Da li su nagrade za učestvovanje dobre za decu?

Da li nagrade za učestvovanje zaista uče mlade ljude pravim vrednostima ili stvaraju lažni osećaj zadovoljstva sobom i prava da budu nagrađeni?

Da li znate neko dete, ili roditelje tog deteta koji se hvale da je njihov sin ili ćerka osvojio par desetina medalja u nekom karateu, tekvondou ili nekom drugom sportu, od čega su mnoge dobili samo jer su se pojavili na turniru? Da li ste čuli za mališane koji imaju mnogo priznanja za učestvovanje na nekom takmičenju, u recitovanju, pevanju, glumi? Verovatno da jeste. Lepo je da deca dobijaju nagrade. Ali ne treba da se zaboravi da su sve te medalje i diplome osmišljene pre svega da decu podstaknu da se bave nekom aktivnosti, da budu vredni, da nagrade njihov talenat. One nisu tu da bi stvorile lažni osećaj prevelikog zadovoljstva samim sobom ili nekog „nespornog“ prava da budu priznati i nagrađeni.

Postoje i roditelji koji ne vole ovakav sistem nagrađivanja od malih nogu, posebno zato što ne nagrađuju nikakvu konkretnu vrednost. Tako je nedavno zvezda američkog fudbala Džejms Harison, igrač Pitsburg Stilersa, uzburkao javnost i dodatno podgrejao debatu o nagradama za učestvovanje jer je zahtevao da se trofeji koje su njegova deca dobila za učestvovanje vrate organizatorima. Objasnio je to sledećim rečima:

Mada sam veoma ponosan na svoje sinove zbog svega što rade i nastaviću da ih bodrim i podržavam do kraja života, ovi trofeji će biti vraćeni dok ne osvoje one prave.

Više medijskih agencija prenele su Harisonovu priču i svako je mogao da iznese svoje stavove. U međuvremenu, rasprava na ovu temu u SAD i dalje traje.

Volim da se takmičim – oduvek sam bila takmičarskog duha i verujem da će tako biti i u budućnosti. Kao devojčica, nagrade su za mene bile nešto sveto, odraz savršenstva. Volela sam da pobeđujem i dobijam priznanja za svoje znanje i sposobnosti. Ipak, ne želim da me ljudi shvate pogrešno – nikada mi nije bilo krivo kada bih doživela poraz. Znala sam da ne mogu baš uvek da budem najbolja. Naprotiv, neuspeh me je motivisao i budio je u meni želju da budem još bolja.

Poraz nije ono što me je bolelo, već saznanje da je neko koga sam smatrala inferiornim osvojio nagradu koja je zapravo pripadala meni. Po mom mišljenju, sudije, nastavnici ili treneri nisu radili svoj posao – najbolji takmičari uvek treba da osvoje nagradu, zar ne?

– „Oni moraju da vode računa o svima“, moji roditelji bi znali da kažu.

Ovakav stav beskrajno me je iritirao, i često bih gunđala danima zbog toga što sam doživela neuspeh, i to samo zato jer su organizatori takmičenja želeli da odaju priznanje mojim vršnjacima, po svemu prosečnim.

Priznajem da kao mlađa nisam imala mnogo razumevanja za druge ljude.

Međutim, kako sam sazrevala, moji stavovi o „podizanju samopouzdanja“ i nagradama za učestvovanje malo su se promenili. Tokom godina postala sam mnogo manje kritična, a mnogo više obzirna. Ipak, sve dok nisam postala instruktorka tekvondoa i počela svaki dan da radim sa decom, nisam videla pravu vrednost ovakve vrste priznanja.

Rad sa malom decom mi je otkrio koliko je važno da se izgradi njihovo samopouzdanje

Moji učenici dolaze iz različitih društvenih sredina i potpuno su različite ličnosti. Dok su neki po prirodi puni samopouzdanja i druželjubivi, ima i one dece koja nisu sigurna u sebe i često sumnjaju u svoje sposobnosti. Zato je izgradnja njihovog samopouzdanja kroz redovne pohvale od ključnog značaja. Ulivanje ponosa i vere u sebe važan je element njihove pripreme za uspeh u stvarnom svetu. Bez redovne pohvale, takva deca nikada neće biti dovoljno hrabra da preuzmu rizik i izbore se za sebe kada odrastu.

Nagrade za učestvovanje i slična priznanja takođe motivišu decu da budu istrajna. Ukoliko dete uloži značajan trud u neku aktivnost, a ne vidi rezultate, može da pomisli da je sav trud bio uzaludan. To onda vodi do izuzetno destruktivnog „u čemu je poenta“ stava koji ga tera da se zapita zašto se uopšte toliko trudio. Čak će se i odrasli naći u iskušenju da odustanu ukoliko im rad i trud nisu doneli nikakve benefite – kako onda možemo da očekujemo od dece da misle drugačije? Nagrade za učestvovanje pružaju deci opipljiv dokaz da neko ceni to što rade i na taj način jačaju njihovu odlučnost da nastave da se trude da budu još bolji.

Preterano samopouzdanje čini čoveka nesvesnim svojih grešaka i otežava napredovanje

Posao tekvondo instruktora pružio mi je uvid u to koliko je važno ohrabrivati mlade naraštaje. Ipak, takođe sam svesna mana vezanih za nagrade za učestvovanje i tome slično. Dok, sa jedne strane, svakako ima dece kojima je potreban dodatni podsticaj, sa druge strane ima i onih mališana koji možda ne moraju toliko da se nagrađuju. Naspram sumnje u sebe, na ravni samopouzdanja je arogancija, koja je štetna isto kao što je samopouzdanje korisno. Preterano samopouzdanje čini čoveka nesvesnim svojih grešaka i otežava napredovanje. U tom slučaju, dodatne nagrade su za decu zapravo destruktivne.

Nagrade za učestvovanje uče mlade ljude da budu zadovoljni sobom i da misle da uvek imaju pravo na to da budu nagrađeni?

Plašim se da nagrade za učestvovanje uče mlade ljude da budu zadovoljni sobom i da misle da uvek imaju pravo na to da budu nagrađeni. Kada deca uvide da mogu da dobiju priznanje i pohvalu samo zato što učestvuju, može da se desi da počnu da gube motivaciju da budu izuzetni. Ako misle da će biti nagrađeni bez obzira na trud ili sposobnosti, to može da ih odvrati od toga da unaprede svoje veštine. To čak prenosi poruku onima koji su postigli izuzetan uspeh da njihov naporan rad i vrline više nisu tako posebni u poređenju sa radom njihovih osrednjih konkurenata. Deca tako postaju zadovoljna onim što su do sada postigla i ne osećaju potrebu da motivišu sebe kako bi napredovala. Osim toga, gledala sam decu koja su dolazila po nagrade i pohvale smatrajući da imaju pravo da budu nagrađena – da li je to ono što želimo da deca nauče?

Ako čak i zanemarimo ovakve tvrdnje, postoji nešto što ne možemo da izbegnemo bez obzira  na to koliko bismo to želeli: nagrade za učestvovanje nisu realne. Uvek sam se držala uverenja da je odgovornost roditelja dvostruka:

1) neka njihova deca znaju koliko svet može da bude surov i da se greške ponekad ne praštaju, i neka znaju kako da se postave u takvoj situaciji;

2) naoružati ih sposobnostima i veštinama koje su im potrebne kako bi svet za njih bio manje opasan, surov i težak.

Činjenica je da živimo u okrutnom svetu. Ukoliko ne možete da dostignete standarde, ukoliko ne možete da proizvedete ili obezbedite nešto što ljudi smatraju vrednim, onda ste osuđeni na neuspeh. Iako nagrade za učestvovanje deluju ohrabrujuće, one ne predstavljaju realnost. U stvarnom svetu niste nagrađeni ako ne doprinosite nečemu posebnom.

Kako da deci ulijemo samopouzdanje a da ih istovremeno adekvatno pripremimo za izazove koji ih čekaju u životu? Iako su ohrabrivanje i pohvala bez sumnje neophodne komponente u odgajanju dece, nagrade za učestvovanje mogu da znače preveliko udaljavanje od željenog cilja.

Shvatila sam kroz svoj posao koliko je važno izgraditi samopouzdanje kod dece, ali možda bi verbalna pohvala bila dovoljna. Gde je granica između konstruktivnog i destruktivnog podsticaja? Kao i sa mnogim drugim stvarima u životu, stiče se utisak da je u vaspitavanju dece potrebno da se pronađe odgovarajući balans.