Istraživanja neupitno ukazuju na važnost zdravih, poverenjem ispunjenih odnosa između odraslih i dece – posebno u ranim godinama.
Od razvoja mozga do usvajanja jezika i emocionalnog blagostanja, koreni našeg rasta leže u dubokim vezama sa negovateljima.
Roditeljska nesigurnost i uobičajena pitanja
U želji da obezbede emocionalne potrebe svoje dece, roditelji su postali samosvesni u pogledu svojih odnosa sa njima. Nesigurnost se nadvija kao senka, ostavljajući nas zaokupljene pitanjima o sopstvenoj sposobnosti da odgovorimo na dečje potrebe.
- Kako izgleda dobar odnos?
- Kako postaviti granice, a istovremeno očuvati povezanost?
- Koliko pažnje je dovoljno?
- Može li se detetu pružiti previše pažnje?
- Da li je naše dete osuđeno na neuspeh ako imamo poteškoće da se povežemo s njim?
Šta definiše dobar odnos?
Jedno od najčešćih pitanja roditelja jeste: kakva je priroda dobrog odnosa između odraslih i dece? Termin „sigurna privrženost“ često se koristi kao reper, temeljen na radu Džona Bolbija. Međutim, u stvarnosti, nijedan odnos niti pojedinac nisu potpuno zaštićeni od izazova i razdvajanja koje život nosi.
Odmaranje u našoj ljubavi
Svrha privrženosti je da se dete oslanja na nas kako bismo mogli da budemo odgovor na njegove potrebe i da ono prihvata našu brigu. Bolje pitanje bi bilo: šta možemo učiniti da dete pronađe mir u našoj brizi? Koji su koreni osećaja sigurnosti koji mu omogućavaju da oseća, igra se i raste?
Pogrešan pristup modernog roditeljstva
Kada je reč o brizi za povezanost naše dece s nama, prakse roditeljstva i obrazovanja u Severnoj Americi skrenule su s pravog puta. Sada deci ili tinejdžerima direktno postavljamo pitanja poput: „Da li se osećaš sigurno ili voljeno pored mene?“ ili „Šta ti je potrebno od mene da bi se osećao sigurno ili voljeno?“
Preuzimanje inicijative kao negovatelji
Odgovornost za to da se osećaju bezbedno ili voljeno ne treba da bude na deci. Priroda povezanosti je kaskadna – deca se orijentišu prema svojim negovateljima, slede ih i traže kontakt s njima. Naša deca treba da se odmaraju u našoj ljubavi, oslanjaju na našu brigu i da je uzimaju zdravo za gotovo, bez obzira na svoje ponašanje ili učinak.
Uloga instinkta u roditeljstvu
Rođeni smo s prirodnim instinktom negovatelja, koji je osnova naše želje da dete oseća sigurnost. Problem je u tome što izražavanje naših namera i ljubavi direktno često može imati kontraefekat.
Mudrost prirodnih roditeljskih praksi
Povezanost najbolje funkcioniše kada je manje vidljiva i kada se doživljava kao prirodna. Decu smo odgajali mnogo pre nego što su postojali stručnjaci za roditeljstvo i razvojna nauka. Na primer, vekovima su drevne roditeljske prakse uključivale pevanje uspavanki ili obezbeđivanje hrane za decu.
Priroda je bila mudra u svom povezivanju roditelja i dece. Želja za povezivanjem postoji i kod roditelja i kod deteta, pri čemu detetova ljubav prema nama osnažuje našu ulogu negovatelja.
Prihvatanje ranjivosti
Ključ odnosa je, naizgled paradoksalno, ne razmišljati previše o našim potrebama za privrženošću, već prihvatiti ranjivost koja je deo odgovora na najveću glad deteta – za ljubavlju i sigurnošću.
Ključ brige o detetu je podsticanje njegovog oslanjanja na nas. To znači da ne moramo postavljati previše pitanja, već da primetimo šta im treba i da reagujemo kako bismo im to obezbedili.
Radi se o tome da detetu pružimo poziv da bude deo našeg sveta, a da to ne bude na račun njihovog emocionalnog izražavanja.
Razumevanje kao izraz ljubavi
Možda je bolje da se zapitamo: kako znamo da smo nekome važni? Šta oni rade što nam pokazuje da postoji velikodušan i topao poziv da budemo bliski?
Ono što sigurno znam jeste da sam se najviše osećala važnom kada sam bila shvaćena i viđena. Razumevanje je druga reč za ljubav, a ljubav je najveća potreba koju imamo za preživljavanje.
Ljubav je već u nama; samo treba da se pojavimo i kažemo: „Da, hoću.“
Foto: Shutterstock
Pročitajte prethodni tekst dr Debore Mekmanara