Šta ako „osetiti svet“ jednako znači spoznati ga? Pustiš da te svet pokreće i tvoje telo već oseća odgovor, kreće se sa ljudima i stvarima oko tebe, otkriva i otvara nove i neočekivane mogućnosti da čini i da bude. Tako nešto se dešava kada se igramo. Igra je važna ne zbog toga šta će deca kroz igru postati, već zbog toga šta sada i ovde igrajući se mogu biti.
Na protekloj „Drugarijadi“ Fondacije Novak Đoković imala sam tu čast da upoznam jednog sjajnog šestogodišnjaka, Ogija i da budem njegov vozač na bobu. Ogi nije bio prvo dete sa kojim sam se vozila i znala sam šta nas čeka – dugi, lagani uspon, a onda bob krene niz šine. Vozač može da kontroliše da li će vožnja naniže biti lagano razgledanje okoline, ili vrtoglava avantura. Ogi je želeo da se vozimo brzo. Rekla sam mu: „Dobro, ali ako bude previše brzo, ti mi kaži i usporićemo, ok?“ Mada je klimnuo glavom, nisam bila sigurna da razume koliko brzo bob može ići. Pokraj mene, Ogi je bio tako sitan. Bila sam ubeđena da će se uplašiti.
Međutim, kako smo jurnuli niz šine, Ogi je digao ruke u vis i sa oduševljenjem povikao: „To! To! Sloboda! Sloboda!“ Ne verujem da je Ogi razgovarao sa nekim o slobodi ranije, niti da su ga učili šta ta reč znači. Ali Ogi je osetio slobodu i znao je. Prosto je znao.
Šta ako „osetiti svet“ jednako znači spoznati ga? Pustiš da te svet pokreće i tvoje telo već oseća odgovor, kreće se sa ljudima i stvarima oko tebe, otkriva i otvara nove i neočekivane mogućnosti da čini i da bude.
Tako nešto se dešava kada se igramo.
Antropološke studije ukazuju da su naši najstariji preci spoznavali svet osećajući ga telom. Oni nisu imali puno znanja u ustaljenom smislu te reči, ali umeli su da odlučuju i preduzimaju akcije oslanjajući se na svoj osećaj sveta. Kretali su se u njemu. Ono što im je nepoznato i daleko, imitirali su, ne bi li u sebi osetili šta to jeste i čini. Tako su nastali rituali – pesme i ples, kasnije priče, pa cele mitologije. U kretanju oslikavajući svet, naši preci postajali su svesni svoga okruženja, ali i svesni šta znači deliti ga sa drugima – brinuti, sarađivati, verovati, boriti se, stajati čvrsto na zemlji.
Na sličan način deca stupaju u svet – ne time što znaju mnogo, već time što osećaju mnoštvo. Taj osećaj je sila koja ih pokreće da čine nešto. Bebe najpre istražuju svoje okruženje fizički čineći – dodirujući, probajući, gurkajući, vukući, bacajući stvari da vide šta će da se desi. Ovi pokreti omogućavaju im da razumeju svet oko sebe i čine nešto sa njim, čak i kada to razumevanje nije racionalno.
Insistiranje na racionalnosti je boljka nas odraslih – tražimo racionalne i merljive rezultate, čak i od nečega kao što je igra. Tragamo za pouzdanim indikatorima koji će nam pokazati da od igre zaista ima koristi za sve one ciljeve koje mi smatramo velikim i važnim.
Primera radi, ako razmatramo fizičku aktivnost, uglavnom se bavimo pitanjem zašto je ona važna po zdravlje deteta. Ne shvatite me pogrešno, ne treba sporiti da fizički aktivna igra nosi veliku ulogu u borbi protiv gojaznosti, kao ni da je zasigurno najzabavniji način da dete dovoljno vežba i da mu se kosti i mišići pravilno razviju. Aktuelna istraživanja u polju neuronauka ukazuju da benefiti ni ne staju na tome, već da fizička igra u predškolskom uzrastu doprinosi razvoju neuralnih veza koje čine osnovu za veštine važne u procesu učenja – za pamćenje, kognitivnu fleksibilnost, upravljanje stresom. Fizička aktivnost u ranim godinama na svojevrstan način priprema mozak da prikuplja i zadržava informacije, kao i da ih kombinuje na nove načine i koristi u različitim situacijama.
Naravno da bez takvih sposobnosti i veština ne bismo bili ljudi. I naravno, mogli bismo reći da što više omogućimo deci da razvijaju takve sposobnosti i veštine, to ćemo im više pomoći da se nose sa kompleksnošću savremenog života. Lako bi bilo zaključiti da što se više dete igra – više dobija, propisati konkretna postignuća koja dete u igri treba da ostvari i proveravati s vremena na vreme ostvaruje li ih zaista igrama u koje se upušta.
Međutim, ako nas antropološka istraživanja nečemu mogu naučiti, to je da nisu postignuća po sebi ta kojima se razvoj odvija, već proces iz kog ta postignuća izranjaju. Igra je važna ne zbog toga šta će deca kroz igru postati, već zbog toga šta sada i ovde igrajući se mogu biti.
… a bivajući zajedno u igri, dete i svet štošta dele,
dele odgovore i odgovornosti
dele pažljivost i probleme
i čak i kad”™ sve je nesigurno i strano,
u igri se oboje osmele.
… i onda se pitaš, šta odrasli, zapravo, od dece žele?
Od sedenja u tišini
Od mišljenja u prašini
Od ruku i osećanja pod klupom
i pogleda u praznini…?
