Donirajte

Kako će izgledati budućnost obrazovanja?

by , 2. авг 2015.

Kakva je budućnost obrazovanja? Pitanje je koje je ovih dana veoma aktuelno, a odgovori se kreću od obrazovanja preko interneta do „čarter” škola. Mnoge ljude, međutim, više zanima pitanje: šta će se učiti u školama, kao i šta će to značiti za budućnost društva?

U interesantnom govoru na TED konferenciji 2009. godine, Liz Kolman je govorila o nadama i strahovanjima za budućnost liberalnog, naspram praktičnog obrazovanja u Americi. Sa mesta predsednika Benington univerziteta, ona je tada kritikovala univerzitetski sistem koji više brine o rastućim prihodima, umesto o obučavanju novih generacija javnih službenika. Po njenim rečima, univerziteti ne stvaraju mlade ljude sposobne da rešavaju goruća pitanja i da se uhvate u koštac sa problemima (slična situacija je i sa fakultetima u Srbiji, gde je znanje koje se stiče na većini društvenih smerova prilično teoretsko, gotovo nikako praktično). Ona je pozvala na radikalnu promenu sistema obrazovanja, istakavši da je važno uspostaviti školski sistem koji stvara angažovane građane, sa jakim osećajem za građansku dužnost.

Tokom 2011. Kolman je pokrenula Centar za unapređenje društvenog delovanja (CAPA) na Benington univerzitetu. CAPA u centar svog nastavnog plana i programa stavlja delovanje i građansko angažovanje. Kursevi nisu fokusirani na davanje odgovora, već na kritičko razmišljanje i na to kako da se rešavaju kompleksni, pravi problemi u svetu.

Copyright: Pressmaster

Copyright: Pressmaster

Sa Kolman smo porazgovarali o ovom projektu, kao i o tome kakvo obrazovanje u budućnosti ona priželjkuje.

  • Posle obraćanja na TED konferenciji, osnovali ste CAPA. Šta vas je navelo da pokrenete ovaj program?

Sagledavanje svetskih dešavanja i ozbiljnost situacije u kojoj se svi nalazimo navelo me je da pokrenem CAPA program. Naša zemlja se suočava sa ogromnim izazovima i snosi veliku odgovornost zbog svoje pozicije na globalnom nivou. Ono što se događa u Americi odražava se i na sve ostale ljude širom planete. Kao predsednik Benington univerziteta, nailazila sam na nebrojeno mnogo ovakvih izazova. Smatrala sam da moramo da promenimo način na koji obrazujemo svoje đake. Obrazovanje ima jedinstvenu i ključnu ulogu u rešavanju izazova sa kojima se suočavamo.

Jaz između interesa od opšteg dobra i ličnih interesa je poražavajuće veliki. Čini se da su interesi za dobrobit svih potpuno nestali iz akademskih studija. Univerziteti ostaju doslovno nemi za ono što dugujemo društvu, i usmeravaju studente da budu usredsređeni samo na sušte sopstvene interese. Postoji ogroman raskorak između obrazovanja koje pruža mnoštvo mogućnosti pojedincu i onog koje uči svakog od nas da postoje obaveze prema široj zajednici. O čemu tačno govorim? Pa, naša realnost je da sedimo i čekamo na razne stručnjake da reaguju umesto nas, da preuzmu stvari u svoje ruke i pobrinu se za lepši i bolji svet, da rešavaju sve probleme u državi, okruženju, u svetu. Šta mi radimo? Udobno smo smešteni u svoje fotelje i mislimo kako mi tu ništa ne možemo da pomognemo i učinimo. Ja verujem da je potrebno da škole uče decu javnom delovanju, mogućnostima i obavezama svakog građanina. Potrebno nam je više energičnih govornika u javnoj areni i mladih ljudi koji imaju snagu da donesu odluke, a potom ih i sprovedu u delo.

Zanemarili smo obrazovni sistem koji nas uči kako da se etički, efikasno i inteligentno društveno angažujemo. To nije pitanje sentimenta i entuzijazma, već se radi o tome kako da se zaista nosimo sa izazovima, što zahteva da sve sposobnosti koje posedujemo kao ljudska bića razvijemo do maksimuma – kao što su sposobnost da razmišljamo, sagledavamo i slušamo, a ne samo da slepo i pokorno pratimo šta nam se kaže ili uopšte i ne učestvujemo u dešavanjima oko nas.

Univerziteti treba da edukuju studente kako da se nose sa svetom koji se stalno menja, svetom koji nije označen kao vaš i uređen po vašoj meri, svetom u kojem treba da radite i sarađujete sa mnogo drugih ljudi ne samo zato što vam je potrebna njihova pomoć već i zato što oni sa vama treba da dele istu viziju da ono što radite ima smisla. To je ono što smo izgubili iz vida, ali zahvaljujući obrazovanju to možemo da povratimo.

Već smo angažovani po tom pitanju – to je ono što nazivamo volontiranje i društveno delovanje. Međutim, za sada je sve u okviru vannastavnih aktivnosti, što šalje određenu poruku: Dok god ste mladi i puni entuzijazma, budite društveno angažovani, ali društveno delovanje nije na listi vaših prioriteta i nešto u šta biste uložili obrazovanje koje ste stekli u učionici.

  • Na koji način CAPA program nastoji da premosti jaz između obrazovanja i javnog dobra?

Najveći izazov ovog programa je da izgradimo nastavni plan i program sa kursevima koji odražavaju aktuelnu situaciju u svetu. Mislimo da globalni izazovi treba da oblikuju nastavni plan i program i trudimo se da odgovorimo na pitanje šta je sve potrebno da bi se učinilo nešto efikasno i korisno na svetskom nivou.

Trenutno držim kurs o osnovama za unapređivanje društvenog delovanja. Počeli smo sa globalnim zagrevanjem, i upoznali se sa nizom ozbiljnih, klasičnih naučnih tekstova o toj temi uzimajući u obzir i ono što se sa globalnim zagrevanjem danas dešava. Cilj nam je da iskoristimo sve mogućnosti kako bismo mogli da odgovorimo na aktuelna pitanja. Zatim je na red došlo pitanje zdravstvene zaštite, povodom javne debate o univerzalnoj zdravstvenoj zaštiti u SAD. Uvideli smo koliko je takav vid zaštite značajan za ljude bilo gde u svetu.

Društveno delovanje treba da bude u fokusu. U CAPA programu sve se zasniva na pitanju: na koji način program menja vašu sposobnost da se efikasno društveno angažujete? Ako ne možete da odgovorite na to pitanje, onda ne pohađate CAPA kurs.

CAPA je izazvala promene u razmišljanju kod svih studenata u Beningtonu. Postoje kursevi koji studente uče društvenom delovanju – kursevi na kojima možete da se upoznate sa problemima sa kojima se društvo suočava. Tu su i različite radionice o gradovima. I dalje tragamo za pionirskim temama – mestima za društveno delovanje, gde možete da sagledate sve ono što je bitno za opšte dobro.

  • Šta je ono što čini iskustvo u CAPA učionici drugačijim?

U tradicionalnoj nastavi, profesori organizuju i osmisle čas pre nego što započnu predavanje. Međutim, svet nije nešto što može uvek unapred da se organizuje. Kako biste pustili svet da uđe u učionicu, morate da prihvatite da je to svet u kojem niko ne zna odgovore na mnoga pitanja. CAPA funkcioniše na osnovu pedagogije otkrića, a ne na osnovu pedagogije potrošačkog društva. Morate da otkrijete ono što ne znate. Jedina razlika između fakulteta i studenata je ta da fakultet zna kako je to biti student. Mi nismo jedini koji znaju odgovore, ali jedini smo koji znamo kako da ih saznamo.

Sve više studenata menja svoj odnos prema svetu zahvaljujući CAPA programu. Oni se suočavaju sa izazovima i sve više su zainteresovani da takva promena postane ključni deo njihovog obrazovanja.

Deo izazova je suočavanje sa svakom velikom temom, licem u lice, istovremeno. U svakoj ozbiljnoj formi građanstva, ljudi snose veliku društvenu odgovornost i brojne obaveze. Ne možete da kažete: „Žao mi je, to nije moj fah. Ne bavim se ratnim dešavanjima, samo zdravstvenom zaštitom”. Tipične univerzitetske studije imaju progresivno suženi fokus. Čitava ideja je da ne možete ništa ozbiljno da učinite osim ako niste usko specijalizovani. To je samo pretpostavka, ali koja nosi sa sobom svojevrsnu bespomoćnost.

  • Zvuči kao da zagovarate obrazovanje koje pokriva više različitih akademskih disciplina?

Mislim da akademske discipline nisu najvažnije. Moramo da sagledamo svet kroz različita pitanja i delovanje. Imati šest usko stručnih perspektiva nije nužno bolje nego imati jednu. Morate da budete mnogo radikalniji od toga. Ne razmišljajte o ljudima u disciplinama – razmišljajte o njihovim kapacitetima i o tome kako se oni transformišu. Sve dok se ne otrgnemo od ograničenja i disciplina u kojima vlada intelektualna rigoroznost, imaćemo problem.

Pravi je izazov teza da su discipline jedini način na koji nešto zaista može da se učini i to je mnogo radikalnije nego što sama interdisciplinarnost predstavlja. Ne možete da uradite mnogo toga ako ste istoričar i razmatrate neko pitanje dok pored vas sedi psiholog, a do njega fizičar. Važno je da se pre svega vi fokusirate na problem.

To ne znači da ljudi ne postaju fascinirani nekim stvarima koje su ekvivalentne disciplinama i požele njima da se bave. To je dobra stvar. Nije dobro kada discipline preuzmu potpuni primat.

  • Zašto mislite da je obrazovanje o društveno odgovornom delovanju stavljeno u zapećak?

Čini mi se da se radi o sve većem izbegavanju kompleksnosti, što je pogrešno zato što je svet sam po sebi kompleksan. Mislim da postoji fundamentalizam kad je reč o tehnologiji. Tehnologija sama po sebi nas neće spasiti. Tehnologija je odlična stvar, ali ona je samo sredstvo.

Ima milion stvari koje se dešavaju, a koje predstavljaju jasne znake da su ljudi koji su najobrazovaniji i najsposobniji za prosvećeno društveno delovanje veoma neangažovani. U međuvremenu, ima mnogo ljudi koji su i te kako angažovani. Strastveno angažovani. Oni su ekstremisti, fanatici i fundamentalisti. Ljudi koji su na marginama su oni koji bi trebalo da budu u fokusu. Izgubili smo snagu među ljudima koji su u najboljoj poziciji da budu efikasni. Ustupili smo fundamentalistima čitav spektar vrednosti. Društveno delovanje je u znaku vrednosti – od toga ne možete da pobegnete. Tu je reč o stvarima do kojih vam je stalo, i zašto bi drugi ljudi trebalo da brinu o njima?

  • Kako biste posavetovali ljude koji nisu na koledžu ili fakultetu da se društveno angažuju?

Postoji dobar izraz: „Nemoj samo nešto da učiniš, stoj tu”. To je suština CAPA programa. Ukoliko zaista želite da budete efikasni, morate da budete prisutni, učite, shvatite i osmislite način kako nešto da uradite. To je nešto što morate da učinite zajedno sa drugim ljudima – ne pokušavajte to da učinite sami.

Ne možete da se zadovoljite sa par kapi u kanti za vodu. Nećete puno doprineti opštem dobru tako što ćete samo dobro uvezati kesu za smeće, ili dati prilog. Takve stvari su poželjne, ali neće napraviti veliku promenu. Biti društveno angažovan zahteva da date sve od sebe i da zaista razumete o čemu se tu radi. Ulozi su veoma veliki i to je ono što čitavu ovu priču čini još uzbudljivijom i podsticajnijom.

Takođe, obrazovanjem može doći do stvaranja novih aktivista. Postoje škole širom zemlje bez večernje nastave. Kako da organizujemo skup na kojem bi odrasli međusobno razgovarali o stvarima od zajedničkog interesa? Potrebno je samo malo da se potrudimo uz sistematičniji pristup – ne samo na univerzitetu već i da pronađemo način kako možemo da iskoristimo obrazovanje i učionice širom zemlje da unapredimo društvo u kojem živimo.

Copyright: Karramba Production

Copyright: Karramba Production

Izvor: ideas.ted.com

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE