Donirajte

Kako da Srbija bude podsticajno mesto za odrastanje?

by , 9. сеп 2015.

Predškolski programi u trajanju od 3-4 sata imaju najpovoljniji odnos između cene i dobiti, a nije potrebno mnogo da se stvore uslovi za kvalitetno odrastanje dece.

Upravo zato što je rano detinjstvo period najburnijeg razvoja, od neprocenjive je važnosti da deca dobiju adekvatne podsticaje i prilike za učenje. Istraživanja pokazuju da se uključivanje u visokokvalitetne predškolske programe višestruko pozitivno reflektuje na kasnija obrazovna postignuća dece i da ti efekti traju do tinejdžerskog uzrasta. Ali, odražavaju se i na sveukupni kvalitet života, kako pojedinca tako i zajednice. Treba, takođe, imati u vidu da su efekti veći ako se sa programima počne što ranije i najuočljiviji su baš kod dece koja žive u nestimulativnim sredinama. Zato i ne čudi činjenica da su vaspitanje i obrazovanje u ranom detinjstvu jedan od ključnih faktora u rešavanju problema siromaštva i socijalne isključenosti.

Ipak, samo polovina od ukupnog broja dece uzrasta tri do pet i po godina u Srbiji ima prilike da se druži i uči u društvu svojih vršnjaka. Analiza sistema predškolskog vaspitanja i obrazovanja ukazuje da je mrеžа prеdškоlskih ustаnоvа nеdоvоlјnа u odnosu na pоtrеbе pоrоdica sа decom ovog uzrasta, ali isto tako i da nisu dovoljno zastupljeni principi pravednosti i dostupnosti. MICS istraživanje pokazuje da je u programe predškolskog vaspitanja i obrazovanja uključeno 63 odsto dece u urbanim sredinama, a samo 27 odsto u nerazvijenim sredinama, što i ne čudi s obzirom na to da su objekti predškolskih ustanova locirani uglavnom u gradovima. Isto tako 82 procenta dece iz najbogatijih domaćinstava pohađa predškolske programe, dok je obuhvat dece iz najsiromašnijih domaćinstava samo devet odsto. Ono što posebno zabrinjava je činjenica da samo šest procenata dece ovog uzrasta iz romskih naselja pohađa programe predškolskog obrazovanja. O deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom nema validnih podataka.

Copyright: GSerban

Copyright: GSerban

Jednostavno rečeno, usluge predškolskog vaspitanja i obrazovanja nisu dostupne onima kojima su najpotrebnije – deci iz seoskih sredina, deci iz porodica koje su suočene sa finansijskim problemima, deci iz romske zajednice, deci sa smetnjama u razvoju i invaliditetom.

Razloga za ovakvo stanje, pored već pomenute dislociranosti objekata, ima još puno, od nerazumevanja važnosti ranog razvoja, uvreženog shvatanja da je deci ovog uzrasta bolje u porodičnom okruženju, do nedostatka prostornih kapaciteta i nedovoljno raznovrsne ponude programa i usluga za decu i porodice. Još uvek prеоvlаđujuće shvаtаnjе da sistеm predškolskog vaspitanja i obrazovanja služi kао sеrvis pоdrškе zа rоditеlје kојi rаdе uslovilo je da vеćinа dеcе upisаnе u prеdškоlskе ustаnоvе dоlаzе iz pоrоdicа zаpоslеnih rоditеlја. Predškolske ustanove nude uglavnom celodnevne programe, ne postoji mogućnost da roditelji biraju programe ni po trajanju ni po sadržajima koji se nude. U mnogim mestima ne postoje igrališta, parkovi za decu ili su ona zapuštena i nedovoljno bezbedna, a kulturna ponuda za decu ovog uzrasta je minimalna. Evidentan je i nedostatak različitih programa i usluga za porodice kao podrška roditeljstvu, posebno u ruralnim i teško pristupačnim sredinama.

Copyright: Robert Kneschke

Copyright: Robert Kneschke

Ova slika se, na sreću, polako menja. Od 2011. do danas u okviru projekata „IMPRES“, „Vrtići bez granica“ 1 i 2 i „Školice života – zajedno za detinjstvo“[6] uz podršku MPNTR[7], oko četvrtina ukupnog broja predškolskih ustanova i lokalnih samouprava osnaženo je da razvija četvoročasovne, kao i programe u kraćem trajanju sa fokusom na različite aspekte razvoja i time poveća obuhvat dece predškolskim programima pre obaveznog školovanja.

Analiza UNICEF-a pokazala je da predškolski programi u trajanju od 3-4 sata imaju najpovoljniji odnos između cene i dobiti. Uz minimalne adaptacije i opremanje, u skladu sa važećim standardima, prostori mesnih zajednica, domova kulture, domova zdravlja ili osnovnih škola mogu da postanu podsticajna sredina za učenje i druženje dece, a ukoliko se uključe roditelji i meštani, kao što je to, recimo, bio slučaj u selu Biljanovac u opštini Raška u okviru projekta „Školice života – zajedno za detinjstvo“ ili u selu Jadranska Lešnica u opštini Loznica u okviru projekta „Vrtići bez granica“, onda sve ide mnogo brže i lakše. Biblioteke, muzeji i sportske hale takođe mogu biti mesta na kojima se deca druže i uče, stiču životne veštine. Potrebno je da ove institucije koncipiraju svoje programe tako da nude sadržaje kojima izlaze u susret interesovanjima dece.

Budućnost zemlje i naroda zavisi od toga kako i koliko se danas ulaže u najmlađe. Od suštinske je važnosti da to kako i koliko brinemo o svojoj deci bude prioritet delovanja svih nas, ne samo profesionalaca. Svako u svom okruženju, kao građanin ili građanka, ima jedan važan zadatak – da stalno postavlja pitanje i promišlja na temu: šta ovde ima za našu decu? Kako da ovaj svet bude podsticajno mesto za odrastanje?

Deca to zaslužuju. A mi kao odrasli imamo dužnost i zadovoljstvo da im ostavimo u nauk – da brinu jedni o drugima i o onima koji dolaze.

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE