Donirajte

Kako sam shvatila da savršen roditelj ne postoji

by , 20. Jun 2019.

U trenutku kada postanemo roditelji, deluje nam kao da svo naše znanje koje smo godinama prethodno sticali odjednom pada u vodu. Pred nama je tada njeno visočanstvo beba, koja je došla na svet bez ikakvog “uputstva za upotrebu” i bilo kakvog saznanja o svetu oko sebe. Tada nam to maleno stvorenje deluje kao neko vanzemaljsko biće za koje je potreban nadljudski napor da bismo ga razumeli i sa njim komunicirali. Gledamo sve te savršene roditelje koji sve rešavaju samo jednim osmehom, čija deca urade ono što se od njih traži čak i pre nego što je izrečeno, i osećamo se kao potpuni promašaj. Nikada niste ni pomislili da ćete se tako osećati, zar ne? Bili ste sigurni da ćete biti roditelj koji sve držati pod kontrolom? Znam. I ja sam. Dobrodošli u svet roditeljstva!

Kada nas surova realnost roditeljstva ošamari, ono što je najviše potrebno svakom od nas jeste podrška. Neko ko će nam povremeno reći “u redu je”, ili, “isto to se desilo i meni”. Potrebno nam je da znamo da nismo sami, i da nema razloga da se osećamo kao vanzemaljac. Da se uverimo da jedna naša nenamerna greška neće krucijalno uticati na život našeg deteta. Da shvatimo da savršen roditelj ne postoji i da savršenstvu ne treba težiti.

Moj suprug i ja smo to našli u programu “Podrška, ne perfekcija” koji sprovodi Fondacija Novak Đoković.

Ja sam majka četvoro dece. Mnogi čim čuju koliko dece imam pomisle da sam ekspert za decu. Međutim, ja im odmah kažem da možda imam samo malo više prakse od većine, a da je znanje o deci veoma relativna stvar. Jer deca se razvijaju i zajedno sa njima se razvijamo i mi kao roditelji. Na tom putu zajedno usvajamo i znanja – deca o svetu oko sebe i svom položaju u njemu, a roditelj o deci, njihovim potrebama i interesovanjima. Pritom, svako dete je priča za sebe. Zato mislim da u roditeljstvu ništa nije univerzalno već sve treba da prilagodimo našem detetu.

Tamara i njen suprug sa svojom velikom porodicom: ,,U roditeljstvu ništa nije univerzalno već roditelj sve treba da prilagodi svom detetu."

Tamara i njen suprug sa svojom velikom porodicom: ,,U roditeljstvu ništa nije univerzalno već roditelj sve treba da prilagodi svom detetu.”

Upravo to su nam pokazale i radionice u okviru programa “Podrška, ne perfekcija”. Kroz deset radionica prešli smo veliki broj tema iz sfera roditeljstva, a koje se tiču problema sa kojima se uglavnom svaki roditelj susretne tokom vaspitavanja deteta.

I ne, nismo dobili odgovor “uradi to i to i rešićeš” – jer čarobni štapić ne postoji. I ako mislite da će vam neko rešenje servirati na tacni, u velikoj ste zabludi. Jer rešenje smo mi sami.

A radionice su nam pomogle da to uvidimo i pokazale na koji način možemo do tog rešenja stići. Na radionice smo krenuli suprug i ja zajedno. Prosto smo smatrali da ćemo tako najbolje videti rezultate, jer smo zajedno  radili na našem odnosu sa decom. Dobar početak je kada se roditelji usaglase oko toga kako i na koji način žele da vaspitavaju decu i kakve međusobne odnose u porodici žele da izgrade. Sa nama na svakoj radionici je bila i najmlađa beba, koja je imala 3 meseca kada je program počeo. Na neki način i ona je postala sastavni deo naše grupice. Sada ima punih 6 meseci, već sedi, počela je da ručka kašice i veoma je komunikativna beba. Dok smo mi bili na radionicama sa našim facilitatorom, naše troje starije dece, dečak od 7 godina i devojčice od 3 i 1,5 godine, su imali svoje kreativne radionice sa vaspitačem.

Moram da priznam da me je to najviše oduševilo – što je Fondacija prilikom planiranja programa razmišljala i o deci. Upravo zbog toga smo i uspeli da prisustvujemo ovom programu zajedno, s obzirom na to da nemamo ni bake ni deke niti bilo koga drugog ko bi za to vreme pričuvao decu.

Tokom programa je naša grupa roditelja postala veoma bliska. Delili smo među sobom čak i neke najteže i najintimnije priče i situacije u kojima smo se osećali potpuno bespomoćno i kao totalni promašaji. Ali delili smo i neke lepe trenutke, rođendane i praznike. Ohrabrivali smo svaki uspeh, pa i svaki pokušaj i ako nije bio uspešan. Stvorili smo jednu divnu grupu u kojoj možete reći sve što želite i u kojoj vas niko neće osuđivati. Svako će pokušati da vam pomogne i  da vam da neki predlog ili pruži podršku. A nekad je to upravo ono što nam je najviše potrebno.

Jasno se sećam prve radionice. Svi smo samo nemo sedeli. Bilo nam je neprijatno da se predstavimo jedni drugima i kod svih se mogla primetiti doza skepticizma. Međutim, kako je koja radionica prolazila, mi smo postajali sve bliži. Mislim da mogu slobodno da kažem u ime svih, da smo s radošću čekali svaki naredni utorak, kada smo u večernjim satima imali radionice.

Najjači utisak koji ću poneti sa programa „Podrška, ne perfekcija“, su upravo ti divni ljudi sa kojima smo se združili. Zapravo, malo pred početak radionica, moja porodica i ja smo se doselili u Jagodinu i nismo poznavali nikoga. Sada mogu reći da imamo prijatelje sa kojima želimo da nastavimo druženje i posle radionica.

Tamara sa bebom Katarinom na radionici programa ,,Podrška, ne perfekcija".

Tamara sa bebom Katarinom na radionici programa ,,Podrška, ne perfekcija”.

Međutim, verovatno će  neko reći „Sve je to sjajno i bajno, ali ima li konkretnih rezultata?“. O da, i tek kako ih ima!

Jedan od „domaćih zadataka“ na radionicama je da svake nedelje roditelj postavi sebi neki cilj vezan za temu radionice. Na taj način smo bili usmeravani da se koncentrišemo i da uređujemo jedan po jedan segment našeg roditeljskog života. Moj suprug i ja smo konkretno uspeli da prepoznamo kada je nekom detetu potrebno malo više pažnje i kako da radimo na tome da se niko od njih ne oseća zapostavljeno (a u kući sa četvoro dece to može biti pravi izazov). Vratili smo deci urednu večernju rutinu sa kojom smo imali problema još od dočeka Nove godine. Naučili smo kako da mi budemo smireni u kritičnim situacijama i kako da na miran način rešimo konflikt sa decom. Takođe smo naučili kako da pronađemo pojedinačno vreme za sebe, ali i vreme za nas kao par (što je još jedan veliki izazov).

Uvideli smo da nismo mi loši roditelji, već da nam ponekad nedostaju kreativniji načini za rešavanje problema, kako ne bismo posegli za onim „disciplinskim“ merama koje ništa dobro ne donesu ni nama ni našoj deci.

A što je najvažnije od svega, dobili smo podršku. Prvenstveno u obliku našeg facilitatora Marka, koji je imao strpljenja i razumevanja za sve nas i bio tu da nas podrži, ohrabri i usmeri, ne samo na radionicama, već u bilo koje doba dana i noći. Njegove reči bi poput lampice zasijale u našim glavama kada se nađemo u izazovnim situacijama. Mi to u okviru grupenazivamo „Marko lampica“ i to je jedan od najjačih zajedničkih utisaka.

Zašto smo se uopšte suprug i ja zainteresovali za program? Mislimo da je rad na sebi uvek neophodan. Ne zbog spoljnih uticaja, već da bismo se mi osećali bolje i bili zadovoljniji sami sobom. A ulaganje u sebe je istovremeno ulaganje u našu decu. I ne, naša deca neće imati savršene roditelje. Međutim, imaće roditelje koji su zadovoljni sobom i koji se trude da budu najbolja verzija sebe, jer se oni ugledaju na nas. A šta je savršenije od toga?

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE