Donirajte

Mama, hoćemo da usvojimo Adija i Bilju!

by , 28. авг 2013.

Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj, raspisao je poziv za volontere koji bi učestvovali u aktivnostima pripreme, odvođenja i/ili dovođenja iz škole i obdaništa dece sa teškoćama u razvoju bez roditeljskog staranja.

„Dogovorila sam termin. Idemo da posetimo decu koja nemaju mamu i tatu“, rekla sam mojim sinovima Stefanu (8)  i Aleksi (6) za večerom.

„Onu decu o kojoj si nam pričala, što žive u Zvečanskoj?“, pitao je Aleksa.

„Da, družićemo se sa njima celo pre podne.“

„Hoćemo da im ponesemo nešto? Igračke?“, odmah se setio Stefan.

„Može. Izaberite neke vaše igračke, ali i knjige, bojanke. Budite darežljivi, oni će se jako obradovati.“

Iako je tog četvrtka Beograd već u 7 sati bio najtopliji grad u Evropi, mi smo bili spremni I jedva smo čekali da stignemo I vidimo naše drugare. Svoju decu vaspitavam držeći se toga da će oni uvek oponašati ono što njihovi roditelji rade, a ne govore. Dela, a ne reči  – to je moja filozofija.

Vreme u kojem oni odrastaju je izazovno. U nedostatku kvalitetnih programa, zaglavljeni ispred TV i kompjutera, deca danas imaju virtuelne svetove i živote. Trudim da svojoj deci ispunim vreme i da im organizujem druženje sa drugarima kad god mogu. Iako to uopšte nije tako jednostavno. Volim kad zajedno igraju fudbal, karte, volim kada igraju žmurke, zanimljive geografije, monopol. I to vole i oni jer su naučeni šta je drugarstvo i da ne može Code Lioko da zameni Marka iz klupe.

Pripremila sam ih za odlazak u Zvečansku i objasnila ko tamo živi.  I ranije sam im pričala da ima dece koja nemaju porodicu, ali da su ona isto toliko divna i plemenita, darovita i pametna.

„A ako su dobri, zašto su ih onda ostavili mama i tata?“, pitao me je jednom prilikom moj stariji sin.

„Neki zato što su bili mladi, neki zato što nemaju novca, nekima su oduzeti jer su ih tukli. Ali niko nije ostavio svoje dete jer nije dobro“, trudila sam se da mu objasnim.

Stigli smo ispred velike zgrade sa još većim dvorištem koje je prelepo, sa mnogo sadržaja za mališane. Penjemo se na sprat.  U prostoriji u kojoj je sto sa priborom za crtanje, sudopera, krevetići za spavanje, čeka nas petoro preslatkih drugara, lepo obučenih i raspoloženih.

Adi je najmanji i odmah osvaja srca mojih dečaka. Ljube ga i grle, maze, gnjave kao igračku. Adi ćuti i smeška se. Nešto slabije govori srpski, ali jezik drugarstva je univerzalan. Stefan uzima knjigu i čita mu polako i razgovetno. Aleksa druženje počinje montiranjem Bakugana, ali onda se do kraja posete ne odvaja od njega (i do danas ga svaki dan pominje).

U grupi je još jedan dečak – Joca, koji ima smetnje u razvoju. Sedi mirno, uzima igračke i raduje se slatkišima. Prati svaki naš pokret i razume se sa svojom vaspitačicom koja nam objašnjava da je mnogo srećan.

Apsolutno najveća zvezda sobe je prelepa Zorana, inteligentna devojčica koja se vrlo brzo  nametnula i pokazala šta sve zna.  Iako ima rascepano nepce i malo teže govori, nema prepreka da objasni koliko je srećna. Puštam im muziku – ona igra i zna sve pesme. Poželela sam da je slikam zajedno sa drugarima, ali kada je ugledala telefon trebalo joj je manje od minut da me ubedi da joj prepustim slikanje. Sve je spretno savladala, čak mi je pokazala i da zna sva slova.

Irena se oduševila slagalicama i Stefan joj pomaže da ih složi. Ali ona je toliko spretna da je on ustvari samo hvali i motiviše. A Bilja, mala lepotica, dok traje naše druženje, crta i tek ponekad stidljivo pogleda.

Pitam je da li želi da se mazimo.

„Htela bih, mama“, kaže mi.

Gutam knedlu i uzimam je u ruke. Pevam joj pesmicu i ljuljuškam. Ona me sa obe rukice drži oko vrata. Ima predivne tamne oči sa dugim trepavicama. Mali nosić i lepe zubiće koji joj blistaju dok se smeje. Gledam je i razmišljam kako je baš od svih reči izabrala da mi kaže mama. Mala je da bi znala da nema mamu. Kada je uopšte ostala bez nje?

Razmišljam da li je tim malim anđelima oduzeto jedno krilo na samom rođenju? Da li će ih život boleti kakav god da bude? Koliko patnje će ta mala srca morati da prođu? Da li će uvek sanjati kako im izgledaju mame i tate? Da li misle na njih na rođendane? Ja ne bih mogla da zamislim život bez svojih roditelja. Mogu li oni da žive a da ne misle o svojima, kakvi god da su?

Obišla sam ceo Dom prvi put od kada sam završila fakutet. Nekada nam je tu bila praksa. Za rad u ovakvoj ustanovi potrebno je veliko srce, strpljenje  i ljubav koja nema meru. Sve te divne žene pažljivo rade – hrane, igraju se, neguju bolesnu decu kojih danas u Domu ima više od sto pedeset. A one svakom znaju ime, navike, znaju šta im smeta, šta vole. Sve njihove tajne. I svaku suzu. I raduju se kada napreduju, uče ih da budu samostalni, da vole, da se druže. Da budu bolji od nas.

Opraštamo se posle dva sata predivnog druženja.

„Mama, molim te da dođemo opet. I da usvojimo Adija. I Bilju. I Zoranu. Ustvari hajmo sve da ih povedemo sa nama“, mole me MOJI dečaci.

„Hajde prvo da se dogovorimo da ponovo dođemo vrlo brzo i da ih redovno posećujemo. Je l’ može tako?“

„Daaaaaa„, uglas viču svi zajedno.

Nekoliko naših drugara iz Zvečanske kreće u septembru u školu i trebaće im pomoć u učenju. Stefan se prijavio da vežba sa njima. A Aleksa da ih uči da se brane ako ih neko dira u školi.

Ako i vi želite, možete pomoći. Sigurna sam da su svakoj ovakvoj ustanovi u vašoj blizini potrebni volonteri. Evo i jednog konkretnog poziva:

Centar za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj, raspisao je poziv za volontere koji bi učestvovali u aktivnostima pripreme, odvođenja i/ili dovođenja iz škole i obdaništa dece sa teškoćama u razvoju bez roditeljskog staranja. Cilj aktivnosti volontera jeste da kroz igru, pružanje podrške i ljubavi pomognu deci da dostignu svoje razvojne potencijale i postanu ravnopravni članovi društvene zajednice. Malo vašeg vremena, istrajnosti i dobrog raspoloženja omogućiće da zajedno ispunimo ovaj zadatak.

Dodjite da ih mazite, prošetajte decu po dvorištu, otpevajte im pesmicu, pravite im frizure, pustite muziku i igrajte se sa njima. Ne treba vam veza, ne treba vam novac. Samo ljubav, osmeh i želja da nekog usrećite.

Pre neki dan zaustavio me je taksista i rekao:

„Ja nemam novca, ali ako Fondaciji Novak Đoković treba da se neko nekad preveze, evo nudim se – to mogu.“

Možete i vi. Ne Fondaciji. Deci. Jer, svi smo na istom zadatku.

Ima jedna slika koja govori više od hiljadu reči i koja je i mene inspirisala da sve ovo uradim. Slika malog dečaka koji je nacrtao u domu mamu na podu i zaspao joj u naručju. Neke stvari će uvek boleti. Ali možda mogu da bole manje. Ili da ne bole, barem na trenutak, barem ponekad…

Screenshot_2013-08-13-07-11-08

2 komentara

Napiši odgovor
  • terzic.igor08@gmail.com' igor terzic каже:

    Sigurno je da su deca najranjiviji deo nase planete i prema njima treba pokazati puno paznje ljubavi i mnogo cega drugog kako bi ona osetila sigurnost i toplinu odnosa koji sa sobom donosi sve one radosti koje bi im bile uskracene da nema nas , koji brinemo o tome da svako dete dobije ono sto mu treba i uz jedan oblik ljubavi prema njihovim realnim potrebama da im odredimo koliko i cega ce dobiti zato sto su dobra i slusaju sta im stariji pricaju , bilo da su to njihovi roditelji ili neko drugi .
    Ostavljena deca imaju jednako pravo na istu kolicinu paznje i humanosti ako ne i vise od normalne dece koja zive u svojim porodicama , jer nisu ih ostavili bez nekog razloga koji da je bilo koji nema opravdanje niti valjan izgovor , jer ostaviti svoje dete onda kada ste mu najpotrebniji to je kao ne nositi kisobran dok pada kisa a vi idete ulicom , jer detetu je od malih nogu potrebna ljubav , nega i toplina majcinog i ocevog zagrljaja i ne postoji na svetu dovoljno veliki i opravdan izgovor i razlog zbog kojega cete napustiti svoje dete i pustiti ga da prve korake u zivotu uci od nepoznatih stranaca koji iako su puni ljubavi ne mogu ni u kom slucaju zameniti mamin sretni osmeh i naklonost oca kada dete pocne da hoda ili kad izgovori svoje prve reci .
    Nema veceg ohrabrenja da zivot zapocnete odvazno i znatizeljno od toga da vam roditelji pokazu na koji nacin treba nesto uraditi da to bilo ispravno i dobro po dete i njegove interese koji se ne smeju ugroziti njihovim prepustanjem na milost i nemilost drugim ljudima koji mogu dati detetu paznju , ljubav i da dele svoje vreme sa njima ali im ne mogu preneti maminu i ocevu prvu radost kada dete nesto dobro napravi pa sledi nagrada u vidu poljupca ili zagrljaja kojim otklanjate sve poteskoce koje mogu zasmetati detetu u ranijem dobu i tako uticati na formiranje njegove licnosti kada odrastu .
    Zato se ljudi zaposleni u domovima za decu moraju truditi jos vise kako bi odagnali i oterali tugu i muku sa detetovih ledja , nasledjenu zbog toga sto su ih mama i tata ostavili onda kada je najbitnije biti uz svoje dete ma koliko tesko bilo nijedan izgovor ne postoji da bi bio dovoljno dobar i prihvatljiv za ostavljanje sopstvenog deteta i prepustanja njegovog odrastanja nekome ko je zaduzen da takvu decu cuva i pazi i brine da su ona sretna i zdrava koliko to mogu biti u takvim okolnostima .

  • branka_b55@yahoo.com' Mila каже:

    :((( Tekst je toliko dirljiv. Sve pohvale!

Pošalji komentar

Upotreba kolačića

Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE