Donirajte

Dete sa posebnim potrebama i vrtić

by , 30. окт 2013.

Dilema koja se često javlja kod roditelja tiče se upisa deteta u vrtić ukoliko postoji mogućnost da ga čuva neko od članove porodice ili pak angažovanje dadilje. 

Nepoznavanje načina rada vaspitača sa decom, ishrana u vrtićima, negodovanje i detetovo odbijanje odlaska u vrtić kao i spavanja popodne, neki su od razloga zbog kojih roditelji često odustaju od upisa i pokušavaju da pronađu neko drugo rešenje. Ta i još mnoga pitanja muče i roditelje dece sa posebnim potrebama. Problem predstavlja i činjenica da ne postoji u svakom vrtiću razvojna grupa u kojoj postoje posebno obučeni vaspitači za rad sa decom sa poteškoćama u razvoju. Udaljenost ovakvih ustanova od sopstvenog doma još jedan je razlog koji roditelje navodi da odustanu od upisa svog deteta u ovakvu grupu.

Kako se sediPokušaću da vam prenesem iskustvo mog bate koji je u svom vrtiću proveo lepe trenutke i uz veliku posvećenost i ljubav svojih vaspitačica naučio da prihvati drugu decu i stekao drugare. Nadam se da će Lukino iskustvo pružiti odgovore na neka od pitanja koja mnoge roditelje dece sa posebnim potrebama muče i da će rešiti dilemu – Upisati dete u vrtić ili ne?

Luka je u vrtić krenuo sa nepunih 6 godina. Pre toga moji roditelji pokušali su da ga uključe u rad sa defektologom, međutim on nije želeo da sarađuje. Takođe pristup tadašnjeg defektologa nije bio odgovarajući i višemesečni odlasci nisu dali rezultate. Tada smo krenuli u potragu za ustanovom koja bi bila adekvatna za njega i ubrzo smo saznali za vrtić koji se nalazi u obližnjem delu grada, a nosi ime po poznatom dečijem pesniku Dušku Radoviću. U tom vrtiću postoji razvojna grupa u kojoj je najviše do petoro dece sa različitim oblicima invaliditeta. To su slepa deca, deca koja ne govore, imaju cerebralnu paralizu ili neki drugi vid poteškoća u razvoju. Neka od pitanja na koja roditelji pokušavaju da pronađu odgovore jesu – ko će čuvati njihovu decu, da li su vaspitačice iskusne, predane radu sa njima? Koliko je sigurno ostaviti dete koje ima specifične potrebe u toku dana, već izgrađene navike? Da li će vaspitači to umeti da prepoznaju i ko uopšte može bolje da razume vaše dete nego vi sami, naročito kada dete ne govori?

Na vrhu svetaNajpre, bez sumnje vaspitači koji rade u razvojnim grupama su obučeni za rad sa decom sa posebnim potrebama, iskusni i u svakom trenutku su tu da oslušnu potrebe vašeg deteta, pomognu mu i nauče ga nešto novo. Možda isprva neće biti lako, ali vremenom uz vašu pomoć i sugestije, upoznaće sve potrebe vašeg deteta i u svakom trenutku pružiće mu najviše što mogu. Luka je pre polaska u vrtić bio veoma vezan za članove porodice i retko kada je dopuštao da mu priđe neko drugi, da ga pomazi ili se poigra sa njim tako da smo prilikom njegovog polaska u vrtić bili zabrinuti kako će se ponašati i da li će uopšte želeti da sarađuje. Međutim, i deca bez poteškoća u razvoju ne prihvataju tako lako boravak u vrtiću, sećam se da sam ja bežala baki kada sam shvatila da u vrtiću treba da spavam, a moja sestra je nedeljama plakala prilikom svakog polaska u vrtić. To je trajalo sve do trenutka kada je otkrila ukusnu užinu, upoznala nove drugare i shvatila koliko je boravak i igra u vrtiću zapravo zabavna. Tako su i moji roditelji znali da je iako postoji mogućnost da Luka ne prihvati odmah novo okruženje,  boravak sa drugom decom veoma važan i da će imati veliki značaj za njegovu socijalizaciju.

Gore/DolePrvi dan Luka je sa vaspitačicama proveo pola sata. Svaki naredni dan ostajao je sve duže i ispostavilo se da nije bilo razloga za brigu. Luka je pronašao svoj kutak u sobi – prijalo mu je odmaranje u takozvanom lejzi begu i na strunjači. Sa vaspitačicama se polako upoznavao i najpre nije prihvatao svaku njihovu sugestiju, celokupno okruženje je za njega bilo novo i kao i svakom detetu trebalo je malo vremena da se u potpunosti prilagodi. Na sreću tu su bile divne vaspitačice Gaga i Bilja kao i medicinska sestra Daca koje su u svakom trenutku bile tu za njega kao i za njegove drugare. Svaki od njih ima specifične potrebe, drugačiju narav ali njima nije trebalo puno vremena da se sa svakim detetom sprijatelje i pronađu način da ispune svaku njihovu potrebu. Tu se pruža odgovor na još jedno pitanje koje mnoge roditelje muči. S obzirom na specifično zdravstveno stanje svog deteta, mnogi strahuju da vaspitačica neće u slučaju nužde znati kako da reaguje i u slučaju epileptičnih napada, povrede ili bilo čega sličnog na pravi način pomogne detetu. Svaka razvojna grupa zato ima i medicinsku sestru koja je tu da detetu pruži odgovarajuću negu i u skladu sa zdravstvenim stanjem pomogne. Još ako je duhovita i pažljiva poput Lukine Dace, roditelji zaista mogu biti sigurni da je njihovo dete u pravim rukama. Lukine vaspitačice su ga vrlo brzo zavolele, trudile se da ga upoznaju, otkriju šta je to što voli kako bi njegov boravak u vrtiću učinile što lepšim i zanimljivijim. Pokušavao je da se popne svuda po sobi kada bi pomislio da su vaspitačice izašle, a one su zapravo namerno ponekada ćutale kako bi videle da li će da pravi nestašluke. Pustile su ga da istraži svaki kutak sobe, kao i dvorišta. Najviše vremena provodio je ljuljajući se ili penjući na penjalici na kojoj do tada nismo ni znali koliko je spretan. Zahvaljujući Gagi, Daci i Bilji Luka je savladao različite veštine i postao prava mala maza, omiljena među drugarima.

Sledeće od čega roditelji strahuju jeste kako će njihovo dete i da li će uopšte prihvatiti hranu  u vrtiću. Mnogi Lukini drugovi imaju specifičan način ishrane. Luka u periodu kada je krenuo u vrtić nije prihvatao mnoge namirnice. Jeo je svega par jela i uglavnom ga je hranila mama. Samo kada ona nije bila tu prihvatao je da ga hranimo tata ili ja. Kako će izdržati ceo dan bez jela? Zaista, Luka je u početku odbijao da jede u vrtiću. On, kao i sva slepa deca, ima izuzetno razvijeno čulo mirisa te pre nego što bilo šta okusi, najpre omiriše i ukoliko mu se miris ne dopadne odbija da to proba. Tako da mogu reći da je to bila mamina najveća briga. Međutim, kako su dani prolazili Luka je polako počeo da isprobava jela iz vrtića, prihvata da ga hrane vaspitačice. Verujem da i ostala deca koja se nađu u istoj situaciji posle nekog vremena popuste i usled toga što ogladne počinju da jedu i isprobavaju neke nove ukuse i često u kolektivu jedu i ono što u kući nikada ne bi okusili. Potrebno je samo malo strpljenja i upornosti. Nas Luka i dan danas iznenađuje kada nam učiteljica iz škole javi da je pio jogurt, pojeo krastavac ili kiflu. To nikada kod kuće nije ni želeo da proba. Tako da neka vas strah od toga kako će dete prihvatiti ishranu u vrtiću ne sputava i ne predstavlja prepreku za upis deteta u razvojnu grupu. Vrlo je moguće da ćete uskoro morati da se raspitujete o receptima koje u vrtićima koriste za pripremu hrane i da svaki dan pravite baš taj kolač koji je vaše dete jelo u vrtiću.

Veliki odmor

Ono što u našem rodnom gradu svakako predstavlja problem jeste mali broj vrtića koji imaju razvojnu grupu. Usled toga, nekima se udaljenost adekvatne ustanove čini kao velika prepreka. Međutim, boravak vašeg deteta sa posebnim potrebama u kolektivu sa drugom decom je veoma važan za njihovu socijalizaciju i nesumnjivo odlična priprema kasnije za školu. Prednosti su velike i vredne menjanja dva autobusa i prelaska nekoliko kilometara do vrtića.

Razvojne grupe su u odnosu na regularne grupe male i roditeljima se može činiti da su oni suviše izdvojeni u odnosu na drugu decu kao i da ih druga deca neće prihvatiti u svom okruženju, te da je možda bolje upisati ih u ustanovu u kojoj su samo deca sa posebnim potrebama. Luka je na naše iznenađenje vrlo brzo prihvatio drugu decu, kao i ona njega. Devojčice njegovog uzrasta iz regularnih grupa često su ga izvodile napolje, a i on je kada bi ostajao sam u svojoj grupi zajedno sa vaspitačicama odlazio i provodio vreme u regularnim grupama. Svi su ga zavoleli i rado sa njim delili svoje igračke. Mislim da je uopšte za vrtiće koji to mogu da obezbede, važno da imaju razvojnu grupu jer upravo tako druga deca se uče da prihvate decu sa invaliditetom, uče se da budu solidarni i rado prihvataju da im pomognu.

Who's the bossLuka je u vrtić išao do prošle jeseni kada je krenuo u prvi razred škole za slepe i slabovide. Boravak u vrtiću i rad sa predanim i pažljivim vaspitačicama pripremio ga je ne samo za boravak u školi već i svakodnevne situacije. Od deteta koje je od sebe odgurivalo gotovo svakog ko bi mu prišao, postao je jedan od omiljenih dečaka u vrtiću i velikih maza. Za jednu Novu godinu vaspitačice su nam poklonile fotoalbum u kome se nalaze fotografije na kojima su zabeleženi Lukino učešće na maskenbalu, igra ali i nestašluci koje je pravio, a priložene fotografije su upravo iz ovog nama dragog poklona. Nadam se da će Lukino iskustvo ohrabriti mnoge mame i tate koje se kolebaju da li da upišu svoje dete sa posebnim potrebama u razvojnu grupu i verujem da svaki vrtić ima neku svoju Gagu, Bilju ili Dacu koja će vašem detetu pružiti lepe trenutke i naučiti ga mnogo toga.

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE