Olovke, sveske, ranac? Tu su! Nova odeća, užina? Sve je tu! Znači sve je spremno za polazak u školu. Ali, zašto onda imam taj osećaj kao da sam nešto zaboravila?
Sutra moj sin polazi u prvi razred. Ne mogu da verujem da je tako brzo porastao. Kao da je juče bilo kada je došao do mene i ponosno uzviknuo „Mama, mama vidi! Moj prvi zub!“. Napokon se uspavao. Nije mogao da prestane da priča o tome kako će sutradan, baš kao Hari Poter, otkriti neki potouno nov magičan svet. I ja sam planirala da odem da spavam, ali neki čudan osećaj anksioznosti i nestrpljivosti me nije napuštao. Glava mi je bila puna briga, i imala sam potrebu da ih se sve rešim.
Zato sam sela i napisala jedno pismo svom sinu. Za njegov polazak u školu.
Draga moja mala radosti,
Već nekoliko meseci se spremam za ovaj dan. Toliko puno stvari me je noćima držalo budnom – od biranja škole, spremanja tvoje nove sobe, kupovine školskog pribora do biranja odeće za taj poseban dan. Možda si i primetio da smo baka, deka i ja oko nečega baš uzbuđeni. Svi ti već danima čestitaju, a bilo je i poklona, muzike i posebne torte. Deluješ tako srećno i bezbrižno.
Međutim, onda si mi jednom rekao da se brineš da se ne uspavamo i da bi trebalo da kupimo poseban sat sa alarmom za taj dan. Rekao si mi i da se nadaš da će tvoji novi prijatelji biti fini baš kao i tvoji prijatelji iz vrtića. Tada sam shvatila da se i ti brineš.
Možda ti zapravo nisi ni svestan koliko je ovaj momenat značajan, ali moj mališan se ipak brine. I ja moram da priznam da se mnogo brinem.
Nadam se i ja da će te drugovi iz razreda voleti i da ćete se brzo združiti. Takođe, nadam se da će tvoji učitelji biti fini i puni podrške kao i tvoje vaspitačice. Brinem se zbog svih stepenica u školi i da li sam izabrala dobre cipele za školu. I da li je tvoja školska torba previše velika ili previše teška. Brinem se i da li ćeš voleti da radiš domaći i da ispunjavaš sve školske obaveze.
Šta ako ti nisam pričala dovoljno o tome koliko je škola važna? Da li sam dovoljno čitala, pisala, učila brojeve, crtala i bojala sa tobom? Ne znam šta da ti spakujem za užinu. Šta ako ne pripremim dobru hranu?
Šta ako bude bilo nekih školskih događaja, a ja ne budem imala vremena da volontiram i da učestvujem? Znaš da mama puno radi i da to malo slobodnog vremena koje imam – je samo za mene i tebe.
Brinem se da li ću te previše forsirati. Ja sam volela školu i mnogo volim da čitam. Šta ako te preopteretim svojim očekivanjima? Želim da pored škole još nešto treniraš i da te upišem na časove šaha. Možda je to malo previše? Međutim, šta ako ti se na kraju svi ti časovi svide, a ja ne budem više imala vremena da te vodim na sve te dodatne aktivnosti?
Mislim da večeras nema ništa od mog spavanja. Celo veče ću gledati tvoje slike kad si bio beba i naše slike sa mora. Ustaću već u 6 ujutru kako bismo stigli da se sve lepo pripremimo do 9. Toliko briga, pitanja i nesigurnosti.
Baš sam ponosna na tebe. Moj mali slatki dečak je pametan, komunikativan, dobroćudan i saosećajan. Toliko si me toga puno naučio. Nadam se da će ti moja ljubav i podrška olakšati ovako bitan dan za tebe.
