Novak Đoković Fondacija, zajedno sa svojim osnivačima Jelenom i Novakom Đokovićem, dugogodišnjim humanitarnim radom stavlja dobrobit dece u prvi plan. Naša Fondacija želi da deca rastu u atmosferi u kojoj se emocionalna inteligencija ceni isto kao intelektualna dostignuća. Istinski verujemo da decu ne treba ocenjivati na osnovu učinka, već treba stvoriti okruženje u kojem se svima pruža podsticaj za napredovanje. Da bismo ostvarili ove ciljeve, dovodimo svetski poznate i priznate stručnjake u čijem centru je rad sa roditeljima, kao i teme koje je važno da roditelji čuju kako bi bili najbolja verzija sebe za svoju decu. Ovoga puta vam predstavljamo dr Gabora Matea koga dovodimo u Srbiju i region.
Dr Mate će održati tri razgovora – u Beogradu 7. 10. u mts dvorani, u Sarajevu 10. 10. U Bosanskom kulturnom centru i u Banjaluci 12. 10. u Sportskoj dvorani “Obilićevo”. Pored razgovora, dr Mate će održati i dve celodnevne radionice, i to u Beogradu 8. 10. u hotelu Crowne Plaza i 14. 10. u Ljubljani u Cankarjevom domu.
Prethodnica dolaska dr Matea biće prikazivanje dokumentarnog filma Mudrost traume koji govori o njegovom radu. Film će se prikazivati u više od 40 gradova širom našeg regiona, dok će sedam premijera filma biti praćeno panel diskusijama na kojima će učestvovati Igor Jurić, Jelena Đoković, Smiljana Grujić i lokalni stručnjaci.
Šta želimo da postignemo našim radom
Indirektno želimo da učestvujemo u transformaciji našeg društva, jer mislimo da će se jedno društvo istinski transformisati kada se deca budu vaspitavala da budu u dodiru sa svojim osećanjima, autentično osnažena da ih prepoznaju i izraze, da kritički promišljaju i budu spremna da se zalažu za svoje principe. Da bismo taj cilj dostigli, već više od jedne decenije realizujemo različite programe namenjene roditeljima, vaspitačima i deci. Poboljšavamo uslove u kojima deca odrastaju, verujemo u njihove snove i dajemo sve od sebe da se stvore bolji uslovi za njihovo odrastanje.
Roditeljska uloga danas?
Osnovna priroda dece se nije promenila, kao što se ni roditelji nisu promenili. Promenila se kultura u kojoj podižemo našu decu. I kod sopstvenog deteta prirodan roditeljski autoritet može da se izgubi ako se kontekst naruši. Zato rečenice poput „I mene su vaspitavali, pa šta mi fali“ i „Nisu mene vaspitavali roditelji pre sto godina“ ne piju vodu.
Deca nam ne dodeljuju automatski autoritet za vaspitanje samo zato što smo mi odrasli, što ih volimo, mislimo da znamo šta je za njih dobro i imamo dobre namere.
Specifičnosti društva u kome odgajamo decu
Nikada ranije nije postojalo vreme kada smo mogli toliko puno da biramo kao sada. Reklame nam stalno iskaču i pokazuju koja je to sledeća stvar koju treba da kupimo kako bismo postali bolja verzija sebe. Sve ovo je prouzrokovalo da postanemo anksiozniji nego ikada pre i čini nam se da samo novom kupovinom, iznova i iznova, možemo da smirimo tu anksioznost.
Izgubili smo kontakt sa stvarnim svetom, a to je ono što nas čini ljudima i zbog čega osećamo međusobnu povezanost. Podstiče se konformizam i nadmetanje, društvena očekivanja koja traže da se „uklopimo“. Potrošačka kultura uspela je da nas ubedi da nam je sve što žarko želimo ujedno i potrebno.
Porodica
Porodica je osnovna jedinica svakog društva. Prema rečima Eriha Froma, funkcija porodice je prenošenje zahteva društva na dete. Tu funkciju društvo ostvaruje na sledeće načine: kada odbijemo da držimo dete u naručju iako ono to sasvim pirodno očekuje, kada ga ostavimo samo da se isplače dok se ne smiri, kada ga prisilimo da potisne svoja osećanja, kada ga programiramo da se uklopi u tuđa očekivanja, kada mu zabranimo da se slobodno i spontano igra, kada ga disciplinujemo kaznama kao što je „tajm aut“ metoda, i sve to onda kada mu je najviše potrebno da bude bezuslovno prihvaćeno. Porodica je mesto u kome treba da budemo prihvaćeni baš takvi kakvi jesmo, jer ćemo samo tako biti dovoljno snažni da se nosimo sa svim životnim izazovima.
Dve osnovne potrebe koje navodi dr Gabor Mate: privrženost i autentičnost.
Privrženost
Za građenje odnosa između dece i roditelja neophodno je da postoji privrženost. Da bi dete bilo otvoreno za vaspitanje, neophodno je da bude aktivno privrženo tom odraslom. Na početku života, taj poriv za povezivanjem je fizičkog tipa pre svega, odojče se bukvalno pribija uz roditelja i potebna mu je blizina. Ako se sve odvija kako treba, privrženost će se razviti u emotivnu bliskost i kasnije u psihološku prisutnost. Deca kojoj nedostaje ovakva veza sa starateljima teška su za vaspitanje ili podučavanje. Privrženost obezbeđuje prikladan kontekst za podizanje dece. Sve roditeljske veštine na svetu ne mogu nadoknaditi nedostatak privrženosti. Sva ljubav na svetu neće se osetiti bez psihološke pupčane vrpce koju stvara detetova privrženost.
Tajna roditeljstva nije ono što roditelj radi, već u onome ko roditelj jeste detetu. Za dete koje nam je kako treba privrženo, mi smo dom iz koga kreće u svet, skrovište u koje se može vratiti.
Autentičnost deteta
Dete želi da bude sa roditeljima dobro. U isto vreme dete želi da bude svoje, da ima svoje izbore, da radi kako ono misli da treba, da istražuje, otkriva, nadograđuje. Ako dete radi nešto zarad roditeljske želje da nešto treba, zarad roditeljskih očekivanja, najčešće odustaje od sebe. Odustajući od svoje suštine, dete ne nudi svetu sliku sebe, već sliku kako ga rodtielj vidi i onda živi po planu koji je već unapred neko za njega napravio/napisao. Odustajanje od svoje suštine, kasnije kada dete postane odrasla osoba, najčešće plati previsokom cenom u emotivnom, zdravstvenom, psihološkom smislu.
Šta daje nadu?
Ono što daje nadu je da niko od nas ne mora biti „žrtva sopstvene biografije“ (George Kelly). Ako prihvatimo da je sve promenjivo i da se možemo lično unapređivati, to nas vodi da živimo život punim plućima i uživamo u njemu.
Put dolaska do sebe nije lak, ali je moguć. Nažalost, prve korake obično počnemo da pravimo tek kada nam se dese neki jako neprijatni događaji, kao što su bolesti.
Šta je trauma?
To je unutrašnja povreda, trajna rana unutar nas samih, nastala usled teških i neprijatnih događaja. Trauma je pre svega ono što se dešava unutar pojedinca zbog teških i neprijatnih događaja koji ga zadese.
Ona se ne odnosi na same događaje. Trauma nije ono što nas zadesi, već ono što se u nama desi.
Trauma je u većini slučajeva višegeneracijska pojava, prenosi se sa roditelja na decu, pa se tako proteže od prošlosti preko sadašnjosti ka budućnosti. Na svoje potomke prenosimo ono što sami nismo razrešili. Onda naš dom postaje mesto u kome živimo scenario u kome glavnu ulogu imaju oni koji su nas povredili kada smo bili mali.
Trauma sa velikim “T”
Nalazi se u korenu mnogih stanja koja se definišu kao mentalna bolest. Takođe stvara i predispoziciju za nastanak fizičkih bolesti jer, između ostalog, podstiče upalne procese, pojačava fiziološki stres i remeti normalno funkcionisanje gena. Trauma sa velikim ”T“ nastaje kada se ranjivim ljudima dogodi nešto što nije trebalo da se desi, kao što je recimo zlostavljanje deteta, nasilje u porodici, gubitak roditelja i slično.
Traumatični događaj ne treba izjednačavati sa traumom-povredom unutar nas samih, koja nastaje u osobi neposredno nakon događaja.
Trauma sa malim “T”
Na dečiju psihu mogu da ostave trag naizgled obični događaji, manje upečatljive ali bolne i učestale nedaće u detinjstvu, kao što su vršnjačko zlostavljanje, nehajni ali često grubi komentari koje deci upućuju dobronamerni roditelji, ili prosto manjak emocionalne povezanosti sa rodtieljem ili drugom važnom odraslom osobom u životu deteta. Deca mogu da budu povređena na razne načine, uzrok može da bude ne samo negativan događaj, već izostanak pozitivnog događaja, npr. nezadovoljene emocionalne potrebe ili iskustvo u kome dete oseća da ga roditelj ne prihvata i ne primećuje.
Šta je deci potrebno od brižnih odraslih
Odnos afektivnog vezivanja, detetov dubok osećaj kontakta i povezanosti sa osobama koje su odgovorne za njega. Ovde je najvažniji detetov osećaj povezanosti, nije bitno koliko roditelji vole dete i koliko su mu privrženi. Glavno pitanje nije koliko se ljubavi detetu šalje, već koliko ljubavi dete prima. Najčešće su samo zreli roditelji koji imaju podršku sposobni da se užive u emocionalne potrebe svog deteta i da ih posmatraju nezavisno od svojih.
Povezanost između roditelja i deteta treba da bude takva da dete ne treba da ZASLUŽI pravo da bude ono što jeste i onakvo kakvo jeste. Roditelji najčešće pružaju ljubav detetu samo pod određenim uslovima. Neće ga prihvatiti onakvo kakvo jeste, već samo onakvo kakvo treba da bude.
Dozvola da dete slobodno oseća svoje emocije, mogućnost da bude bezbedno i kada je ranjivo.
Detetu treba dati dozvolu da ispolji svoje emocije i da na taj način neće biti ugrožen njegov odnos sa roditeljima. Emocije su energija koja nikada ne može da se uguši i uništi. Kada osećanja proterujemo iz svesti, mi ih samo šaljemo u podzemlje, u zaključani podrum gde će nastaviti da nas proganjaju.
Iskustvo slobodne igre u svrhu sazrevanja
Igra je preduslov razvoja svih sisara. Autentična igra bez skrivenih motiva, interaktivna i puna radosti i mašte, igra koja se odvija uživo, narušena je kada je dete opterećeno stresom i lišavanjem. Hipnotisanost digitalnom tehnologijom ne može da zameni autentičnu igru.
