Donirajte

Moj “mesec podučavanja”: Stefan i ja u poseti muzeju

by , 12. Jul 2018.

“Dva deteta su odlucila da idu u muzej. Za jedno sam se pripremila, a za drugo nisam.” Saznajte više o mom iskustvu i lekcijama koje sam ponela iz Stefanove i moje posete Prirodnjačkom muzeju u Londonu.

***

Drage mame i tate, učitelji, dadilje, bake i deke,

Danas sam poželela da podelim sa vama malu avanuturu odlaska u Prirodnjački muzej u Londonu sa sinom Stefanom. Iz našeg prošlog iskustva sam otkrila da ne mogu sa njim da idem eto tek tako u muzej, i da se nadam da će mu se nešto svideti. Da bi poseta bila uspešna, moram prvo da se informišem šta to ima u muzeju a da se podudara sa onim što ga trenutno zanima i što učimo kod kuće. Nisam morala dugo da se pripremam jer Stefan obožava dinosauruse a u ovom muzeju su izloženi Stegosaurus i Alosaurus i Pterodaktil, tako da je to sasvim dovoljno. Drugi korak, a pritom jako bitan, je da mu najavim da sutra idemo u muzej i da mu pokažem kako izgleda muzej, gde se nalazi, kako ćemo da idemo tamo i šta ćemo da vidimo. Malo je reći da je bio uzbudjen.

Kao mama sam se u potpunosti naoružala svim sitnicama za koje sam pretpostavila da mogu da mi zatrebaju: 3 kratke priče da čitamo dok putujemo metroom (jedna nova koju još nije čitao, i dve koje već zna), voće, vodu, i jednog dinosaurusa. Bio je jako topao dan ali sam ponela i jednu jaknicu za njega jer u muzejima obično bude hladno. Bila sam školski spremna. E sad, naša deca su majstori za iznenadjenja. Ja uvek, ali apsolutno uvek, govorim svima da su moja deca moji najveći učitelji. Tako je bilo i danas. Vratila sam se kući sa velikom lekcijom.

Dok smo putovali metroom Stefan je odmah tražio da jede. Srećom, ponela sam dovoljno jer već znam kako “odjednom” ogladni istog trenutka kad izadjemo iz kuće. Pojeo je celu bananu i tražio još ali sam mu strateški pokazala šta sam sve ponela i da to moramo da rasporedimo i za kasnije.

Počela sam da mu čitam knjigu It’s ok to be different koju je pisao Tod Par i koja je bila idealna za ovu priliku. S obzirom na to da su se u vozu smenjivali različiti ljudi, mogli smo zajedno da posmatramo i pričamo o tome šta je slično a šta različito. Par puta sam morala da mu skrenem paznju da nije lepo da upire prstom u ljude kada ih posmatra.

Kada izlazite iz metroa, tu se nalaze trafike gde su svi slatkiši izloženi, da mozete da ih kupite u trku. A sve užine ovog sveta ne mogu da se porede sa slatkišima u prodavnicama. I tu uvek nailazimo na male distrakcije… Ovoga puta me je iznenadio sa konstatacijom:

“Mama, ovo nije dobro za mene, zar ne?” kada je pokazivao na bombone, čokolade i kroasane.

“Da, Stefane, u pravu si. To nije dobro za tebe, a ni za mene.”

Ali se zato okrenuo i nastavio da gleda u slatkiše i onda me je naravno nadmudrio, po ko zna koji put.

“Pogledaj mama! Imaju indijske orahe i lešnike i orase! Mi to jedemo, to je zdravo!”. Pokazivao mi je KIND čokoladice koje su proteinske ali sa jako puno šećera.

Odlučila sam da mu kupim jednu  jer sam kasnije želela da iskoristim šansu da mu ispričam priču o skrivenom šećeru. Bio je presrećan a ja sam sebe tešila da je ovo bilo sasvim ok skretanje s plana.

Muzej je jako blizu stanice metroa. Odmah smo se uputili da kupimo karte. Bila sam skroz pripremljena na dečiju radoznalost, ali ne i na moju.

Od maja do septembra imaju izložbu leptira. Nisam znala da je to izložba živih leptira! Kada smo ušli u šator gde je ta postavka, ja, mama deteta od 3 i po godine sam pala u nesvest od sreće.

“Jao Stefo vidi ovog leptira, pa vidi onog…”

On je sve to mirno posmatrao i rekao: 

“Mama, baš su lepi. Možemo li da idemo da vidimo dinosauruse?”.

Kustos je primetio moje uzbudjenje pa je prišao i počeo da nam na biljkama pokazuje prava jaja leptira(!!!), pa onda gusenice, pa njihove čaure…. I ja sam pokušala da prenesem svoje uzbudjenje na Stefana i potpuno sam stavila dinosauruse u drugi plan. Za mene se poseta muzeju pretvorila u posetu leptirima! Hvala Bogu što imamo bake i deke.

Moji roditelji su krenuli sa nama pa sam ja u tom trenutku rešila da ga samo predam njima (tačnije baki, jer je moj tata kao i ja bio oduševljen leptirima). Na svakih par minuta, Stefan bi se vratio unazad da me podseti da smo došli da vidimo dinosauruse i da su leptiri lepi ali da moramo da idemo. Bukvalno mi je tako govorio! Ja sam mojoj mami davala signale da ga vodi kod dinosaurusa i da ću da ih sustignem, ali on nije hteo ni da mrdne bez mene. Tako da sam morala da popustim. Ipak sam kupila slikovnice sa leptirima u nadi da ću ga sledeći put dovesti baš na ovu izložbu.

Naravno kako smo ušli u muzej Stefan je imao samo jednu misiju. Postavka sa dinosaurusima je hvala Bogu bila na tom spratu pa je on vrlo brzo video sve što ga je zanimalo i pitao da ide u suvenirnicu da vidi da li i tamo imaju neku igračku dinosaurusa.

Pokušali smo da ga malo provedemo i kroz druge postavke, ali jedino što ga je zainteresovalo su bile preparirane ptice zato što je dosta njih prepoznao. Mnogo voli Larousse knjigu sa 1000 životinja pa ih odatle zna. Opet, nisam računala na moju radoznalost pa sam već počela da gubim strpljenje kada bi me požurivao a ja sam taman videla nešto što mi je bilo zanimljivo. Bila je cela jedna postavka o vulkanima i zemljotresima i to mu je zaokupiralo paznju na par minuta, a mama, tata i ja smo bili skroz zatečeni količinom korisnih i interesantnih informacija. Naravno, morali smo da to nekako stavimo po strani jer je Stefan tačno znao šta želi. Igračku dinosaurusa. Usput je pojeo svu užinu koju sam spakovala (to mi je bio metod da ga malo zaokupiram dok čitam opise ispod slika). Nismo kupili igračku dinosaurusa jer su sve bile ogromne i nepraktične za naš mali putujući cirkus, ali zato smo kupili društvenu igru “Pogodi ko?” i bio je srećan.

Naših sat i po vremena je baš brzo prošlo i on je već počeo da se žali da je umoran i da hoće kući. Za tu posebnu priliku sam se pretvorila u džinovskog zmaja i popela sam ga na ledja i tako smo odleteli u metro. U metrou je mirno sedeo i lepio sličice dinosaurusa i pričao mi šta dinosaurusi jedu i s kim se druže.

Na kraju dana, Stefan je bio neverovatno dete, a ja kao mama potpuno neposlušno dete. Dva deteta su odlucila da idu u muzej. Za jedno sam se pripremila, a za drugo nisam. Hvala Bogu na bakama i dekama, meni su naši bili spas danas. Kada smo uveče pricali tati kako nam je prošao dan ja sam priču o leptirima pretvorila u priču o šarenim zmajevima u zemlji vila i vilenjaka… i za divno čudo, Stefan mi se pridružio u tome.

Ono na šta me je moj sin tog dana svojim ponasanjem podsetio je da moram da imam cilj i da se fokusiram na taj cilj ako mislim da ga dostignem. Lako je danas u moru svih izazova oko nas izgubiti kompas.

Verujem da ste i vi imali neka interesantna iskustva na putu za muzej. Podelite s nama!


Ova priča je originalno objavljena u našoj Fejsbuk grupi #Care4Kids, u kojoj svakog dana delimo izazove koje imamo u odgajanju dece. Tu su roditelji, vaspitači, bake, deke, ali i ujne, tetke, stričevi – svi oni koji žele da budu što bolja podrška deci u svom životu. Pridruži nam se i ti!

Prati OVAJ LINK i učlani se u grupu.

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE