Upoznajte se sa stipendistkinjom Fondacije „Novak Аoković“ Jelenom Stojković

Radiću na tome da udruženim snagama pružimo podršku deci kako bi i ona ostvarila svoje snove.

Jelena Stojković je studentkinja I godine doktorskih studija na Katedri za predškolsku pedagogiju Odeljenja za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Od septembra 2017. godine angažovana je kao zamenik sekretara Odeljenja za pedagogiju i andragogiju na kojem je uspešno završila osnovne i master studije, sa radom na temu digitalizacije odnosa mladih i rizika kojima su izloženi na internetu.

Zahvaljujući stipendiji Fondacije „Novak Аoković“, danas Jelena pohađa doktorske studije na Filozofskom fakultetu, na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju. Podsetite se i našeg intervjua sa još jednom Аoković stipendistkinjom – Nevenom Mitranić!

• Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

Odrasla sam u malom mestu, Troponju, nadomak grada Svilajnca. U Svilajncu sam završila osno(vnu i srednju školu. Čitav moj život bio je vezan za ta dva mesta. Tu su se desili moji prvi koraci u obrazovanju, prve ljubavi, tu sam stekla prijatelje sa kojima se i danas družim. Odrastala sam u brižnom okruženju, to je ono što mala mesta znaju da pruže jer se svi međusobno poznaju. Dosta vremena smo kao deca provodili napolju, igrajući se u prirodi i sa životinjama. Bavila sam se plesom, recitovanjem i sportom. Imala sam srećno i ispunjeno detinjstvo.

• Po čemu pamtiš svoje obrazovanje u ranom periodu?

Još kao dete sam maštala o tome kako ću jednoga dana lečiti ljude, tako da sam se već tada drugima predstavljala kao „doktorka Jelena“. Želja da postanem doktor odvela me je lečenju, ali ne ljudskih tela, već ljudskih duša putem obrazovanja i vaspitanja. Danas deluje potpuno nestvarno da sam na putu da ostvarim svoj san iz detinjstva. Zašto nisam postala doktor medicine? Zato što se i danas plašim lekara.

Dugo sam tražila sebe u brojnim zanimanjima tokom svog odrastanja i obrazovanja. Ono što je kroz vreme trajalo i dalje traje jeste moja strast da radim sa decom.

• Kako si se odlučila za studije pedagogije?

Tokom srednje škole upoznala sam se sa filozofijom, sociologijom, psihologijom i počela da provodim veliki deo svog vremena sa decom. Sve ono o čemu sam čitala i promišljala deca su mi u svakodnevnim, životnim situacijama pokazivala. To me je odvelo daljem istraživanju ovih oblasti i na kraju pedagogiji.

Tražeći svoj životni poziv, ja sam zapravo tražila sebe. Kada sam pronašla pedagogiju, pronašla sam i sebe u njoj.

To je važna odlika naše nauke – ona je spoj uma i srca. Biti pedagog je životni a ne profesionalni poziv, jer biti pedagog znači biti to i u najobičnijoj životnoj situaciji.

Odlučila sam da budem pedagog jer sam shvatila da ću radeći sa decom sačuvati i dete u sebi.

Moja najveća inspiracija su deca – način na koji posmatraju svet, rešavaju probleme, komuniciraju međusobno i sa drugima, kako iskazuju svoja i brinu o tuđim osećanjima i koliko su svesni sebe i svega oko sebe. Moj san jeste da radim sa decom. Zvanje doktora nauka je samo kruna tog rada jer moje sanjarenje neće stati dobijanjem tog zvanja. Zato ću raditi na tome da udruženim snagama pružimo podršku deci kako bi sanjala i ostvarivala svoje snove.

• U fokusu tvog istraživačkog rada i doktorske teze su digitalne tehnologije. Šta te je navelo da se baviš ovom temom?

Pitanja koja mene zanimaju su specifičnosti ranog obrazovanja u modernom društvu. Posebno me zanimaju pitanja dečjih prava – kako se percipiraju u savremenom društvu. Neodvojiv deo toga su i digitalne tehnologije: kako sa njima deca uče, kako istražuju, kako izražavaju sebe, kako se igraju. Sve to čime bih se bavila volela bih najpre da bude u službi razvijanja potencijala dece. Jer oni digitalne tehnologije koriste za različite stvari kojih mi nismo ni svesni, kao na primer učenje kroz video-igrice. Tu je pitanje i njihove kreativnosti – mnoga deca koriste aplikacije za umetničko izražavanje.

Naše je da ih pratimo, podržimo i da im damo smernice, pošto na tom putu postoje mnoge opasnosti, a naša podrška se ogleda definitivno – osim u podršci razvoju njihovih potencijala – i u brizi za njih.

• Šta, po tvom mišljenju, treba unaprediti u predškolskom obrazovanju u Srbiji?

Trebalo bi više da se ulaže i da ima više podrške sa svih strana predškolskom obrazovanju. Smatram da bi trebalo da postoji više dijaloga između vaspitača, roditelja, pa i dece, potom onih koji kreiraju obrazovne politike, kako bi što bolje osmislili pravce u kojima treba da se razvija predškolsko obrazovanje.

Često se dešava da se odgovornost prebacuje sa jedne na drugu stranu, a zapravo naša odgovornost je da se uključimo, jer ako se ne uključimo nema ni mogućnosti da se naš glas čuje.

Svima nam je krajnji cilj dobrobit deteta, i zato svako, i roditelji, i vaspitači i lokalne institucije treba da budu učesnici u ovom procesu.

Fondacija „Novak Аoković“ je 2018. godine započela saradnju sa Filozofskim fakultetom Univerziteta u Beogradu, sa ciljem stvaranja lidera u istraživanju u oblasti obrazovanja i razvoja u ranom detinjstvu – akademaca koji će biti od ključnog značaja za proučavanje, informisanje i zagovaranje politika i praksi kvalitetnog predškolskog obrazovanja u Srbiji.