Donirajte

Nasilje u školama

by , 24. феб 2014.

Škola je veoma važan deo odrastanja svakog deteta. To je mesto gde deca stiču znanje, drugove, iskustva koja su važna ne samo za spoznaju načina na koji kolektiv funkcioniše, već i samih sebe i svojih mogućnosti i granica.

Neprijatna iskustva uglavnom se vezuju za nasilje među školarcima koje se može ispoljiti u različitim oblicima. Veoma je važno da ga kao članovi porodice, drugovi ili nastavnici prepoznamo i zajedno pokušamo da školu učinimo bezbednim mestom boravka dece u kojoj se poštuje i prihvata različitost svakog učenika.

Nasilje u školi je veliki problem, prisutan u manjoj ili većoj meri u svakom društvu. Prilikom spomena školskog nasilja, meni najpre na pamet pada verbalno nasilje koje je među školarcima značajno zastupljeno. Zastrašivanje, omalovažavanje, ismevanje, nazivanje pogrdnim imenima i pretnje samo su neki od izraza verbalnog nasilja. Dete koje je introvertno i nesigurno usled neprijatnih reči upućenih od strane vršnjaka može se još više uvući u svoju čauru, izgubiti veru u svoje mogućnosti i izrasti u osobu koja se bori sa osećanjem nesigurnosti i odbija da se prihvati izazova, strahujući da neće moći da ispuni očekivanja i postigne uspeh. Strah od neuspeha sputava ne samo tokom daljeg obrazovanja, već i u svakodnevnim životnim situacijama. Povodi za ruganje mogu biti različiti. Neretko se dešava da se deca koja imaju odličan uspeh i veoma su posvećena školi bivaju izložena ruganju i neprihvatanju vršnjaka. Nekada se dešava da deca, do nedavno odlični učenici, namerno počnu da dobijaju loše ocene samo da bi bila prihvaćena u društvu. Različita interesovanja, navike, drugačiji stil oblačenja, govora, boja kože još neki su od razloga zbog kojih deca mogu biti žrtve verbalnog nasilja.

Kada je reč o fizičkom nasilju, tipični primeri su udaranje, guranje, štipanje, šutiranje, pljuvanje. U fizičko nasilje takođe spada i otimanje i uništavanje stvari kao i gestovi i kontakti koji nisu bolni (poput grimasa, prezrivog pogleda, sprečavanja prolaza, telesnog stava), ali ponižavaju ili povređuju osećanja deteta kojem su upućeni. U poslednje vreme sve je više primera fizičkog nasilja među školskom decom, čak i među učenicima nižih razreda. Deca koja su povučena, nesigurna, manje popularna, depresivna, anksiozna, deca koja imaju tek nekoliko drugara i ne uklapaju se u društvo, deca koju doživljavaju kao slabu i nesposobnu da se sama odbrane – češće su izložena nasilnom ponašanju u školi.

nasilje-u-skolama

Ogovaranje, širenje neistina, ignorisanje, izbegavanje i izolovanje iz zajednice vršnjaka tipični su primeri takozvanog socijalnog nasilja. Kao posledice izloženosti nasilnom ponašanju u školi, deca mogu izrasti u nesigurne odrasle ljude sa manjkom samopoštovanja, osobe koje se radije povlače i vreme provode same umesto u društvu, ne veruju drugima i čije se poverenje teško zadobija, osobe koje teško kontrolišu svoja osećanja…

Razvoj tehnologije doneo je još jedan oblik, ili bolje reći sredinu u kojoj se nasilno ponašanje može ispoljiti. Virtuelno vršnjačko nasilje sve je zastupljenije i manifestuje se slanjem fotografija, tekstualnih ili video poruka sa ciljem da se uznemiri i povredi neko dete. Deca danas imaju pristup izuzetno popularnim društvenim mrežama koje se sve češće koriste i kao sredstvo za širenje nasilja. One omogućavaju da veliki broj ljudi vidi fotografiju ili uvredljivi komentar, za veoma kratko vreme. Klikom na dugme „sviđa mi se“ iliti „like“ vršnjaci iskazuju svoje mišljenje o fotografijama, objavama, stavovima koje deca iznose. Zbog mogućnosti koje internet pruža, dete može da doživi neprijatnosti tokom celog dana, a u virtuelnom okruženju često je teško otkriti identitet nasilnika. Primera je puno, a ovakav vid nasilja može ne samo dovesti do povređenih osećanja, gubitka samopouzdanja, već i znatno ozbiljnijih posledica.

Zbog svega prethodno navedenog, veoma je važno da na vreme otkrijemo ukoliko je naše dete, član porodice, drug ili učenik izložen nasilju. Deca se često plaše da prijave nasilje, bilo da su samo posmatrači ili žrtve istog. Uglavnom je prisutan strah da će prijavljivanje nasilja biti okarakterisano kao tužakanje, pa da će nakon toga biti izloženi još većem maltretiranju. Takođe deca često ne veruju da će odrasli moći da ih zaštite, pogotovo što se nasilje odigrava kada su deca bez nadzora. Zato su važni udruženo delovanje i podrška vršnjaka i odraslih. Međutim, treba biti svestan da trajnu zaštitu od nasilja može pružiti samo organizovano i sistemsko delovanje na nivou zajednice (podrška žrtvama, utvrđivanje jasnih pravila, sprovođenje adekvatnih mera protiv nasilničkog ponašanja,…).

Šta možemo da uradimo?

  • Pomoći deci da razviju svest o problemu nasilja što je ranije moguće i ukazati im na posledice koje izloženost nasilničkom ponašanju može da ima.
  • Podsticati decu da prijavljuju nasilje svojim učiteljima, bilo da sami trpe nasilje ili da je neko od njihovih drugara izložen takvom ponašanju.
  • Učiti ih da na nasilje ne odgovaraju nasiljem.
  • Podsticati ih da podržavaju jedni druge i da se zajedno suprotstavljaju problemima na koje naiđu.
  • Ukoliko je vaše dete stidljivo i nesigurno, bez puno drugova uključite ga u neke vannastavne aktivnosti koje su u skladu sa njegovim interesovanjima. To mu može omogućiti da razvije svoj talenat, upozna nove drugare i stekne samopouzdanje.
  • Ne zaboravite da je najvažnija uloga odraslih u smanjenju nasilja prevencija. Pomozite detetu da nauči kako da izrazi svoja osećanja i poštuje tuđa.
  • Zapamtite da ste vi i ostali članovi porodice oni na koje se dete ugleda i način na koji reagujete u različitim situacijama i na koji rešavate nesporazume može biti model po kome će dete to činiti prilikom konflikta sa svojim vršnjacima. Ako se vi odnosite prema svojim prijateljima, komšijama, kolegama sa ljubaznošću i poštovanjem, deca će se posmatrajući vas, verovatnije na isti način tako odnositi prema svojim drugovima.

Sve veći broj škola uključuje se u različite programe kojima je cilj ne samo da smanje postojeći nivo nasilja u školama, već i da preventivno utiču na pojavu nasilničkog ponašanja među novim generacijama. Ostvarenje ovog cilja zahteva predanost ne samo učitelja, zaposlenih u školi, roditelja, već i cele zajednice. Veoma je važno da svako od nas ozbiljno shvati ovaj problem i da se svakom detetu, ali i nastavniku, omogući da se u školi oseća sigurno i da strah od fizičkog ili emocionalnog nasilja bude iskorenjen. Jedan od značajnih koraka je i uvođenje i pridržavanje jasnih pravila i mera protiv nasilničkog ponašanja. Sve veći broj škola u Srbiji počinje da primenjuje program „Škola bez nasilja“ u saradnji sa UNICEF-om o kome više možete pročitati na sledećem linku: http://www.unicef.rs/skola-bez-nasilja.html.

Šta vi mislite da možemo učiniti kako bismo sprečili nasilje u školama i na koji način možemo pomoći deci koja se osećaju odbačeno, usamljeno, nesigurno, uplašeno i slabo usled izloženosti nasilničkom ponašanju vršnjaka da se okuraže, ponovo budu ponosni na sebe i da se osećaju sigurno, motivisano i srećno?

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE