Kada istraživači ispituju roditelje šta najviše žele za svoju decu, većina odgovara nezavisnost i uspešno odrastanje. Ali pitanje je – kako da deca postanu zrelija? Za roditelje može biti obeshrabrujuće pronaći pravi put kroz različite i kontradiktorne stavove o vaspitavanju dece. Vrtoglav porast broja stručnjaka koji se bave temama roditeljstva, knjiga i naloga na društvenim mrežama čini pronalaženje jednostavnog odgovora sve težim.
Roditelji mi stalno govore da se, što više slušaju stručnjake, sve manje osećaju spremnima da odgajaju dete. Paradoksalno, saveti koje traže da bi se suočili sa svojom anksioznošću, preopterećenošću ili depresijom često čine da se osećaju još gore i manje sposobnim.
Bolno je želeti biti odgovor za svoje dete, a osećati kao da nemate nijedan odgovor.
Ispod svih tih saveta nalaze se dva suprotstavljena verovanja o tome šta deci treba za zdrav rast. Konačni cilj je pomoći deci da dostignu zrelost i teže ostvarivanju svojih ciljeva, gde mogu biti sa drugima a da ne izgube osećaj sebe, kao i da imaju saosećanje i obzirnost prema drugima, a da se mogu prilagoditi gubicima i postati otporniji i snalažljiviji.
Deo problema leži u velikoj promeni paradigme kako ljudi sazrevaju. Nauka o razvoju ruši 300 godina prakse roditeljstva i obrazovanja. Postoje dva odvojena i suprotstavljena pristupa u odgajanju dece: razvojno/relacioni i ponašajni/učeći. Ponašajni pristup više ne podržavaju ni neuronauka, nauka o privrženosti, razvojna psihologija, kao ni tradicionalna mudrost i znanje starijih generacija.
Koreni sada prevaziđenog ponašajnog pristupa počeli su sa Džonom Lokom, koji je verovao da decu treba naučiti kako da se ponašaju zrelo, fokusirajući se na logiku i razum. Cilj je oblikovanje dečjeg ponašanja kroz nagrade, pretnje, kazne, zastrašujuće taktike, “123 magiju” i pauze. Ako se dete ponašalo bolje nakon kazne, smatralo se da je postalo zrelije. Nije se razmatralo zašto je dete bolje postupilo – da li je naučilo lekciju? Da li je zaista postalo civilizovanije i obzirnije ili samo uplašenije? Alarmiranost (opominjanje) je snažan inhibitor ponašanja i emocija, ali to nije zrelost i to može dovesti do opasnog ishoda.
Možete se pitati da li deca uopšte treba da osećaju alarmiranost? Nemoguće je potpuno eliminisati strah, a čak i da to postignemo, to bi samo učinilo našu decu osetljivijom i uplašenijom od sveta u kojem žive. Jednostavno rečeno – mi nismo tu da budemo izvor straha i povređivanja, već odgovor na ta stanja. Kada su uplašeni, mi treba da budemo izvor sigurnosti i utehe. Ne možemo zaštititi srce naše dece ako smo mi ti koji ih povređujemo.
Naša uloga kao roditelja je i da postavljamo očekivanja, granice i suočavamo se s izazovima koje donosi njihova nezrelost, ali to ne mora uključivati teške disciplinske metode koje nas čine njihovim protivnicima. Ono što sada znamo o ljudskom razvoju jeste da je privrženost instinkt za preživljavanje koji je temelj našeg zdravlja i blagostanja. U centru razvojnog pristupa je shvatanje da su odnos i emocije ključni pokretači zrelosti, što znači da moramo održati naše odnose sa decom.
Razvojni pristup nam je doneo razumevanje da su zdrav razvoj mozga i adekvatna briga ključni za rast deteta. Od pete do sedme godine, ako dete idealno napreduje, njegov mozak može dovoljno da meša suprotstavljena osećanja i da dva puta razmisli pre nego što postupi. Pomešana osećanja im pomažu da se suoče s problemima kroz razmišljanje, formiranje namere da postupe drugačije i preduzimanje akcije da isprave situaciju u kojoj su pogrešili. Zrelost se gradi na unutrašnjem sukobu među suprotnim emocijama, idejama i verovanjima, ali za to je važan siguran i brižan odnos između roditelja i dece.
Zrelost je odgovor na većinu problema u ponašanju, ali ključ zrelosti leži u osećanju povezanosti sa onima koji su odgovorni za vođenje i brigu o njima. Deca moraju proživeti svoja ranjiva osećanja da bi rasla, poput brige o sebi i drugima, tuge kada ne ide sve kako žele i straha kada su zaista u opasnosti i treba im pomoć. Deca se moraju osećati sigurno kako bi mogli da prožive ranjiva osećanja.
Ne smemo izgubiti svoju brižnost kao staratelji i pribegavati povređivanju dece u ime njihovog odrastanja. Mozak se gradi na temelju relacione sigurnosti, a ne usađivanjem ponašanja zasnovanog na strahu. Disciplina je ono što radimo da nadoknadimo detetovu nezrelost, ali ne sme da naruši našu povezanost. Kada su deca duboko povezana s nama, žele da budu dobra za nas. Privrženost ih podstiče da ispune naša očekivanja, da nam se obrate za vođenje, podršku i samo tako zadovoljavaju potrebu za sigurnošću.
Danas se roditelji takmiče za pažnju svoje dece – sa ekranima i vršnjacima. Ako želimo da zadržimo našu decu neophodno je da posmatramo sebe kao njihove emocionalne domove. Potrebno je naći načine da decu vodimo kroz izazove i nepremostive situacije, držeći ih blizu. Potrebno je verovati da smo mi univerzalni odgovor za ono što im treba za rast, čak i kada nemamo odgovore na to šta da radimo. Konačno, potrebno je da se setimo da roditelji podižu decu hiljadama godina bez priručnika.
Već imamo ono što im treba u nama samima, i uz dovoljno brižnosti, promišljanja i strpljenja sa sobom i decom, naći ćemo put kroz sve.
Dr Debora Meknamara je autorka, klinička savetnica i članica Neufeld Instituta, koji je osnovao dr Gordon Neufeld. Njene knjige „Rest, Play, Grow“ i „Nourished“ prevedene su na više od 15 jezika i spadaju u bestselere. Debora podržava roditelje, edukatore i stručnjake u razumevanju dece i prelasku u roditeljstvo.
