Da li se bebe rađaju sa određenim sposobnostima ili njihova inteligencija može značajno da se poveća?
Dugo se verovalo da deca automatski dostižu stvari koje su ključne za njihov razvoj, i to samim procesom odrastanja i/ili usled genetskog sklopa beba.
Po ovoj teoriji, dete počinje da hoda sa godinu dana jer ga na to navodi svojevrstan urođeni mehanizam, nešto poput alarma koji je podešen tako da se oglasi kada beba navrši dvanaest meseci, a koji pokreće sposobnost hodanja.
Istovremeno se oglašava i „alarm“ za govor, kada beba počinje da izgovara svoje prve reči. Ista teorija postavlja hipotezu po kojoj za svaku pojedinačnu i značajnu fazu razvoja postoji unapred podešen alarm. U ovoj teoriji se, takođe, navodi kako je dovoljno da prođe određeno vreme da bi se razvile različite ljudske sposobnosti. Samim tim, ovladavanje tim veštinama dolazi samo po sebi, baš kao i što sunce svaki dan izlazi i zalazi.
Ovo se još naziva i „spremnost“. Primera radi, alarm se oglašava kada dete napuni šest godina, pod pretpostavkom da ono tada poseduje „spremnost za čitanje“.
Međutim, ako su mališani spremni da nauče da čitaju sa šest godina, kao što se obično misli, kako onda možemo da objasnimo da trideset odsto dece u školskom sistemu SAD ne nauči pravilno da čita sve do osamnaeste godine? Zašto se njihov alarm ne oglašava u uzrastu od šest ili sedam godina? Zašto se nije uključio ni do momenta kad su napunili osamnaest godina?
Još je teže objasniti kako je hiljade dece sa povredama mozga počelo da uči da čita već sa tri godine. Ona su bila više nego spremna za to, smatrajući da je čitanje „najbolja stvar koju su otkrili posle ljubavi i brige majke“.
Zašto se njihov alarm za čitanje oglašava tako rano?
Opšte je poznato da dete obično prohoda sa godinu dana. Međutim da li hodanje ima veze sa tim periodom od navršenih 12 meseci? Da li je vreme koje je proteklo dovelo do ove nove sposobnosti?
Očigledno da nije.
Posle stalnog boravka sa zdravom decom kojoj su dati vrhunski uslovi u kojima se razvijaju od rođenja, morali smo da se zapitamo,
Zašto oni mogu da hodaju i podjednako koriste obe ruke ranije u odnosu na svoje vršnjake?
Da li oni, jednostavno, samo imaju bolje gene?
Zašto se njihov alarm uključuje pre nego što teorijski mogu da ovladaju određenih sposobnostima?
Zašto oni ranije počinju da uče nove stvari?
Jedno od najinteresantnijih otkrića do kojih smo došli bilo je da su rast i razvoj dece rezultat količine stimulacije u njihovom okruženju, a ne unapred podešenog alarma ili dominantnih gena.
Posle ovakvog saznanja počeli smo da tragamo za načinima kako da „aktiviramo alarm“ kod dece sa povredama mozga. Uspeli smo da pronađemo na stotine različitih rešenja.
Odbacili smo model unapred podešenog alarma. Ono što smo otkrili nosilo je vrlo jednostavno objašnjenje:
Na razvoj mozga utiče njegovo korišćenje, a ne unapred podešen alarm.
Razvoj mozga može da se ubrza stimulacijom u svakom trenutku, a posebno onda kada se najbrže razvija: u prvih šest godina života.
Prvih šest godina života su dragocene, zato što se tokom ovom perioda mozak razvija ogromnom brzinom. Razvoj mozga je najveći u prvoj godini.
Razvoj vidnog polja novorođenčeta predstavlja jasan dokaz ubrzanog razvoja mozga u prvoj godini života.
Zdravo novorođenče je, poput ostalih malih stvorenja, praktično slepo. Ono može da razlikuje samo svetlost od mraka. Novorođenče poseduje „svetlosni refleks“. To znači da ako uperimo svetlost u bebine oči, zenice se skupljaju kako bi sprečile provod previše svetlosti u vidno polje. Ukoliko ugasimo svetlo, zenice se opet šire, kako bi prihvatljiva količina svetlosti doprla do vidnog polja.
Značaj sticanja sposobnosti što ranijeg jasnog vida kod bebe je daleko veći. Prosečna beba je „zarobljena“ u određenom vizuelnom prostoru u trenutku kada se njen mozak razvija najbržim tempom. Ona je u stanju da primi ogromnu količinu novih informacija, ali njeno vidno polje nije dovoljno razvijeno da to učini.
Novorođenče koje je stimulisano, i koje tako stiče sposobnost da vidi nedeljama ili čak mesecima ranije, ima jedinstvenu priliku da vidi sve ono što ga okružuje u periodu kada se njegov mozak veoma brzo razvija.
Ova vizuelna sposobnost zatim vodi do razvijanja drugih sposobnosti. Jednom kada jasno progleda, beba počinje lakše da razume šta joj govorimo. Kada može da vidi, njena potreba za kretanjem je izuzetno povećana. Ona sve češće i sve više pokušava da se kreće. Ovakvo kretanje stimuliše njeno čulo dodira i pomaže dalji razvoj njenog vida. Povećana pokretljivost omogućava rast grudnog koša, što dovodi do poboljšanog disanja. Bolje disanje omogućava bebi da lakše proizvodi zvuke, tako da je u stanju da bolje izrazi svoje potrebe.
Tako počinje čitav ciklus događaja – svaki izaziva novu varnicu koja pokreće neku novu sposobnost.
Što se mozak više koristi, to se više razvija, dok beba ovladava sve većim brojem sposobnosti. Ovo je definicija korišćenja mozga.
Ovakva stimulacija bi trebalo namerno da se sprovodi, a ne da se prepusti slučajnosti.
Deca sa povredom mozga ne mogu da budu slučajno stimulisana, kao što to ne bi trebalo da bude slučaj ni sa zdravom novorođenom bebom.
Sposobnost deteta je rezutat stimulacije i mogućnosti, a ne unapred podešenog alarma ili unapred određenog genetskog materijala.
Istina o tome kako se mozak zaista razvija tako potiskuje staru ideju o razvoju mozga. A istina je uvek bolja od nagađanja.
