Da li deci treba dati slobodu ili ih držati pod staklenim zvonom?

by NDFAuthors

  • јул 05, 2015

Današnji roditelji, opsednuti kontrolisanjem dece i iracionalnim strahovima, često uskraćuju svojoj deci slobodu i nezavisnost koja im je neophodna, držeci ih pod staklenim zvonom.

Jedan bračni par iz države Merilend u SAD privukao je nedavno pažnju medija jer je otkriveno da dozvoljavaju svojoj deci, desetogodišnjem Rafiju i šestogodišnjoj Dvori, da se sami igraju u obližnjem parku, bez ičijeg nadzora, a posle toga da se vrate kući sami. Roditelji tvrde da je ovakav način podizanja dece, koji neki nazivaju „free-range parenting“, potpuno ispravan i da ne misle da u bilo čemu greše. Ipak, predstavnici tamošnje Službe za zaštitu dece (CPS) pokrenuli su istragu na osnovu zakona države Merilend po kojem ne smete da ostavite dete mlađe od osam godina sa osobom mlađom od 13, bez prisustva starijih. Porodica zasad nije optužena za zanemarivanje dece, a Rafi i Dvora se i dalje sami igraju u parku i vraćaju kući bez nadzora.

Danas se sve češće susrećemo sa terminima kao što su „free-range parenting“ odnosno liberalno roditeljstvo i „free-range kids“ (deca bez ograničenja). Da li znate na šta se zapravo oni odnose?

Naime, sve je počelo sa njujorškom novinarkom Lenor Škenazi koja je postala poznata široj javnosti 2008. godine kada je u svojoj kolumni napisala kako devetogodišnjem sinu dozvoljava da se sam vozi njujorškim metroom. Ubrzo nakon toga pokrenula je i svoj blog FreeRangeKids.com. Ona zastupa tezu da su današnji roditelji, opsednuti kontrolisanjem dece i iracionalnim strahovima, uskratili svojoj deci slobodu i nezavisnost koja im je neophodna i koju zaslužuju. Praktično, drže ih pod staklenim zvonom.

Mišljenje ljudi o njenim stavovima u velikoj meri je podeljeno. Dok su je jedni proglasili za najgoru mamu na svetu, za druge je ona guru novog pokreta „free range“ roditeljstva, koje pokušava da vrati deci neke od sloboda koje su ona imala ranije, a koje su se, pod naletom roditeljske i društvene paranoje, naglo izgubile.

happy-mother-father-and-kissing-their-daughter-in-the-park

Copyright: Anchy

Razgovarala sam sa Škenazi o pokretu „free-range“ roditeljstvo, da li je on doneo neke promene i šta od njega možemo da očekujemo u budućnosti.

  • Šta zapravo predstavlja free-range roditeljstvo?

Ono protiv čega se borim poslednjih sedam godina je odgajanje dece sa nametnutim uverenjem kako su mališani u stalnoj opasnosti. Iz tog razloga sam pokrenula i blog. Svakako da i dalje smatram da je potrebno da postoje dečja sedišta u kolima, ali to ne znači da svaki put kada naša deca izađu ih kuće moramo da vodimo računa o svakom pojedinačnom detalju kada je njihova bezbednost u pitanju. Vremenom sam shvatila da živimo u konstantnom strahu da će se našoj deci desiti nešto loše. Roditelje u Americi, recimo, progone dva straha: strah da će njihova deca biti kidnapovana i ubijena, ili strah da neće uspeti da se upišu na Harvard.

  • Čini se da je o prvom strahu bilo dosta reči s obzirom na to da se protiv njega borite u okviru svog pokreta. Ali nejasan je deo u vezi sa Harvardom. Da li možete da nam malo bliže pojasnite o čemu se zapravo radi?

Kada prepoznate ta dva straha, sagledaćete roditeljstvo na potpuno nov način. Svaki put kada naša deca nisu pored nas, mislimo da su u opasnosti na ovaj ili onaj način. Bilo da su u pitanju nasilnici na koje mogu da naiđu ili strah da neće uspeti u životu. Tako deci ne dozvoljavamo da samostalno provedu neko vreme, zato što mislimo da su bukvalno u opasnosti, ili uzaludno trošimo dragocene trenutke kada bi mogla nešto da nauče. Čak i ako vam se čini da deca gube vreme igrajući se, njihova igra je sve samo ne gubljenje vremena. Igra je način na koji deca uče. Zahvaljujući iskustvima i pričama drugih roditelja, postepeno sam došla do tog stava. Shvatila sam da više ne moram da insistiram da moja deca pohađaju muzičku školu ako to nije u sferi njihovog interesovanja i da treba da ih pustim da vremenom sami otkriju šta zaista žele da rade.

  • Šta se toliko značajno promenilo u našim životima pa smo od dece koja su se slobodno kretala po kraju, komšiluku i donosila sopstvene odluke, postali roditelji koji svoju decu žele da drže pod staklenim zvonom?

Pre svega živimo u hipermedijskoj kulturi. Tako bih je nekako nazvala. Priča koja se uvek dobro prodaje je „najmlađi su u opasnosti“. To je kao vožnja na ringišpilu. U isto vreme deluje zastrašujuće i zabavno. Ne znači da smo loši roditelji ako previše brinemo za bezbednost svojih mališana. Ipak smo samo ljudi, a takve priče o lošim stvarima koje mogu da zadese naše mališane su svuda, koje god dugme na daljinskom upravljaču da pritisnemo. Uključite TV i ako takve stvari gledate 24 sata, sedam dana u nedelji, izgledaće vam kao da se to stalno dešava. Dakle, ako se zapitate „Da li je za moje dete bezbedno da se samo prošeta do parka ili da sedne na autobus?“ razmišljaćete o tragičnim situacijama koje ste videli na televiziji. Međutim, statistički gledano, realno je mala verovatnoća da će se takve stvari desiti baš vašem detetu. Realno, one se ne dešavaju često.

Takođe se plašimo zato što živimo u vremenu gde se pravda traži na sudu .To vas primorava da preuzmete ulogu advokata, odnosno da svaku aktivnost ili proizvod posmatrate kroz lupu rizika i gubite perspektivu onoga što je prava opasnost.

Uplašeni smo jer živimo u kulturi „eksperata“ koji nam ukazuju na naše pogrešne postupke i odluke. To u nama izaziva kajanje i stalno nas tera da se zapitamo „Da li će to da ih povredi?“ i „Da li je to što radim dobro ili loše?“

Tu je i tržište koje zna kako da lakovernim roditeljima najlakše izvuče novac. Tu su dečji GPS sistem, pa aplikacija pomoću koje može da se prati telesna temperatura deteta tokom dana čak i kada nije sa vama, ili Owlet, aparat nalik čarapi koji se prikači na bebu i prati njeno disanje i nivo kiseonika.

  • Dakle, šta je vaš cilj?

Ljudi su zabrinuti da će se, ako svoju decu samu puste napolje, naći na meti osude javnosti baš kao porodica Mejtiv. Kao što se Nensi Grejs bavi nasilnicima, ja se bavim reakcijom državnih organa jer želim da se promeni zakon koji ograničava slobodno kretanje dece. Ukoliko mislimo da je to loše, a znam da se svi slažemo da neki službenik iz Službe za zaštitu dece nikako ne može da voli vaše dete više od vas, u stanju smo da stvari promenimo nabolje.

  • Šta se promenilo od trenutka kada ste svog devetogodišnjeg sina poslali samog na metro?

Vode se mnoge debate o slobodnom detinjstvu. Gde se ono izgubilo i kako možemo da ga vratimo – teme su o kojima pričamo. Stvar na koju sam skrenula pažnju je državna politika prema ovom pitanju. Helikopter roditeljstvo je postalo zakon, pre nego mogućnost izbora. (Helikopter roditelji su oni roditelji koji neprestano bde nad svojom decom i, po potrebi, uskaču kad god negde zaškripi uklanjajući svaku prepreku pred kojom bi dete moglo da se nađe). Tome se konstantno poklanja pažnja u javnosti i postaje poprište žučnih rasprava. Mislim da sada svi shvataju o čemu govorim. Dve godine zaredom nakon što sam pokrenula svoj blog, Babble me je proglasio za najkontroverzniju mamu blogera. Izgleda da sada nisam više toliko kontroverzna. Čitam šta drugi objavljuju na ovu temu i čini mi se da svi zvučimo isto ili slično.

  • Da li postoje merila za free-range roditelje?

Mislim da roditelji sami mogu najbolje da prosude o tome. Svakako da je mnogo roditelja koji svoju decu sa sedam godina šalju samu u školu. Ideja je da mi kao roditelji znamo šta je najbolje za našu decu. Moje merilo je da, osim ukoliko je dete u očiglednoj neposrednoj i ozbiljnoj opasnosti, možemo našu decu da učimo istim lekcijama koje su naši roditelji nekada učili nas: Pazite kako prelazite ulicu. Možete da pričate sa nepoznatim ljudima, ali ne i da idete negde sa njima.

[divider]

Tekst je preuzet sa sajta Vašington posta. Ipak, i u Srbiji imamo iste ili slične dileme.

Da li se Vi prepoznajete u ovom opisu „helikopter roditelja“? Koliko je zaista bezbedno pustiti decu da idu sama u školu? Šta mislite o ovoj temi? Voleli bismo da čujemo Vaš komentar.

Copyright: Sunny studio

Copyright: Sunny studio