Malo je dobrih vesti koje danas možemo da pročitamo, čujemo, ili saznamo u našem društvu. Uglavnom se pažnja nekako posvećuje negativnim pojavama, koje nas prosto „opsedaju“ iz medija, sa televizije.
Ipak, to ne znači da dobrote nedostaje. Ima je, i te kako, i to gde god da se okrenete. Ima dobrih ljudi u vašem komšiluku, na radnom mestu, u školi, ali i među prijateljima, drugarima, onima koji su u nevolji, ili koji imaju sve što im je potrebno. Posebno ih ima među decom. Mene su na to podsetili drugari iz Osnovne škole „Đuro Strugar“ iz Beograda, koji, iako veoma mali, su pokazali zrelost i svest da i oni mogu da učine dobra dela i usreće drugu decu.
Došli su na genijalnu ideju da svoje udžbenike i radne sveske poklone drugarima u Srbiji kojima iste nedostaju. Čuli su da mnogi njihovi vršnjaci nemaju iz čega da uče, i da nemaju novca da kupe knjige, niti ima koga da im to obezbedi. Odmah su se organizovali, zajedno sa roditeljima i nastavnicima, skupili su veliki broj očuvanih i urednih udžbenika, spakovali u kutije, a potom su pozvali Fondaciju “Novak Đoković”. Zamolili su nas da im pomognemo da sprovedu svoju akciju, objasnivši koji je cilj njihovog pažljivo osmišljenog “projekta”. Naravno da nam je bila čast da budemo deo ove divne priče.
Da bismo bili sigurni kome je prikupljeni materijal bio najpotrebniji, prvo smo stupili u kontakt sa Tamarom, direktorkom udruženja Indigo iz Niša, sa kojim je Fondacija još ranije imala lepu saradnju. Udruženje Indigo se bavi razvijanjem neformalnih oblika edukacije i pokrivaju veliki broj opština u južnom delu zemlje. Saznali smo da je prikupljeni materijal u tom trenutku bio najpotrebniji drugarima iz Novog Pazara. Sve je brzo bilo organizovano, i paketi su stigli na njihovu adresu.
Đaci OŠ “Đuro Strugar” kao i njihovi roditelji pokazali su nam kako svako od nas može da doprinese i učini lepo i humano delo, a mi, kao tim Fondacije smo tu da pomognemo i povežemo sve one kojima je cilj ovako plemenit kao i naš.
Verujem da je svako od nas na neki način pomogao i u skladu sa svojim mogućnostima usrećio druge. Da li pamtite neki od takvih primera? Kako ste se osećali u tim trenucima, kada znate da vaše malo nekome veoma znači”¦? Podelite sa nama vaša iskustva, kako bi i drugi mogli na tome nešto da nauče, ili da pokušaju da učine neki sličan ili još lepši gest?
