Vaspitavanje dece je sveobuhvatan, složen i trajan posao, koji ne prestaje čak ni kada nam deca odrastu.
Mada nikada sa sigurnošću ne možemo znati da li će deca sva naša pravila i savete usvojiti, naša je obaveza da im ih na vreme usadimo i nadamo se da će im pomoći da izrastu u dobre i kvalitetne ljude.
Čitav život sam okružena dečacima; odrasla sam sa dva rođena brata, a danas sam majka tri dečaka različitih uzrasta: 14, 3.5 i 1 godine. Sve ono što sam, tokom odrastanja i života naučila, kao i moj suprug, pretočila sam u sledeća pravila kojima ih učimo:
1. Ljubav na prvom mestu. U našoj porodici, ljubav i iskazivanje osećanja su čvrsta osnova svega. Maženje, grljenje, ljubljenje ne prestaju kako bivaju stariji i otvoreno iskazivanje emocija je nešto sasvim uobičajeno. Na taj način, usađujemo im stav da su osećanja nešto predivno, da im se mogu i treba prepustiti i da ih se ne trebaju stideti, a ni kriti; podstičemo ih da i sami pokazuju i pričaju o svojim emocijama, zbog čega sam ponosna što moj tinejdžer još uvek zna da dođe i razgovara sa mnom o svojim ljubavnim brigama.
2. Postavljanje jasnih granica. Pravila su tu da se poštuju i svako pravilo im jasno objasnimo, da znaju zbog čega je važno pridržavati ga se, šta time dobijaju, kao i koje su posledice za njihovo kršenje. Tako definisana pravila i krajnje granice uče ih odgovornosti i dobrim navikama, pomažu da izrastu u kvalitetne, odgovorne ljude. Tako imamo vreme za crtaće, za igru, za učenje, za spavanje, za druženje i sopstveno vreme i to je raspored kojeg se svi pridržavamo. Naše granice poštuju i bake i deke, ujaci i tetke tako da, i u situacijama kada suprug i ja nismo tu, klinci nemaju odstupanja koja im mogu pomutiti glavice.
3. Učimo ih strpljenju. Ne znam kakva je situacija kod devojčica, ali sam iz ličnog iskustva naučila da kod dečaka nema puno strpljenja, nikako! Bilo da je u pitanju slaganje kocki ili slagalica, rešavanje matematičkih zadataka ili domaćeg zadatka, učenje muzike, crtanje, čekanje na dogovoren odlazak u bioskop/igraonicu/u goste; sve što nije sad i odmah, uspešno urađeno iz prve, ume da ih odvrati od nauma da to i završe, kao i da izazove bes i ljutnju. Ovo pravilo sprovodimo kroz razgovor, enormne količine razgovora; kroz zajedničku igru i rad u okviru čega i namerno grešimo i radimo sve po nekoliko puta iz početka, kako bi shvatili da nema ničeg lošeg u ponavljanju, da je istrajnost put do uspeha i da se vežbanjem stiče savršenstvo (kliše ili ne, ali tako je).
4. Otvorenost i iskrenost. Vreme u kojem podižemo i odgajamo svoju decu nije ni nalik vremenu u kojem smo sami odrastali, zbog čega nam je jako važno i veoma insistiramo na otvorenosti i iskrenosti i zbog čega – kada je u pitanju najstariji sin – uvek tražim da znam gde i sa kim izlazi i kod koga ide. Bilo da imaju neki problem u školi ili vrtiću, ne slažu se sa nekim našim stavom ili pravilom, ne prija im nečije društvo ili se nečega plaše, suprug i ja podstičemo decu iskren pristup i konstruktivan razgovor, pa je tako Nikola (srednji) jednom prilikom došao iz vrtića sa priznanjem da je jednom drugaru iz grupe oteo igračku i gurnuo ga, zbog čega je završio u kazni. Razgovarali smo o njegovom postupku i objasnili da to što radi nije dobro i da tako povređuje druge, da takvo ponašanje može biti opasno i da, ako tako nastavi, može da izgubi drugare, a epilog je bio sutrašnje izvinjenje pred čitavom grupom i kasnija pohvala vaspitačica da je miran i mnogo dobar. Isto tako, kada je Luka u jednom momentu imao problema sa vršnjacima u školi, skupio je hrabrosti da nas o tome informiše i zajedno smo sa školom poradili na razrešenju.
5. Svakom prema zasluzi. Iako im to možda deluje zbunjujuće i u suprotnosti od onoga što svaki dan vide i čuju, trudimo se da decu naučimo kako se ništa u životu ne dobija olako i tek tako, da ono što žele treba da zasluže, kako bi znali i umeli da cene vrednost stvari, vremena i osoba koje im to daju. Kada je Luka izrazio želju da ima gitaru, složili smo se, ali smo mu stavili do znanja da počne da štedi, a da ćemo mi dodati ako mu bude zafalilo – i tako je i bilo. Isto smo uradili i kada mu je zatrebao računar. Na taj način, trudimo se da sva trojica nauče da cene ono što imaju i da ništa ne uzimaju zdravo za gotovo. U Nikolinom slučaju, primena ovog pravila je nešto drugačija i prilagođena njegovom uzrastu – zna da ne možemo izaći napolje ili ići u igraonicu, ako pre toga ne složi igračke sa kojima se igrao i ne pospremi za sobom. Mihajlo je još mali, ali i njega uskoro čekaju iste „muke odrastanja“.
6. Učimo ih jednakosti i poštovanju. Pored svega navedenog, važno nam je da dečaci nauče da poštuju sve ljude i da se posebno lepo ophode prema devojčicama. Kako sve potiče iz kuće, deca na našem primeru uče kako da postupaju prema suprotnom polu, da smo svi jednaki i imamo ista prava i obaveze. U našem domu nema klasičnih muško-ženskih podela i trudimo se da, uz dogovor, svi sve radimo i jedni drugima pomažemo. I u situacijama kada smo umorni, neraspoloženi ili možda ljuti jedni na druge, učimo ih da sve to nije izgovor za međusobno nepoštovanje i da sve možemo rešiti razgovorom. Ovo pravilo je naročito potrebno u vreme puberteta, kada hormoni polude i od dečaka naprave za tren razjarene momke.
Gaga Đermanović je lepo u svom postu o vaspitavanju devojčica objasnila da je element svakog procesa vaspitanja, bez obzira na društveni kontekst ili pol deteta, strpljenje. Dodala bih i istrajnost jer, usled činjenice da, zbog načina i tempa života, slobodnog vremena imamo sve manje, važno je i to malo vremena konstruktivno i kvalitetno provesti sa decom jer, i samo 5 takvih minuta dnevno sa njima, pomažu u izgradnji ovih dragocenih bića u divne ljude.
