Da li ste se ikad zapitali šta se dešava u nečijoj glavi?

Crtani film „U mojoj glavi“ je svojevrstan ubrzani kurs iz filozofije o ljudskom umu u kojem će deca najviše uživati.

Svaki put kada odete u bioskop, udobno se smestite u fotelju, i uz kokice u rukama čekate početak nekog od Piksarovih crtanih filmova, unapred znate šta vas čeka – još jedno odlično ostvarenje, uz nezaobilazne elemente kao što su inteligentan humor, perfektna animacija, originalni likovi i zanimljiva priča. Ipak, od crtaća sigurno ne očekujete da se na izuzetno pronicljiv način bavi jednim od najsloženijih, i sa filozofskog aspekta jednim od najtežih pitanja – našim umom. Da li ste se ikad zapitali šta se događa u nečijoj glavi? Najnoviji Piksarov animirani film „U mojoj glavi“ pokušao je da pruži odgovor baš na to pitanje.

O pomenutoj temi sam napisao doktorsku disertaciju, a kasnije i knjigu. Ipak, kad god bih se bavio time kako funkcionišu naše misli i emocije, dolazio bih do zaključka kako je najverodostojnija i prihvaćena teorija o našem umu (barem među filozofima) kontraintuitivna i običnom čoveku teško razumljiva. A onda se niotkuda pojavi jedan ovakav crtani film koji deci na sasvim jednostavan način predstavlja sve te pojmove. „U mojoj glavi“ je i definitivno promenio moje viđenje onog što se dešava u našim glavama. Ma, promenio je ceo moj način razmišljanja!

Radnja filma događa se na nesvakidašnjoj lokaciji, unutar uma jedanaestogodišnje Rajli. Kao i svako živo biće, i ova devojčica najveći značaj pridaje svojim emocijama kojima se vodi kroz život, a koje u njoj izazivaju radost, strah, bes, gađenje i tugu. Tih pet emocija vredno rade, a predvode ih optimista:

• Radost, čija je misija da se postara da Rajli bude srećna.
• Strah se brine o bezbednosti,
• Bes se stara o tome da sve bude pošteno,
• Gađenje sprečava Rajli da se otruje – i fizički i društveno.
• Tuga nije tačno sigurna šta je njena uloga, a iskreno, nisu ni ostali.

Kad se Rajlina porodica preseli u strašni novi grad, emocije se bacaju na posao, spremne da joj pomognu da prevaziđe ovu tešku promenu. Ali kad se Radost i Tuga slučajno nađu u dalekim sferama Rajlinog uma – odnoseći i neke od važnih uspomena sa sobom – Strah, Bes i Gađenje nevoljno će postati vođe…

Većina kritičara fokusirala se na to kako nas um uči teškim lekcijama tokom emotivnog sazrevanja, pre svega kako ne možemo stalno da budemo srećni, kao i na to da tuga u našem emotivnom životu ima veoma važnu ulogu.

To je tačno. Ipak, iako kroz animaciju i u pojednostavljenom obliku, ovaj crtani takođe odražava neke od najvažnijih istina o tome šta znači biti čovek, individua.

Prva od njih je da, zapravo, ne postoji jedinstvena i objedinjena verzija našeg uma. Naš mozak nije mali svet pun antropomorfnih bića, kao što je predstavljeno u crtanom filmu, ali se sastoji od više različitih, često suprotstavljenih impulsa. Mi samo predstavljamo ono što nastane kada se ti impulsi slože međusobno, zbir naših psihičkih delova.

Ono što crtani film takođe otkriva je da je svaki od tih delova uma nestalan. Rajlina ličnost predstavljena je nizom ostrva koja odražavaju ono što je njoj najvažnije: prijateljstvo, iskrenost, porodica, glupost, hokej. Ipak, kako joj život postaje komplikovan preseljenjem u novi grad, svako od tih ostrva samo što se ne sruši. To je upravo ono što se dešava u stvarnom životu: kako odrastamo i menjamo se, život uzima svoj danak, neke stvari koje nam najviše znače će preživeti, druge će izbledeti, a nove će doći na njihovo mesto.

Treći ključni element u razumevanju sebe je da je pamćenje ono što sve ove stvari drži na okupu. U početku, stiče se utisak da će crtani film to više nego pojednostaviti, predstavljajući uspomene kao male filmove, iskustva koja su zabeležena, sačuvana i reprodukovana. Ipak, kako radnja crtaća odmiče, radnja se komplikuje. Postaje jasno da se mnoge uspomene jednostavno izgube, čak i one koje su nekada bile najdragocenije, dok druge menjaju svoj karakter, baš kao i mi sami. Kako bi uspomene mogle da obave svoju funkciju, potrebno je da se neguju i razumeju.

Osim toga, crtani film daje sliku našeg uma predstavljajući ga kao mesto koje misli i emocije povezuje u jednu priču, ali gde ništa nije trajno i nepromenljivo u svojoj srži. Mi se stalno krećemo, i uvek smo u procesu izrastanja iz onoga što smo nekada bili u ono što ćemo tek da postanemo.

Pretvoriti takvu temu u crtani film nije bilo previše teško jer su deca u mnogo čemu osetljivija i prijemčivija na ovu poruku nego odrasli. Deca se tako brzo menjaju, da su možda u stanju da shvate ideju prolaznosti lakše nego odrasli, čija sposobnost sagledavanja sebe često vremenom nestaje ili slabi. Deca nemaju taj problem da zamisle da će kada odrastu biti sasvim drugačiji, dok odrasli smatraju da su ostali zarobljeni u osobi u koju su izrasli.

Najbolji dečji filmovi često služe u dve svrhe. Oni pomažu mališanima da lepše i lakše odrastaju, ali takođe podsećaju mame i tate na to šta su izgubili na tom putu odrastanja. „U mojoj glavi“ je na izvanredan način uspeo da ispuni obe svrhe.

Izvor: www.theguardian.com