Gde god da ste, neka božićni dani budu veseli i vedri, a 2015. godina spokojna i srećna za sve nas.
Priznajem da sam totalni štreber; volim ovo praznično doba godine i svake božićne sezone okitim svoj dom u Londonu sa nekoliko figurica Deda Mraza, irvasa, scena rođenja Isusa Hrista (koje sam kupila u Ruandi, Izraelu i Mjanmaru) i u svom londonskom komšiluku uvek prva stavljam venac na ulazna vrata. Čak imam i lep natpis, ispisan predivnom crnom kaligrafijom, koji je okačen na prozor, koji gleda na ulicu, i na kome piše – Veruj.
Verujem u moć praznika, to doba godine kada su ljudi obično veseliji i ljubazniji (osim kada se bore za poslednje televizore na rasprodaji u prodavnici tehnike/kućnih aparata), sve izgleda nekako čarobnije i mirnije. Srećna sam što ću ove godine, prvi put, imati priliku da zvanično proslavim Božić dva puta. Kažem zvanično zato što, iako već godinama slavim pravoslavni Božić sa ruskim i srpskim prijateljima u Londonu, ove godine ću ga proslaviti sa suprugovom porodicom u Srbiji. Tako da ću 25. decembar provesti sa svojom porodicom, a 7. januar sa njegovom, što znači da će biti zabavno dobiti duplo više prazničnog duha.
U Srbiji ćemo ići na misu kao što to rade mnoge srpske pravoslavne porodice (najverovatnije u prelepi manastir Žiča u Kraljevu, gde su se tokom istorije krunisali kraljevi Srbije). Tradicionalno, na Badnje veče, najstariji muškarac u kući donese komad ili granu hrasta (badnjak) i stavi na pod. Različiti porodice imaju i različite običaje što se tiče badnjaka, neke sipaju vino po njemu i daju blagoslov, dok druge imaju ceo obred pozdravljanja, ostajanja do kasno u noć dok badnjak gori i tako dalje. Naramci slame se, takođe, stavljaju na pod kako bi predstavljali jasle u Vitlejemu. Onda, koliko znam, prekidamo post i jedemo ogromne količine hrane.
U Sjedinjenim Državama, gde sam odrasla, iako nemamo običaje koji se tiču slame i drveća, pripremamo hranu za Deda Mraza i njegove irvase. Kao dete sam obožavala ideju pečenja kolačića za Deda Mraza, pitajući se koja vrsta bi mu bila omiljena. Sećam se da je, jedne godine, jedan od kolačića bio do pola pojeden. To je bio siguran dokaz da je veseli čovek obučen u crveno bio u kući. Ove godine ću biti sa svojom porodicom u Njujorku, gradu koji posebno oživi za praznike. Od ogromnog božićnog drveta ispred “Rokfeler centra” do kočija ukrašenih vencima i ukrasima, a koje vuku konji kroz, i oko, Central parka, nemoguće je ne uživeti se u praznični duh. Mada se Božić u mnogim anglosaksonskim zemljama na mnoge načine sveo na potrošnju novca (bacite pogled na „Williams-Sonoma” katalog, na primer), po meni ima nečega utešnog u slušanju veselih i sentimentalnih prazničnih pesama koje puštaju na svim mestima, od Starbaksa do “Sears”-a.
Jednom sam provela Božić na ranču ovaca na Novom Zelandu, to je bio prvi, i poslednji, put da nisam bila u Sjedinjenim Državama za 25. decembar, proveli smo jutro sa psima ovčarima, gledajući kako okupljaju i teraju u tor ovce na obližnjim poljima. Nakon velikog prazničnog ručka, na kome je poslužena jagnjetina, “Christmas crackers” (koji su, u stvari, urolani papiri sa malim poslasticama ili nagradama, a otvaraju se tako što se naglo povuku oba kraja istovremeno), i ukusne torte, otišli smo u dugu šetnju. Ovo je, takođe, običaj u Engleskoj, Škotskoj i Velsu, gde posle velikog prazničnog obroka (nakon što su sva deca otvorila svoje poklone od Deda Mraza – Father Christmas), porodica krene u dugu šetnju u prirodi, kroz grad ili selo.
Oduvek sam želela da za vreme praznika odem u Laponiju u Finskoj jer, iako znam da je kliše, tamo postoji čitava turistička industrija posvećena obilasku “Božićne zemlje”. U Finskoj se Deda Mraz zove “Joulupukki”, a pročitala sam da to znači “Božićni jarac” i odnosi se na staru legendu koja kaže da je prilično strašan jarac tokom praznične sezone tražio od ljudi poklone (ovo se kasnije pomenilo u jarca koji ljudima daje poklone, što se na kraju pretvorilo u ličnost nalik Deda Mrazu). Badnje veče je u Finskoj važnije čak i od dana kada je Božić, porodice zajedno doručkuju kašu od pirinča i sok od šljiva. Božićno drvo se onda, nakon dosta cenkanja sa prodavcem, unosi u kuću i ukrašava sijalicama i ukrasima.
U Poljskoj, zemlji u kojoj sam povremeno živela duže od jedne decenije, božićni period predstavlja veliko godišnje slavlje. Poljaci peku ukrase od kolač sa đumbirom (piernik) i to u raznim oblicima, od lika Svetog Nikole (ÅšwiĐ™ty MikoÅ‚aj) do životinja i srca. „ÅšwiĐ™ty MikoÅ‚aj” zapravo ne igra tako važnu božićnu ulogu kao što je to slučaj sa zemljama kao što su Sjedinjene Države, Ujedinjeno Kraljevstvo i Australija, već se slavi na njegov dan svetaca, koji je 6. decembra. Kao i u mnogim drugim zemljama, Badnje veče je dan posta i post počinje tek kad se na nebu ugleda prva zvezda. Crveno meso se ne služi, ali je u skoro svakom domu šaran važan deo obroka. Mnoge porodice se, takođe, vode sujeverjem da za stolom mora da sedi paran broj osoba dok je slobodno mesto ostavljeno za usamljenog putnika u potrazi za hranom. Pronašla sam interesantan sajt polishchristmasguide.com, koji pruža zabavan interaktivni pregled toga kako se praznici slave u ovoj, većim delom katoličkoj zemlji.
U Argentini, južnoameričkoj zemlji sa jakim evropskim korenima, pripreme za Božić počinju rano u decembru, i kuće se ukrašavaju ne samo sijalicama, već i cvetnim vencima u raznim bojama, kao što su zlatna, crvena i zelena. Porodice često kite Božićno drvo 8. Decembra (na dan praznika Bezgrešnog začeća). Vatromet i “globos” (papirni baloni koji se upale i puste da lete u vazduhu) igraju važnu ulogu u proslavama za decu i, za razliku od dece u Severnoj Americi i mnogom anglosaksonskim zamljama, ona ne dobijaju poklone na Badnje veče ili Božićno jutro, već 6. januara. Veče pred praznik Tri kralja ili mudraca/Bogojavljenje (DÃa de Reyes), deca ostavljaju svoje cipele ispred kuće, u nadi da će, kad se probude, biti prepune poklona. Deca, takođe, ostavljaju seno i vodu za konje tri mudraca.
U Etiopiji se Božić, kao i u Srbiji i Rusiji, slavi 7. januara. Na Božićno jutro (Ganna), porodice se oblače u belo i idu u crkvu. Svi koji prisustvuju misi dobijaju sveću i svi prisutni onda hodaju oko crkve tri puta u povorci svetlosti i i dubokog razmišljanja. Tako je do početka igre “Ganna” (nazvane po prazniku). To je brza igra koji muškarci igraju uz pomoć palica i lopti, a slična je hokeju. Dvanaest dana nakon Božića, 19. januara, Etiopljani započinju trodnevnu proslavu “Timkat”, kako bi proslavili krštenje Isusa. Deca nose krune i hodaju u povorci do crkve.
Zanimljivo je istraživati na koje sve načine hrišćani širom sveta proslavljaju Božićnu sezonu. Ipak, bez obzira na to odakle ste, i koja verovanja (ne)proslavljate, želim vam da vam dani budu veseli i vedri i molim se da 2015. godina bude spokojna i srećna za sve nas.
