Donirajte

4 lekcije o roditeljstvu koje sam naučila zahvaljujući svom neobičnom detinjstvu

by , 21. јул 2015.

Nadam se ću uz svoju decu moći da iskoristim lekcije o roditeljstvu koje sam naučila od tate, i pružim im istu sposobnost da se lako izbore sa raznim situacijama i problemima, baš kao i hrabrost i nezaboravne trenutke ispunjene smehom i razonodom koje je on meni dao.

Moje detinjstvo je bilo neobično.

Uglavnom je tata brinuo o sestri i meni, jer je mama retko bila kod kuće. Imala je uspešnu karijeru, posao sa punim radnim vremenom i završavala je doktorske studije na pravnom fakultetu. Sa druge strane, moj tata, kao fakultetski profesor, imao je mnogo fleksibilniji raspored, pa je preuzimao na sebe veći deo svakodnevnih obaveza roditeljstva, što je, složićete se, pomalo neuobičajeno (obično su majke u toj ulozi). Ipak, način na koji je vaspitavao sestru i mene i brinuo se o nama dalo je mom detinjstvu taj poseban pečat.

Zamislite rasejanog profesora. Sa tipičnim karakteristikama, neobičnog stila oblačenja, neuredne frizure, odsutan u mislima. Baš takav je bio moj tata. U isto vreme, nije mu falilo kreativnosti, emocija i saosećajnosti. Sagledavao je i doživljavao svet sa svim manama i vrlinama. Svakodnevica, obaveze i vaspitavanje dece nisu mu lako padali. Ali, ceo taj koncept kućnih poslova i rutine sa kojom se suočavao za njega je uvek predstavljao izazov. Kuća je uglavnom bila u neredu, često smo kasnili da stignemo do određenog odredišta (i gotovo uvek smo ostajale poslednje koje su roditelji dolazili da pokupe). Sve dok nismo naučile da se očešljamo i same obučemo, išle smo čupave, sa neuparenom odećom i retko smo bile obučene u skladu sa vremenskim uslovima.

Moj tata nije bio roditelj kao svi ostali. Kada bih uporedila naše detinjstvo sa detinjstvom svojih drugarica, shvatam da je naše bilo sve samo ne obično. Međutim kada sam postala majka, shvatila sam da je moj tata neke stvari radio veoma dobro – i naučio me nekim važnim lekcijama o tome kako da budem dobar roditelj.

Budite uvek raspoloženi za igru.

Copyright: michaeljung

Copyright: michaeljung

Moj tata je voleo da se igra sa nama. Tako smo se igrali različitim igračkama, pravio je sa nama kućicu za lutke od kutija, ilustrovao nam je crtežima bajke i pričao priče koristeći smešne glasove. Čini se da je čuvao ono dete u sebi koje bi se probudilo onda kada je bio sa nama. Kao majka, svesna sam da je mnogo roditelja koji sebe vide samo kroz ulogu onoga ko brine o deci, šofera i vaspitača. Moj tata je sve to radio, ali na svoj način, začinjen dozom humora i zabave. Moj tata je razumeo da je jezik na kojem deca komuniciraju igra, da je najbolji način da se zbližite i izgradite prisan i kvalitetan odnos sa decom kroz igru sa njima, što je nešto što mnogi roditelji ne razumeju. Volele smo da budemo sa njim, a i on sa nama. To me dovodi do lekcije broj dva.

Radite stvari zajedno.

Copyright: Nastusya

Copyright: Nastusya

Provodili smo mnogo vremena sa tatom u igri i druženju. On je imao svoj posao, a mi školu i drugare, ali kad god bi nam obaveze dozvoljavale, bili smo zajedno. Tada su se rađale neke od najlepših uspomena koje nosim iz detinjstva.

Mnogo roditelja i dece žive paralelne živote. Oni možda doručkuju ili večeraju za istim stolom, ili zajedno idu na more, ali malo vremena provode u igri i raznoraznim aktivnostima, što je pogrešno.

Mi smo čitali knjige, crtali ili slikali (moj tata je bio veoma talentovan za slikanje, i slikarskog pribora uvek je bilo svuda unaokolo), ili bismo odlazili na plažu i posmatrali zalazak sunca. Mnogo vremena smo provodili u različitim muzejima, uglavnom sa izloženim umetničkim delima – ne toliko da bismo naučile da cenimo umetnost, iako je danas cenimo, već najviše zbog toga što je moj tata voleo muzeje. Izvodio bi nas u parkić i ljuljao nas na ljuljaškama (volele smo da nas toliko jako zaljulja da može da protrči ispod nas, što me pomalo i plaši sada kada se toga prisetim jer je bio dosta visok čovek). Naše aktivnosti nisu bile obične igre za decu. Radile smo ono što je moj tata voleo, kao što je odlazak u muzeje, biblioteke, na koncerte – ili bismo samo sedeli na plaži i posmatrali horizont. Uz nas bi takve stvari bile njemu još interesantnije, a nama je to otvaralo vrata sveta. Moj tata je više od svega želeo da nas nauči kako se da snađemo u svetu u kojem živimo. Što me vodi do treće lekcije…

Dozvolite deci da budu samostalna.

Copyright: Edyta Pawlowska

Copyright: Edyta Pawlowska

Sećam se da sam bila dosta samostalna još kao veoma mala. Zapravo, bila sam dete bez preteranih roditeljskih ograničenja. To je jednim delom bilo i zbog tatine rasejanosti (koncentracija nije bila njegova jača strana). Ipak, najvećim delom smo bile nezavisne zbog njegovog pristupa roditeljstvu. Učio nas je stvarima koje je smatrao da su nam potrebne kako bismo znale sebe da zaštitimo i da nam se ništa loše ne desi, a onda nas je puštao da to praktično primenimo. Na primer, prvo bi se uverio da znam da plivam, kao i da znam gde i kada da uđem u vodu, kako da izbegnem morsku struju – a onda mi je dozvoljavao da sama odem na plažu. Naučio me je da klizam, kako da prepoznam tanak led i šta da radim ako padnem – a onda bih uzela klizaljke i sama otišla na jezero. Sigurno je bilo trenutaka neodlučnosti kada bih ostajala sama – ipak, koristila sam ono što me je tata naučio i sve je bilo u redu.

Dati nezavisnost deci je nešto sa čime se borim kao roditelj. Moja deca mi znače najviše na svetu i nikada sebi ne bih oprostila kada bi im se desilo nešto što sam mogla da sprečim. Ipak, kada se osvrnem na svoje detinjstvo, znam da me je pristup mog oca naučio da budem okretna i snalažljiva, kako kada sam bila dete, tako i danas. Time što je imao poverenja u mene, pomogao mi je da naučim da verujem u sebe.

I mom tati smo sestra i ja bile najvažnije na svetu… Znale smo da je tako. Zapravo, bila je to poslednja i najbolja lekcija…

Budite nepokolebljivi.

Copyright: linavita

Copyright: linavita

Moj tata je dolazio na sva sportska takmičenja, priredbe i ostale nama bitne stvari. Možda ne bi stizao uvek na vreme, ali bio je tamo. Bio je uz nas i kada bismo bile bolesne ili tužne, ili kada nam je trebao neko da nas sasluša, posavetuje i uteši. Nije bio roditelj koji pokazuje emocije, uvek je bio pomalo nejasan dok nam je govorio o detaljima iz života, i nije bio tip koji bi se prijavljivao da bude deo saveta roditelja, ali uvek je bio tu za nas. Znale smo da imamo njegovu ljubav bez obzira na sve. Znale smo da nas ne bi osuđivao, da bi učinio sve što je u njegovoj moći za nas i da su njegove velike i snažne ruke uvek bile spremne da nas čvrsto zagrle.

„Nepokolebljiv“ možda nekom zvuči čudno. Takva reč ne asocira na velike izlive ljubavi, podrške i pohvale koje povezujemo sa roditeljstvom. Ipak, mislim da je moj tata bio u pravu. Bilo je nečega u njegovoj nepokolebljivoj rešenosti da je stalno tu za nas, što je pružalo osećaj spokoja. Kao što me je njegovo poverenje naučilo da verujem u sebe, njegova nepokolebljiva ljubav mi je dala hrabrosti kada sam samostalno zakoračila u svet. Uvek sam osećala njegovo prisustvo, i uvek sam znala da će, ako se okliznem, biti tu da mi pomogne da se podignem. Ne da me spase – vaspitavao me je da ne osećam potrebu da me neko spašava – već da me podigne kako bih ponovo hrabro koračala kroz život.

Pre deset godina tata mi je iznenada preminuo. Zauvek će mi nedostajati. Moj tata nije bio idealan roditelj, imao je svojih mana, i moje detinjstvo nije uvek bilo bezbrižno i lako. Ipak, bez obzira na to, srećna sam što sam imala takvog tatu. Ono što najviše volim i cenim kod njega kao čoveka i roditelja su stvari koje sam od njega naučila.

Nadam se ću uz svoju decu moći da iskoristim lekcije koje sam naučila od tate, i pružim im istu sposobnost da se lako izbore sa raznim situacijama i problemima, baš kao i hrabrost i nezaboravne trenutke ispunjene smehom i razonodom koje je on meni dao.

Izvor: HuffPost

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE