Voleo bih da moja ćerka Mina ima tvoje osobine. Da bude kao ti. Borac. Da njeno srce bude toliko veliko. Da u njemu ima mesta za sve. Kao kod tebe.
Leto 1992. pamtim po suzama moje majke. Otac nas vozi u crvenom „jugu skali 55“. Lepo je taj auto mirisao onog dana kada ga je dovezao ispred kuće, krajem osamdesetih. Glanc nov. Svi drugari su se skupili da ga vide. Tog leta, a posebno tog dana mirisi nisu bili važni. Bilo je samo važno da nas niko ne zaustavi. U gepeku – tri kofera. Na zadnjem sedištu televizor „tošiba“ i video-rekorder. Bojan, moj brat i ja skučeni ćutimo. Napred mama i tata. U Hercegovini gde smo živeli počinjao je rat. Komšije su prestale da se vole. Osećala se mržnja. Morali smo da idemo, da se sklonimo. Da napustimo sve što smo imali i znali. Bez osvrtanja, jer je svaki sat bio važan.
Zaustavlja nas vojska. To bi moglo da znači i život i smrt. Trenutak u kojem smo svi sleđeni. Čekamo da vidimo šta će da se dogodi. Majka počinje da plače. Otac ćuteći daje dokumenta. Vojnik se naginje kroz prozor. „Gospođo, ne bojte se, mi smo vaši. Nastavite samo“. Nastavljamo. I satima nakon toga majka je plakala. Imam utisak da i sada pamtim svaku njenu suzu i ruke sklopljene preko lica.
Godinama kasnije moja majka je opet bila na putu, koji je u priličnoj meri crtao našu sudbinu. Svakog petka popodne završavala je posao u Banja Luci, odlazila u stan koji je iznajmljivala, uredno pakovala sokove, slatkiše i druge sitnice za koje je znala da će obradovati mog brata i mene, i potom išla na autobusku stanicu. Šest sati je putovala ka Beogradu, gde ju je čekao naš otac i dovozio kući. Pamtim njene poglede po ulasku kroz vrata. Nasmejana, vesela, pita da li smo gladni, da li je sve u redu, kako smo proveli dan u školi. Umor je vešto skrivala. Ništa joj nije bilo teško, samo da bi provela vikend sa nama. U nedelju uveče je ponovo autobusom išla nazad, da bi je ujutro već čekao rad u kancelariji, veoma odgovoran, ozbiljan i naporan. Nikad se nije žalila.
Moja majka je pravi borac, i to je jedna od stvari koju sam naučio od nje. Da u životu morate da se borite za stvari i osobe do kojih vam je stalo.
Nije se desilo da je propustila ijedan vikend da dođe tih godina, bez obzira na daljinu koju je prelazila (radila je i u drugim, daljim gradovima) ili opasnosti koje su pretile. Tokom 1999. bombe su padale po celoj Srbiji. Možda je i nju bio strah. Ali o tome je govorila sa lakoćom, pretvarajući se da to nije ništa. Išla je i vraćala se. Bio je to način da naša porodica preživi, da moji roditelji obezbede sve što je potrebno da moj brat i ja imamo stvari koje su nam bitne, da se nesmetano školujemo, da zarade novac za novi stan. Živeli smo jako skromno, ali smo se svi zajedno borili za nešto bolje i više. Svako koliko je znao i mogao.
Od majke, baš kao i od oca, naučio sam da u životu ništa ne pada sa neba i da sve mora da se zasluži. Da za sve mora da se radi. Za neke stvari i pet puta više od drugih, da biste bili prihvaćeni, da biste uspeli. Da postanete neko i nešto. Da budete drugačiji od mase, da se izdvojite po kvalitetu.
Ali, mi smo bili „drugačiji“ već od starta. Došli smo u Srbiju kada je besneo rat 1992. Za neke smo bili manje vredni od većine, od domaćih. U školi, na poslu, u kraju. Barem mi se to tako činilo kao detetu. Zbog svega toga, majka i otac su mi govorili da moram da budem duplo bolji đak od drugih, da moram duplo više da učim, i ponašam se besprekorno, ako hoću da zaslužim poverenje drugara. Ta rečenica mi odzvanja u ušima kao eho, 23 godine kasnije. Poslušao sam ih tada. Poverenje je brzo stiglo. Baš kao i rezultati. Marljivost, predanost školi i radu, i primerno vladanje na koje su me usmerili, kasnije su mi otvorili mnoga vrata u životu. Pomogli su mi da završim školu sa najboljim ocenama, da upišem jednu od najboljih gimnazija, da je „preletim“, da budem odličan student, da pronađem posao, da budem dobar u tom poslu. Da osnujem porodicu.
Deo mene izgradila je majka. Primerom kojim sam sledio. Bilo je dovoljno samo da gledam u nju i radim stvari kao ona… Da verujem u iste vrednosti. I danas, koliko god da je zauzeta, a radi i dalje, uvek nađe vremena za nas. Ništa joj nije teško da uradi. Da pređe pola sveta. Da se nikad ne požali. Koliko god da je opterećena obavezama, uvek nađe prilike da nas obraduje. I da napravi najbolje krofne na svetu. Sa džemom, naravno. Da spremi ručak, da okupi porodicu.
Majko, hvala ti na svemu što činiš za mene. Hvala ti što si tu. Voleo bih da moja ćerka Mina ima tvoje osobine. Da bude kao ti. Borac. Da njeno srce bude toliko veliko. Da u njemu ima mesta za sve. Kao kod tebe.
[divider]
Danas je 10. maj, Dan majki, praznik koji se obeležava širom sveta. Mada nije potreban poseban datum niti povod za to, predlažemo da pokažete svoje emocije majkama i onima koji imaju tu ulogu u vašem životu. Pozovite ih, recite im neku lepu reč, učinite neki fin gest. One to zaslužuju.
