Polazeći od utiska da su deca iz siromašnijih porodica manje sposobna od svojih vršnjaka, kao i propagiranjem opštepoznatih rasnih, rodnih i etničkih stereotipa, nastavnici greškom učvršćuju temelje začaranog kruga nejednakosti. Uticaj ovakve pristrasnosti na pojedinačnom nivou može usmeriti dete da ostvaruje san za kojim zapravo nije strastveno.
Moj omiljeni nastavnik je jednom rekao da je svaki život poput romana ispisanog trajnim mastilom, sa prvim slovima ubeleženim na početku obrazovanja. Neki to rade na tenane, pažljivo razmatrajući svaku moguću reč pre nego što je zapišu, dok su drugi impulsivniji i pišu šta im prvo padne na pamet. Milioni dece rođene u siromaštvu, koja nemaju priliku da se obrazuju, sa sobom nose ofucane priručnike koji su za njih bili ispisani još i pre nego što su došli na svet. Ovoj deci je nažalost uskraćena mogućnost da preuzmu kontrolu nad svojim životima. Nikad dovoljno naglašena – uloga nastavnika nije samo da nauče svoje učenike kako da pišu tu knjigu, već i da im pomognu da osmisle koncept priče koja bi bila vredna prepričavanja.
U skladu sa američko-azijskim stereotipima, moji prvi nastavnici u osnovnoj školi su sa mnogo samopouzdanja nametali da moja budućnost leži u prirodnim naukama. Naučio sam kako da volim i brzo napredujem u tim predmetima i na kraju došao do master diplome u molekularnoj, ćelijskoj i razvojnoj biologiji. U starijim razredima sam primetio određeni stav kod svojih nastavnika zbog kog sam se zapitao zašto su oni tako rano počeli da me usmeravaju ka prirodnim naukama. Tada sam prvi put imao po jednog nastavnika za svaki predmet, što mi je dalo priliku da primetim da, za razliku od nastavnika prirodnih predmeta koji su se trudili da me okruže sa svih strana, nastavnici društvenih predmeta su veći deo pažnje posvećivali drugim učenicima. S obzirom da ovi nastavnici nisu znali ko sam, niti da me interesuje više predmeta, verujem da je njiihovo ubeđenje, kao i mojih nastavnika iz ranijih razreda, da ja isključivo imam afiniteta ka prirodnim naukama, kretalo isključivo od mog fizičkog izgleda.
Nažalost, čak i u najbogatijim zajednicima, urođene društveno-ekonomske predrasude koje imaju nastavnici drastično utiču na stvaranje životnih priča njihovih učenika.
Polazeći od utiska da su deca iz siromašnijih porodica manje sposobna od svojih vršnjaka, kao i propagiranjem opštepoznatih rasnih, rodnih i etničkih stereotipa, nastavnici greškom učvršćuju temelje začaranog kruga nejednakosti. Uticaj ovakve pristrasnosti na pojedinačnom nivou može usmeriti dete da ostvaruje san za kojim zapravo nije strastveno.
Ove nenamerne predrasude nastavnika su potvrđene u istraživanju koje je radio Institut za obrazovanje Univerziteta u Londonu, uporedivši rezultate testova 5000 engleskih osnovaca sa procenom rezultata koju su dali njihovi nastavnici. Istraživanje je pokazalo ogromne razlike između stvarnog učinka na testu i prognoze bazirane na utisku o mogućnosima učenika. Znatan deo ove razlike može biti pripisan podsvesnim društveno-ekonomskim predrasudama. Na primer, među dečacima i devojčicama koji su ostvarili jednake rezultate, nastavnici su netačno predvideli da će se dečaci bolje snaći sa matematikom, dok će devojčice biti bolje u čitanju. Na sličan način, bilingvalni učenici su bili podcenjivani u poznavanju engleskog jezika, dok su deca sa posebnim potrebama bila podcenjivana u skoro svim predmetima.
Dugoročan uticaj podsvesnih predrasuda nastavnika na oblikovanje života učenika može biti izuzetno štetan. Navodeći učenike ka određenim predmetima na osnovu predrasuda, a ne na osnovu njihovih interesovanja, može dovesti do gubitka motivacije za postizanjem viših nivoa obrazovanja i posledično do nezadovoljstva u izboru zanimanja.
Ranije sam smatrao da sam jedan od „onih srećnijih“ zato što se zadesilo da sam, za razliku od mnogih mojih prijatelja, voleo te predmete koji su bili u skladu sa predrasudama koje neko može imati o meni. Mada, više ne gledam to na taj način. Iako mi prirodne nauke idu od ruke, oduvek sam bio rešen da se pozabavim svojim nedostacima u engleskom jeziku i umetnostima. Međutim, prouzrokovano nejednakostima koje su zastupljene u obrazovanju, uvek su me potiskivali i usmeravali ka prirodnim naukama uskraćujući mi pažnju, na koju verujem da sam imao pravo, kada su drugi predmeti bili u pitanju.
Važno je razumeti da ove urođene pristrasnosti nisu problem koji samo nastavnici imaju, već je to posledica ljudske prirode. Kao što Tami Kampbel kaže u Žurnalu socijalne politike (Journal of Social Policy):
Ljudi koriste predrasude kao kognitivne prečice i svi smo skloni njima.
Copyright: wavebreakmedia
Dakle, kako možemo da zaustavimo štetne predrasude?
Ja bih preporučio da deo nastavničke obuke bude podizanje svesti o urođenim predrasudama koje mogu imati pre nego što upoznaju svoje učenike. Uz to, smatram da je važno da nastavnici daju sve od sebe da komuniciraju sa svakim od svojih učenika kako bi im pomogli da otkriju svoju strast.
Moj omiljeni nastavnik je rekao da nastavnik nije završio svoj posao dok dete ne počne da samostalno piše svoju priču, budući da je to znak da ono preuzima kontrolu nad svojim životom. Međutim, u onim najboljim pričama, nastavnik inspiririše dete da se budi svakoga dana jedva čekajući da počne da piše nove stranice knjige koja predstavlja njegov ili njen život.
Moj omiljeni nastavnik je bio moj deda.
