Drugarijada mi je pomogla da shvatim da je dečji nivo onaj na koji se treba uzdići, a ne spustiti, jer toliko ljubavi i iskrenosti ne poseduje niko osim dece.
Ovo je jedna od onih priča koje treba početi od kraja. Dečji osmesi, radost i zagrljaji govore da smo uspeli, ulepšali smo živote jedni drugima.
Svaki tradicionalan i uspešan projekat, kao što je Drugarijada, nosi sa sobom osećaj odgovornosti. Svi se sećaju prethodnih Drugarijada i očekuju da svaka naredna bude bolja od prethodne. Deca očekuju da se zabave, a ja… ja sam želela da svako dete doživi neke od najlepših trenutaka sa nama, nauči nesto novo, stekne nova prijateljstva, osećaj zajedništva, pripadnosti, bude u mogućnosti da iskaže svoje talente i mogućnosti, i da se jednog dana ovog kampa seća sa puno ljubavi.
Samo saznanje da su deca različitog uzrasta i da dolaze iz različitih sredina predstavlja veliki izazov. Sa svakim detetom treba uspostaviti odnos na jedinstven način, odnos u kojem će se dete osećati slobodno, biti u prilici da se iskaže, odnos pun poverenja i sigurnosti, a sa druge strane treba razviti osećaj zajedništva i pripadnosti grupi koju tek upoznaje. Sam proces izgradnje odnosa sa detetom zahteva strpljenje, pažnju, razumevanje, ali vredi… zbog osmeha koji uputi, vredi zbog zagrljaja, vredi zbog toga što znate da ste nekome u tom trenutku oslonac, što vam je ta osoba upotpunila život.
Provodeći dane sa njima i posmatrajući ih, shvatila sam da je dečji nivo onaj na koji se treba uzdići, a ne spustiti. Toliko iskrenosti i ljubavi u odnosu ne poseduje niko drugi sem dece. Mislili smo da nam je zadatak da ih uputimo u neke tajne „odraslih“, u stvari podsetili su oni nas na to šta znači spremnost da se prihvati drugi i pruži ruka kada nismo u pravu, kako da prevaziđemo strahove, kako da očuvamo tradiciju kroz pesmu i igru, a da budemo otvoreni za neke nove, nepoznate stvari, kako da podstaknemo želju za učenjem i napretkom, kako da budemo različiti, a da ostanemo svoji. Kamp nam je pružio priliku da rastemo zajedno, da učimo jedni sa drugima i jedni od drugih, da slobodno iskažemo svoju kreativnost, sposobnosti, i da stvorimo neka velika drugarstva.
Dečje svojstvenosti su samo čekale priliku da isplivaju na površinu, koju su iskoristili kao da su se oduvek spremali za nju. Toliko talenata za ples, za plivanje, za sport, za crtanje, pisanje pesama, pevanje ohrabruju i raduju, a sa druge strane ne dozvoljavaju da bilo koji talenat izdvojim, jer bi bilo nepravedno.
Na ovo putovanje sam krenula kao „vodič“, završavam ga vođena hrabrošću moje drugarice Ankice iz Skupljena da prevaziđem strah od visine, Bojane iz Lučana i Branka iz Mačkata da očuvam tradiciju, Ivana da naučim o zmajevima, Stefana, Mihajla i Ive da se radujem”¦ Završavam ga vođena njihovom iskrenošću i čistotom da shvatim da koliko god bila odrasla, u meni još uvek postoji želja deteta da se igra”¦
