može da bude u najboljem interesu najmlađih.

Efikasnija interakcija između vaspitača i dece

Za razliku od zemalja sa uspešnijim obrazovnim sistemima, vaspitači u Americi često se suočavaju sa malim platama, ograničenih beneficijama i resursima, kao i sve većim zahtevima roditelja. Takođe, stvorena je prilično homogena struktura zaposlenih u vrtićima, iako bi na decu pozitivno delovalo prisustvo većeg broja muških vaspitača i raznoliki profil edukatora, s obzirom na to da  mnogi mališani odrastaju uz jednog roditelja. Kako bi se unapredio kvalitet ranog obrazovanja, Kristakis ističe da bi vaspitače prvo trebalo podržati finansijski. Osim toga, važno je da oni ponovo uspostave blizak odnos sa decom i kroz efikasnu interakciju omoguće im da uče više i bolje.

Copyright: Oksana Kuzmina

Copyright: Oksana Kuzmina

Po njenim rečima, potrebno je da vaspitači znaju koje stvari mogu da očekuju od tipičnog trogodišnjaka kao i da decu upoznaju kao individue, sa jedinstvenim sposobnostima, interesovanjima i mentalnim sklopom. Kako bi mogli da razumeju mališane na ovakav sveobuhvatan način, vaspitači treba da imaju vremena i prilike da upoznaju decu u njihovom prirodnom okruženju, u igri i jezički bogatoj sredini. Važno je da vaspitači saslušaju dečje priče, smeju se sa njima ili sednu svi zajedno na tepih i učestvuju u različitim grupnim aktivnostima i igrama, i posmatrajući ih otkriju šta je to što mališane pokreće.

Deca i njihovi roditelji biće na dobitku onda kada ponovo uspostavimo okruženje za učenje koje najbolje odgovara najmlađim učenicima i koje poštuje rano detinjstvo kao najlepši i najbezbrižniji period života, umesto poligona za obučavanje dece za „odraslu“ budućnost.

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE