Profesor ekonomije na Univerzitetu u Čikagu Džejms Hekman stručnjak je za ekonomiju ljudskog razvoja i dobitnik je Nobelove nagrade za ekonomiju. U saradnji sa stručnjacima iz oblasti psihologije, sociologije, neuronaučnicima i statističarima, objavio je obiman i revolucionaran rad o prednostima obrazovanja u ranom detinjstvu.

Sagledan u celini, rad pokazuje da kvalitetan razvoj u ranom detinjstvu snažno utiče kasnije na:

• zdravstvene,
• društveno-emocionalne i
• ekonomske ishode, kako za pojedica tako i za društvo u celini.

Hekman jasno ističe da svakom detetu treba kvalitetno obrazovanje u detinjstvu. Ono ne sme da zavisi od toga da li dete potiče iz siromašne porodice ili porodice koja se tretira kao bogata.

U ovom radu pokazaćemo neke od ishoda kao rezultat Hekmanovih istraživanja, koji su se pokazali kao najefikasniji u oblasti obrazovanju u ranom detinjstvu.

Uticaj kvalitetnog obrazovanja u ranom detinjstvu na kasnije zdravstvene ishode

Pođimo najpre od pozitivnih ishoda koje kvalitetni programi obrazovanja u ranom detinjstvu imaju na kasnije zdravlje. U tom pogledu Hekmanovo istraživanje upućuje nas na nove analize predškolskog programa Abecedarian.

Studija je pratila dva segmenta: od rođenja deteta do njegove pete godine (predškolski period) i od šeste do osme godine (školski period). Takođe je sadržala i zdravstvene komponente i one koje se bave ishranom. Deca su u centru u kome su vršena istraživanja imala dva obroka i popodnevnu užinu, a ponuđeni su im i periodični i dnevni medicinski pregledi.

Rezultati ove studije prikupljeni u biomedicinske svrhe pokazuju potencijal za učenje u ranim programima o sprečavanju određenih bolesti koji automatski promovišu zdravlje u srednjem dobu. Koji su to pozitivni efekti učenja o zdravlju i intervencijama u ranom detinjstvu na kasniji period života i zdravlje odraslih koje Hekman ističe? To su:

– Novi način sprečavanja hroničnih bolesti kao što su hipertenzija, srčana oboljenja, dijabetes i gojaznost. Bolesti koje se ne prenose, poput hipertenzije, srčanih oboljenja, dijabetesa odgovorne su za skoro dve trećine smrti u svetu i tokom njihovog lečenja čine veliki trošak zdravstvenom sistemu. Dokazi dobijeni putem istraživanja pokazali su da su ove bolesti dobile one odrasle osobe koje su u ranom periodu detinjstva doživele neke nepovoljne uslove – biološke ili socijalno-emocionalne. Ova studija sugeriše na to da dinamičko oblikovanje procesa ljudskog razvoja, od rođenja do pete godine deteta, treba pažljivo uzeti u obzir u skupu prevencija hroničnih bolesti.

– Kvalitet ranog detinjstva poboljšava fizičko zdravlje odraslih. Pozitivna iskustva iz ranog detinjstva dovela su do boljeg fizičkog zdravlja u srednjim godinama – naročito u indeksu niže telesne mase i preovlađivanju gojaznosti. Prevenciju gojaznosti kroz razvoj u ranom detinjstvu ne treba potcenjivati, jer ljudi koji su u tridesetim godinama imali visoku telesnu masu, u ranom detinjstvu u prvih pet godina života bili su normalne težine za taj uzrast.

– Kvalitet ranog detinjstva povećava zdravo ponašanje. Životni stil igra važnu ulogu u prevenciji i kontroli hroničnih bolesti. Dokazi sugerišu da kvalitet ranog detinjstva utiče na zdravije ponašanje u životnom stilu.

Kao zaključke ove studije Hekman ističe:

• Kvalitetni programi za razvoj dece u ranom detinjstvu mogu i treba da se koriste za prevenciju hroničnih bolesti odraslih.
• Kvalitet razvoja ranog detinjstva sastavni je deo reforme zdravstvene zaštite.
• Kvalitetni programi za rano detinjstvo započinju efikasnom perinatalnom brigom za majke i počinju rođenjem deteta.
• Potrebno je integrisati učenje o zdravlju i ishrani u programima ranog detinjstva. Rano zdravlje je od ključnog značaja za ishod zdravlja kasnijeg srednjeg doba.

Uticaj kvalitetnog obrazovanja u ranom detinjstvu na kasnije društveno-emocionalne i ekonomske ishode

U studiji ABC/CARE: Elementi kvalitetnih ranih dječjih programa koji daju kvalitetne rezultate, profesor Hekman razmatra elemente programa Carolina Abecedarian Project za razvoj dece u Severnoj Karolini. Program je obuhvatao brigu od rođenja deteta do napunjenih pet godina života. Hekman smatra da nije moguće izdvojiti neku komponentu kao pojedinačnu koja je posebno uticala na rano obrazovanje dece, ali je zato moguće izdvojiti zajednički set elemenata programa koji pokazuju saradnju između istraživača i onih koji su zaduženi za kreiranje državne politike, koji daju najbolje rezultate za decu i za one koji ulažu u njihov razvoj. To predstavlja sledeće:

1. Briga od samog rođenja deteta. Roditelji su decu, staru već osam nedelja, dobrovoljno upisali u vrtić i ušli u program. Sve dok njihova deca nisu pošla u vrtić omogućavali su im da izgrade veštine i pripreme ih za veći uspeh u školi i ,na kraju, u životu.
2. Pružanje kontinuirane zaštite. Program je obuhvatao puno radno vreme i bio je jako intenzivan. Briga o deci se u centru vršila osam do devet sati dnevno, pet dana u nedelji, 50 nedelja godišnje za pet godina.
3. Angažovanje roditelja. Roditelji imaju veoma važnu ulogu u razvijanju veština i sposobnosti kod dece. Stoga je program i njima pružio obrazovanje koje utiče na izgradnju i podizanje svesti o značaju porodičnog života, kojim će najviše doprineti uspehu svoje dece.
4. Ulaganje sredstava u zdravlje. Doktor i dve medicinske sestre su svakodnevno brinuli o zdravlju dece. Deca kod kojih su otkriveni neki zdravstveni problemi upućivana su na lokalnu medicinsku negu, dok su doktor i sestra centra osiguravali zdravstvenu zaštitu dece i roditelja.
5. Isticanje važnosti ishrane. Posebno je vođena briga o deci koja su dolazila iz socijalno ugroženih porodica, jer se zna da dete ima smanjenu sposobnost da uči ukoliko je gladno. Dok su deca bila u centru, njima su bili obezbeđeni hrana i grickalice.
6. Razvijanje čitavog spektra veština. Pažnja je posebno posvećena unapređivanju programa ranog učenja, sa naglaskom na sveobuhvatni pristup svim veštinama koje čine društveno-emocionalni i kognitivni razvoj. Jedan programski segment usmeren je na razvijanje IQ-a i pripremu za školu. Taj segment je pokazao da društvene i emocionalne veštine pokreću kognitivno postignuće koje utiče i na krajnji životni uspeh.
7. Omogućiti roditeljima kvalitetnu brigu o deci. Pouzdana i visokokvalitetna briga o deci u ranom detinjstvu pružila je roditeljima poverenje u njihov kasniji razvoj i napredak u životu, u poslovnom pogledu, u unapređivanju u karijeri i sticanju veće zarade.
8. Prelazak dece iz vrtića u osnovnu školu. Program je pratio napredak dece tokom prvih godina osnovnog školskog obrazovanja, pomažući deci da pređu iz vrlo negovanog i zaštićenog perioda ranog detinjstva u jedno novo okruženje gde postoji potencijalno manje pažnje i nege, kao što su državne osnovne škole.
9. Kombinovanje visokoobučenih vaspitača sa dobro obučenim nadzornim nastavnikom. ABC/CARE program je razvijan, nadgledan i implementiran od strane rukovodilaca koji se brinu o ranom obrazovanju dece i profesionalaca koji su vršili i obuku nastavnog osoblja o tome kako da se približe deci, kako da se sa decom identifikuju, grade odnos putem empatije, prate njihov napredak i stvaraju uslove za stalno poboljšanje.

U studiji Četiri velike koristi od ulaganja u rani razvoj deteta, Hekman ukazuje na to da kvalitetni programi ranog razvoja i obrazovanja dece sa ograničenim sposobnostima mogu podsticati i razviti vredne veštine dece, ojačati radnu snagu, a samim tim doprineti i državi time što će ojačati ekonomiju i smanjiti socijalnu potrošnju. Evo kako:

1. Mogu sprečiti prazninu postignuća. Razlike u znanju i sposobnostima između dece iz ugroženih sredina i njihovih vršnjaka koji imaju predrasude prema takvoj deci razvijaju se još pre polaska u vrtić i imaju tendenciju da traju tokom celog života, te ih je teško i prekinuti. Kontrolisan pristup kognitivnom razvoju i razvoju društvenih veština kroz ulaganje u kvalitetne programe ranog obrazovanja je u svakom pogledu efikasniji (čak i u ekonomskom pogledu) od pokušaja da se ta praznina u kasnijem periodu života popuni ili izbriše.
2. Mogu poboljšati zdravstvene rezultate. Istraživanja profesora Hekmana i njegovih saradnika koja su predstavljala sveobuhvatno obrazovanje, od rođenja deteta do njegove pete godine, koje uključuje redovnu ishranu, obrazovanje roditelja, zdravstvene preglede, rano učenje o ishrani i zdravlju i predškolsko obrazovanje, pokazala su dramatične dugoročne efekte ranih intervencija.
3. Mogu povećati zaradu. Nedavna studija objavljena od strane profesora Hekmana i vrhunskih istraživača iz celog sveta otkrila je da su ekstremno ugrožena deca u Jamajci koja su učestvovala u ranim visokokvalitetnim programima povećala svoje prihode u odraslom dobu od 25%, stavljajući svoje plate uporedo sa svojim vršnjacima koji su bili više privilegovani od njih u svom ranom razvoju.
4. Daje dolaru smisao. Stopa povraćaja državi za investiranje u kvalitetan rani razvoj dece sa posebnim sposobnostima uvećana je za 7 do 10% na godišnjem nivou, što je dokaz postignutih boljih rezultata u obrazovanju, zdravstvu, ekonomskoj produktivnosti i smanjenju kriminala.

Osvrt na stanje ranog obrazovanja dece u Srbiji

Saglasno istaknutim Hekmanovim istraživanjima, rano obrazovanje može da doprinese prevazilaženju jaza između bogatih i siromašnih, jačanju zdravstvenih, društveno-emocionalnih veština kod dece. Stoga nam je jasno da se u ranom detinjstvu formira čvrst temelj za sve što sledi u kasnijem životnom dobu.

Istraživanja pokazuju da prvih pet godina u razvoju dece kriju ključ uspeha. Interakcija roditelja, dece i državnih institucija koje o svemu u celini treba da brinu u velikoj meri utiču na detetov budući kognitivni, fizički, društveno-emocionalni razvoj. Da li je potrebno stalno isticati da se u našoj državi još uvek ne poklanja toliko pažnje i značaja ranom obrazovanju dece? Da li možemo sa time da se suočimo i svim snagama utičemo da se takvo stanje promeni? Potrebno je i u našoj državi razviti jasnu strategiju i probuditi svest i uverenje o opravdanosti ranog obrazovanja dece, koje ima dalekosežne društvene i ekonomske dobiti u budućnosti.

Prema podacima Fondacije ”žNovak Đoković”œ u Srbiji trenutno živi oko 180.000 dece uzrasta od 3 do 5 godina i nema svako dete pristup predškolskom obrazovanju. To dovodi do razočaravajućeg podatka da čak oko 90.000 dece ostaje bez mogućnosti da im se pruži rano obrazovanje. Pored porodice i kućnog okruženja u razvoju dece, pristup kvalitetnim edukativnim programima u vrtićima od velike je važnosti kako bi deca stekla osnovne drtuštveno-emocionalne, kognitivne i jezičke veštine koje su im potrebne za kasniji uspeh u školi i dalje akademsko obrazovanje, na kraju i za uspeh u životu.

Prema saopštenju za medije Svetske banke iz februara 2017. godine, Srbija se pridružila ostalim vodećim zemljama sveta koje su posvećene ranom obrazovanju dece, finansirajući određene projekte, aktivnosti, doprinoseći stvaranju uslova za bolji razvoj i uspeh dece. Potrebno je pokrenuti inicijativu i nastaviti. Stalno ulagati u izgradnju novih objekta u kojima će deci moći da se pruži kvalitetno detinjstvo i rano obrazovanje, koje će kod njih razviti socijalizaciju, ljubav prema učenju, ljubav prema drugovima i drugaricama, prema okruženju, naučiti ih novim iskustvima, samopoštovanju i samopouzdanju. A sve to uzev u celini imaće velike i značajne pozitivne ishode na celokupno društvo.

Trajni efekti, ne postepeni gubici.

Kvalitetno obrazovanje u ranom detinjstvu pruža stalno povećanje socio-emocionalnih veština. Postoji sve veće priznanje vrednosti ulaganja u kvalitetne programe ranog detinjstva. Vreme je da dokaze primenimo u praksi. Å to pre krenemo na posao, verovatnije je da ćemo našu zemlju usmeriti na put ka većem prosperitetu, koji je od značaja za sve – poručuje Hekman.

The post Priča o istraživanjima Džejmsa Hekmana – prednosti obrazovanja u ranom detinjstvu appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Zakoračivši korak unazad kroz istoriju, ukazaćemo na važne teorijske postavke kao osnovne determinante za uspešan razvoj i obrazovanje dece u ranom detinjstvu. Koreni svakako sežu još od vremena velikih antičkih filozofa Sokrata, Aristotela, Platona, koji su se zalagali za vaspitača koji će svojim pitanjima dete da podstakne na razmišljanje i da ga navede da samostalno izvede zaključak. Od najranijih vremena ističu se individualne veštine i izgrađivanje moralnih osobina deteta uz naglasak na važnosti obrazovanja kroz dečju igru i adekvatan uticaj zdrave sredine.

Istorija obrazovanja u ranom detinjstvu:

• Koreni predškolskog obrazovanja vezani su za ime Martina Lutera (Martin Luther, 1483–1546) i period od 1500. godine. Tada je malo ljudi znalo da čita, a mnogi su bili i nepismeni. Matrin Luter je verovao da obrazovanje treba da bude univerzalno jer se njime dodatno ojačavaju porodica i zajednica. Luterovo isticanje važnosti obrazovanja dece povezano je sa njegovim uverenjem da će deca tako moći samostalno da pristupe i Bibliji. Otuda već ovde vidimo naglasak na značaju religijskog obrazovanja dece od najranijeg perioda detinjstva, koje je povezano sa stvaranjem šireg društvenog značaja obrazovanja.
• Vođen ovom Luterovom idejom, sledeći pedagog, biskup, humanista i pisac, koji je doprineo izučavanju ranog obrazovanja dece bio je Džon Komenski (John Amos Comenius, 1592–1670). Komenski se s pravom naziva ocem modernog obrazovanja jer se zalagao za javno obrazovanje. On ima nekoliko izuzetnih ideja koje su impelementirane u osnove modernog obrazovaja. Zalagao se za to da deca treba da uče postepeno, u skladu sa uzrastom na kojem mogu nešto shvatiti i zapratiti. Ističući značaj pismenosti, Komenski se zalaže za obrazovanje zasnovano na senzornom istraživanju. Poput Luterovih teorija, i teorije Komenskog povezane su sa značajem religijskog obrazovanja jer se i on sam zalagao za takozvano „javno“ hrišćansko obrazovanje.
• Sledeći značajan pedagoški mislilac je Džon Lok (John Lock, 1632–1704), tvorac čuvenog pojma „blank slate“, poznatog kao „tabula rasa“. Detetova duša je „prazna tabla“, životna sredina metaforički popunjava tu „prazinu“. Lok je posebno istakao značaj intelektualnog, fizičkog, religijskog, moralnog i porodičnog vaspitanja. Veoma se zalagao za individualno vaspitanje. Poput antičkih mislilaca, i Lok je veliki značaj pridavao vaspitaču, učitelju, smatrajući da on mora da bude veoma obrazovan čovek, učtiv i naklonjen deci. 
• Nemački pedagog Fridrih Frebel (Friedrich Froebel, 1782–1852) verovao je da su ljudi u suštini produktivni i kreativni, a njihova ispunjenost dolazi sa razvijenom harmonijom sa svetom i Bogom. Kao rezultat takvog stava nastala je Frebelova potreba za podsticanjem stvaranja obrazovnog okruženja koje je uključivalo prakičan rad i direktnu upotrebu materijala. Stoga je on verovao da deca uče pre svega kroz igru, koja predstavlja vid kreativne aktivnosti, čime deca postaju svesna svog mesta u svetu. Otuda je i njegova prvobitna zainteresovanost bila usmerena na učenje mlađe dece kroz edukativne igre u porodici. Frebel u svojim teoretskim postavkama poput svojih prethodnika obuhvata i nastavnike kojima je namenjivao posebne obuke, s naglaskom na razvijanju programa i aktivnosti zasnovanih na nivou veštine i spremnosti dece. Frebel je formalizovao rano detinjstvo i osnovao prvi vrtić. To je bilo prvo dečje zabavište u svetu nazvano „Kinder Garten“. Naglašavao je da deca u dečjem vrtiću ne uče, već im se pomaže da se razvijaju. Njega je vodio životni moto: „Živimo za našu decu“.

• Dalju razradu ovog koncepta učinila je Marija Montesori (Maria Montessori, 1870–1952), italijanski lekar, edukator i inovator, priznata za svoj obrazovni metod, koji je zasnovan na načinu da deca prirodno uče. Deca su izvor znanja. Ona je zauzela stav da prvo treba da se obrazuju dečja čula, a zatim i dečji intelekt. Posebno je isticala da decu treba uzimati onakvom kakva ona jesu, a ne kako bi odrasli želeli da budu. Isticala je značaj samomotivacije i samorazvoja dece, za šta je posebno važno napraviti ugodan ambijent u kome će deca moći da budu aktivna. Zato je važno razviti kod dece prirodnu radoznalost i potrebu za znanjem. Bila je uverena da su deca poput sunđera koji upijaju vodu, a tu posebnost je nazivala „upijajući um“. U Montesori metodi sve polazi od deteta, njegovih interesa, sklonosti i mogućnosti.
• Niz istaknutih teoretičara upotpunjavamo švajcarskim razvojnim psihologom i filozofom Žanom Pijažeom, koji je sačinio teoriju kognitivnog razvoja, sugerišući da se deca kreću kroz četiri faze mentalnog razvoja. Prva faza predstavlja period od rođenja do detetove druge godine i nazvana je senzomotorni stadijum. Jednostavni i kruti motorni obrasci koji dolaze detetovim rođenjem (refleks sisanja, hvatanja), kroz proces uvežbavanja postaju precizniji, složeniji i usavršeniji. Druga faza predstavlja period od druge do sedme godine života deteta i naziva se preoperativni stadijum. U ovoj fazi razvoj govora omogućava predstavljanje predmeta simbolima i rečima. Mišljenje deteta je egocentrično. Druga odlika mišljenja deteta u ovom periodu jeste animizam. Treća faza predstavlja stadijum konkretnih operacija i obuhvata period od sedme do dvanaeste godine. U ovoj fazi mišljenje deteta je logičnije, manje egocentrično i manje zavisno od neposrednih perceptivnih iskustava. Dete je u stanju da vrši mentalne operacije „u glavi“, npr. da računa, da misli o predmetima. Još jedan poseban značaj Piježeovih teorijskih postavki ogleda se u isticanju da deca uče kroz direktnu i aktivnu interakciju sa okolinom.
• Još jedan od istaknutih teoretičara koji smatra da je period ranog razvoja i obrazovanja deteta najbolje i najbogatije je Lav Vigotski (Lev Vygotsky, 1896–1934). Vigotski je predložio društveno-kulturni položaj za razvoj dece. On je verovao da se društvenim interakcijama pruža sredstvo za kognitivni, društveni i jezički razvoj kod dece.
• Poput Marije Montesori, i američki teoretičar obrazovanja filozof Džon Djui (John Dewey, 1859–1952) snažno je verovao da učenje treba da potiče od interesa dece, što je osnova za pristup projektima. Verovao je da je obrazovanje zasnovano na učenju kroz rad. Djui je smatrao da se obrazovanje i demokratija međusobno prožimaju. Otuda je učionicu posmatrao kao mesto za negovanje društvene svesti koju treba demokratski pokrenuti.
• Tvorac onog što je sada poznato kao Vladorfova filozofija obrazovanja i škole bio je Rudolf Å tajner (Rudolf Steiner, 1861–1925). On je zastupao stav da učenje treba da doprinese razvoju slobodnih i moralno odgovornih osoba sa visokim nivoom društvene kompentencije. Å tajner je ovo sproveo u tri razvojne faze: predškolsko obrazovanje do 6 godina (iskustveno obrazovanje), uzrast od 6 do 14 godina (formalno obrazovanje) i starosti 14+ (konceptualno / akademsko obrazovanje). 
• Erik Erikson (Erik Erikson, 1902–1994) razvio je psihosocijalne faze razvoja za decu, gde roditelji i predagozi igraju ključnu ulogu u podsticanju uspeha dece u svakoj fazi rada. Erikson je naglasio da je uredba socijalno-emocionalnog razvoja ključna komponentna plana za rano detinjstvo.

Na osnovu teorija Pijažea, Djuija i Vigotskog, Dejvid Vajkart (David Weikart, 1931–2003) osnovao je „HighScope“, koji je prvenstveno bio fokusiran na intelektualno sazrevanje deteta. Istraživačka studija koja je postigla visok stepen „HighScope“ poznata je pod imenom „Perry preschool study“, predškolski projekat iz 1962. godine. Ova studija jedna je od najpoznatijih od svih istraživanja „HighScope“.

Generalno, svi teoretičari usmereni na proučavanje ranog obrazovanja dece streme ka istom cilju – da uvide uspešan razvoj dece u njihovim ranom detinjstvu, koji je preduslov svih kasnijih uspeha u životu.

Briga o obrazovanju dece danas

Današnji pristup obrazovanju dece u njihovom ranom detinjstvu može biti obogaćen primenom nekih od istaknutih teorijskih programa. Posebno zanimljiv odabir predstavlja takozvano „tematsko učenje“. Ovaj obrazovni metod zasniva se na određenim temama koje mogu nastati iz različitih izvora, kao što su vremenske promene, predstojeći događaji, interesa edukatora i verskih događaja. Integriranim tematskim učenjem deca uče iz sopstvenog iskustva koristeći konkretan materijal na različite načine. Nastavnik materijal može nekoliko dana ili meseci unapred da pripremi. Prednost ovoga je da vaspitač programskim planiranjem tačno zna šta, kako i kada podučava dete. Nedostatak je u tome što ono što se predaje možda u tom trenutku nije detetu najinteresantnije. U tom slučaju može doći do podele dece po učionicama. Učenje u učionici je vrlo strukturisano prema trenutnoj temi. To znači da će svi materijali u učionici imati određenu vezu sa temom koja je u pitanju.

Ako se vaspitač odluči za primenu Montesori metoda, roditelji treba da bud usvesni da je učionica u kojoj njihovo dete boravi strukturisana prema pojedincu i njegovim interesima. To znači da deca u učionici imaju autonomiju da samostalno ručaju i koriste materijal. Ovo možda neće biti efektivno za svu decu koja mogu zahtevati više strukturiranog okruženja za učenje.

Ukoliko se odabere „NighScope“ metod, to znači da postoji mogućnost da učenje bude podeljeno na tri glavne komponente: plan, uraditi, pregled. U okviru ovog metoda deca imaju određeno vreme da planiraju šta će raditi pre nego što postupe po planu. Kada deca „rade“, izvršavaju svoj plan na veoma svrsishodan način. Nakon aktivnosti, oni „pregledaju“ ili razgovaraju sa vaspitačem i/ili drugom decom šta su radili i šta su naučili. HighScope teži da detetu dâ ocenu zasnovanu na beleškama podeljenim po sledećim kategorijama: pristupu učenju, društvenom i emocionalnom razvoju, fizičkom razvoju i zdravlju, jeziku, pismenosti, komunikaciji, matematici, kreativnim umetnostima, nauci i tehnologiji i društvenim studijama. Na organizovanim roditeljskim sastancima beleške se dele roditeljima kako bi im se demonstriralo da se učenje odvija u okviru ovih različitih kategorija.

U Waldorf obrazovnom postupku deca su izložena humanitarnom, društveno odgovornom i saosećajnom načinu pristupanja svetu. Uobičajeno je da vaspitač koji radi sa jednom grupom dece bude sa istom grupom kad ona pređe u stariju, odnosno kada deca prelaze iz jednog razreda u drugi. Ova metodologija se fokusira samo na čitanje kada dete stigne do uzrasta od sedam godina, sa naglaskom na priče i učenje kroz igru. 

Koji program za rano obrazovanje deteta je najbolji?

Kada se govori o različitim teorijskim programima za rani razvoj dece, odmah sledi i pitanje: koji program je najbolji? Teško je jasno izdvojiti samo jedan. U današnje vreme sve su učestaliji slučajevi mešavine više pristupa koji u sebi sjedinjuju dva ili više teorijskih programa. Nasuprot tradiconalnom obrazovanju, mogućnost nastavnikovog odabira kombinovanja dva ili više metoda vodi ka uspostavljanju ravnoteže između poučavanja i kostruktivnog učenja.

 Svakako da je krajni cilj odabira najadekvatnijeg metoda prilagođenog prostoru u kome se izvodi pre svega usmeren ka ostvarivanju postignuća i značaja obrazovanja dece u njihovom najranijem periodu života. Pravilno osmišljeno i organizovano obrazovanje uz adekvatnu ulogu vaspitača deci omogućava da iz predškolskog obrazovanja brže i lakše prevaziđu probleme i poteškoće u mlađim razredima osnovne škole, čime se može ublažiti eventualni problem diskontinuiteta ova dva nivoa obrazovanja.

The post Obrazovanje u ranom detinjstvu: NEKAD I SAD appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Koliko smo se samo puta u životu u trenucima gladi ili sitosti setili čuvenih narodnih izreka „Zdravlje na usta ulazi“, „Gladan sitom ne veruje” ili „Jedi zdravo da bi imao dug život” ili koliko smo ih samo puta ponovili pred decom kako bismo ih podstakli da pojedu određeni obrok. Tragove njihove istinitosti ostavićemo svakom ponaosob da oseti i proveri, a mi ćemo u ovom tekstu njihovu opravdanost naći u istraživanjima koja je sprovela M. T. Jakobsen (Maryann Tomovich Jacobsen), stručnjak za porodičnu ishranu i nezavisni autor nekoliko knjiga o ishrani kod dece.

Ona nas u svojim istraživanjima koja je sprovela vodi ka jednom od ključnih pitanja koje svaki roditelj treba da postavi detetu tokom obroka. Na samom početku svog rada kao nutricionista i stručnjak za porodičnu ishranu, Jakobsen ističe da je videla mnogo ljudi koji su zbunjeni pitanjima o hrani. Neki su već bili na određenim dijetama, neki su najviše jeli pod stresom i nisu mogli da shvate koliko im je hrane zaista potrebno. Najkraće rečeno, oni su imali jednu nezdravu vezu sa hranom. Sve se tokom života uči i nauči. Tako se uči i stiču znanja o zdravijem odnosu prema hrani. Jedna grana tog učenja podrazumeva i mogućnost podešavanja osećaja gladi i sitosti. Kako i sama Jakobsen ističe, kada je shvatila koliko je njenom telu potrebno hrane, taj osećaj mogla je da izjednači sa osećajem dobitka na lutriji. Moramo slušati melodije svoga organizma.

Kada je reč o ishrani dece, većina se vodi mišljenjem da kada dete pojede nešto zdravo, rešeni su svi problemi zdrave ishrane. Svi se jako dobro sećamo čuvene rečenice iz detinjstva – da bismo bili snažni kao mornar Popaj, moramo jesti spanać. Razmišljanja idu i otuda da kada bismo mogli od samog početka da usmerimo decu da jedu zdravu hranu, problem bi odmah bio rešen. Da li je tako zaista?

Negujmo zdrav odnos dece prema hrani

Iako je jako važno učenje da deca zavole da jedu zdravu hranu, podjednako važno je i kako deca tu hranu jedu. Istraživanja koja je Jakobsen sprovela pokazala su da deca s promenom uzrasta menjaju i način ishrane. Što bi značilo da što su deca starija, postepeno gube sposobnost da regulišu unos hrane, a to znači da jedu premalo ili previše za svoj tip tela i potrebe njegovog stabilnog rasta i razvoja. Drugim rečima, istraživanja su pokazala da su bebe i deca najmlađeg uzrasta bolje regulisali unos hrane nego deca školskog uzrasta, dok su deca školskog uzrasta u tom pogledu bolja od tinejdžera, da bi se na kraju pokazalo da su odrasli najgori od svih.

Otuda Jakobsen navodi da kada deca čuju melodiju gladi ili sitosti koja dopire iz njihovih stomaka, pravo je vreme da se im se postavi pitanje: Šta stomak kaže? Ovo je posebno važno tokom obroka ili kada žele još hrane ili žele da napuste sto pre završetka obroka. Time, ukoliko želimo da stvorimo i negujemo zdrav odnos dece prema hrani, moramo da odbacimo stav da svako dete treba uklopiti u savršen kalup ishrane i količinu hrane koju treba da pojede. Međutim, možemo stvoriti zdrave navike i okolnosti koje će deci pomoći da regulišu unos hrane i pritom dobro jesti.

Kako pitanje „šta stomak kaže“ rešava probleme?

Kroz svoja istraživanja Jakobsen je uvidela da tokom obroka postoje tri prepreke koje se mogu naći na putu: misao da je dete malo ili veliko u odnosu na vršnjake, priroda deteta i sredina u kojoj je dete dok jede. Pokušaćemo da ukratko dotaknemo svaku od njih.

Jakobsen ističe da ako roditelj posmatra svoje dete kao suviše „malo“ ili „veliko“, teško mu je da prihvati detetov apetit, kada i sam nije zadovoljan „veličinom“ deteta. Istraživanja su pokazala da u toj borbi roditelja i dece tokom obroka, pritisak da malo dete jede više ili da veliko dete jede manje imaju suprotan efekat. Odgovor leži u tome da dete treba da nauči da postane svesno kako se oseća i koliko je hrane njegovom organizmu u određenom uzrastu potrebno. Nikako ne treba dete pritiskati da pojede nešto što ne odgovara njegovom apetitu i njegovim potrebama. Svako dete je individua za sebe. Ali isto tako u određenom uzrastu deca upoređuju svoj rast i veličinu sa svojim vršnjacima ili pak nekim medijskim ličnostima i mogu stvoriti iskrivljenu sliku pravih navika i vrednosti, te doći u iskušenje da preskoče određeni obrok, da jedu manje zbog svog izgleda ili pak da probaju nešto sasvim novo od hrane. Otuda je i najvažnije da roditelji kod dece razviju snažno mentalno i emocionalno zdravlje koje je u najužoj vezi sa zdravim odnosom prema hrani. 

Jasno je da svi roditelji treba da imaju na umu činjenicu da dete raste u potezima. Kako deca prolaze određene faze u rastu, tako se i njihova potreba za hranom menja. Kada je dete u fazi u kojoj se ubrzano ne raste, svakako da će imati smanjen apetit. Dakle, važno je istaći da očekivanja roditelja da deca uvek isto jedu svakako nisu realna niti u skladu sa razvojem deteta. Time je važno pomoći detetu da napravi razliku između stvarne gladi i neke druge potrebe kada bi uzimalo hranu.

Poslednja ali ne najmanje važna jeste i sredina u kojoj dete boravi, koja može imati znatan uticaj na njegovu ishranu. Ako deca budu naviknuta da jedu hranu koja je uvek oko njih i stalno im je nadohvat ruke, to neće biti dobro. Ali kada umesto toga roditelji oblikuju obroke i podstiču dete da obrati pažnju na ono što jede, stvarajući pritom zdravu energiju u porodičnom domu, dete će usled uticaja okruženja lakše upoznavati hranu i jesti onu koju i roditelji jedu.

Sredstva koja mogu pomoći razvijanju zdrave veze sa hranom

Jakobsen je napisala nekoliko knjiga i razvila određena sredstva kojima je htela da pruži pomoć roditeljima pri unutrašnjem pristupu ishrani. Pored toga, više se držala stava da je uvek bolje direktno razgovati sa detetom. Zato je napisala priču o devojčici Emili, koju je mama uvek pitala: Šta stomak kaže? U toj priči Emili otkriva da ne slušaju svi njen stomak, dok se njena majka trudi da pomogne svakom od nas da nauči i nađe način kako bi oslušnuo svoj stomak.

Čitanje knjiga sa takvom tematikom svakako je značajno za decu jer otvara mogućnost za razgovor u kome bi ona više naučila o osluškivanju svog stomaka i melodiji gladi ili melodiji sitosti. Time bi lakše došla do odgovora na pitanje zašto je važno slušati svoj stomak i koji problemi mogu nastati kada ga ne slušamo.

Ali ono najvažnije jeste to što knjige u kojima se na zanimljiv i produktivan način govori o ishrani pomažu deci da izrastu u osobe koje ispoljavaju zdravu naviku prema hrani. Otuda, kada dođu pored nečega što je za jelo, postaviće pitanje koje su čuli u svome detinjstvu: Šta moj stomak kaže?

Lepo je da roditelji svoju inspiraciju za početak nekog obroka pronalaze u narodnim izrekama i njima podstiču decu da budu zdrava i jaka poput drena, da ih motivišu snagom mornara Popaja i zdravljem koje na usta ulazi, ali je još lepše i važnije da u porodičnom domu ukorene zdrave navike u ishrani i prenesu ih na svoju decu. Učite decu da osete svoj organizam, da znaju šta im stomak kaže. A stomak će uvek imati dobru poruku kada deca ne preskaču obroke, nemaju preveliku pauzu između obroka koju bi upotpunili slatkišima i grickalicama ili nadokadili kasnijim prejedanjem. Uverite se da oni jedu zdravu hranu u dovoljnim količinama. Zdrava ishrana ne znači nužno i dosadna ishrana. Ispunite dečje obroke šarenilom boja i oblika.

Kako Vi negujete odnos Vašeg deteta prema hrani? Kako ga motivišete da jede zdravo? Podelite sa nama Vaše iskustvo.

The post Pitanje koje roditelj treba da postavi detetu tokom obroka appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Imajući u vidu da deca uče da prihvataju i vrednuju ljudsku raznolikost razvijajući time fleksibilan pristup životu, koji je posebno potreban u današnjem svetu, potrebno je da u vreme proslave praznika osmislimo pravi program, koji deci još u ranom detinjstvu pomaže da uče i nauče kulturne raznolikosti. Time ih uključujemo u izradu jednog umetničkog dela sačinjenog od tradicija i vrednosti kojima su ispunjeni delovi ljudskih života.

Ostati realan u tom svetu beskonačnog sjaja i ushićenja podrazumeva unapred osmišljene programe proslave praznika, koji se realizuju sa decom najranijeg uzrasta u učionici u kojoj oni sa određenom grupom vršnjaka borave. Tada se pred mnogim profesionalcima koji se bave obrazovanjem i razvojem dece najranijeg uzrasta javljaju pitanja i dileme koji su to praznici koje je potrebno predstaviti u programima, a pri tome ostati veran i poštovati kulturu i običaje svakog deteta.

Nacionalna asocijacija za obrazovanje male dece vodi se time da odluku o tome koje praznike treba uvrstiti u programe obrazovanja i vaspitanja dece mlađeg uzrasta najbolje mogu doneti zajedničim radom nastavnici, roditelji i deca. Time se stvara jedna zdrava interaktivna sredina u kojoj su sve strane iznele svoje stavove i omogućile ugodno sprovođenje programa. Važno je imati na umu da osmišljavanje svakog programa, pa i programa sprovođenja prazničnih aktivnosti sa sobom nosi i potrebu za primenjivanjem pravila ranije dobre prakse.

Uvek je potrebno imati na umu sledeća pitanja:

• Da li su određene aktivnosti značajne za decu?
• Da li se tim aktivnostima ispunjavaju njihove potrebe i interesi?
• Da li te aktivnosti predstavljaju korisnu upotrebu vremena za decu?

Dobru praksu predstavlja i prethodno nastavnikovo dobro upoznavanje porodice početkom godine, kako bi se time utvrdilo koji su to praznici koje u programima proslave treba istaći. Nastavnik može, na primer, i da od dece zatraži da ona sama naprave svoj vlastiti program proslave praznika, odnosno program odmora i time ih dodatno uključi u saznavanje osnovnih vrednosti tradicije i kulture.

U svakom slučaju, ono što je u osmišljavanju programa proslave praznika posebno važno jeste to da nastavnici i roditelji zajedno rade kako bi stvorili razvojno i kulturno odgovarajuće iskustvo u učenju.

Copyright: Producer

Neki znakovi dobre prakse u proslavi praznika

Zajedničkim radom roditelji i nastavnici uvek treba da imaju na umu činjenicu šta deca treba da saznaju i nauče o određenom prazniku. Da li je odabrani praznik koji će se uvrstiti u program proslave razvojno pogodan za svu decu u grupi? Zašto je važan za određenu decu i porodice?

• Potrebno je da planirane aktivnosti u proslavi praznika budu povezane sa određenom decom i porodicama u grupi. Time se i deci pomaže da razumeju pojam odmora koji sa sobom nose određeni praznici kao sastavni deo svakodnevnog ljudskog života. Otuda deca treba da imaju priliku da sama istraže i otkriju značenje i značaj svakog odmora.
• Takođe je potrebno decu ohrabrujemo da dele osećanja i informacije o praznicima koje oni slave. Ovo će im posebno pomoći da nauče razliku između učenja o ritualima praznika druge osobe i proslave sopstvenih praznika. Nastavnici i roditelji mogu doprineti oraganizaciji odmora i proslave određenog praznika u kome bi deca koja taj praznik ne slave bili „gosti“ u aktivnostima proslave onih koji nisu deo njihovih kultura.
• Fokus je na svim grupama u učionici (i deca i nastavnici). To svakako ne znači da se svaki praznik svakog člana grupe mora proslaviti ili da deca sve vreme slave sve praznike, već da je onaj praznik koji su nastavnici, roditelji i deca unapred istakli u programu proslave ne treba da bude „neobičan“ za one koji taj praznik ne slave. Time deca treba da shvate i nauče da je svaki praznik druge osobe kulturno značajan i nosi sa sobom određeni smisao i tradiciju onih koji ga proslavljaju. Aktivnosti pokazuju da nisu svi u istoj etničkoj grupi slavili praznike na isti način. Porodice su takođe te koje bi trebalo da deci obezbede primer jedinstvene tradicije.
• Program proslave praznika, koji sadrži obrazovne ciljeve, odgovarajuće sadržaje, kao i metode kojima se program može uspešno savladati a željeni cilj ostvariti, treba da pokazuje poštovanje svih običaja. Ako deca proslavljaju različite praznike u isto vreme, vrednosti i tradiciju kulture svakog deteta treba priznati.
• U svemu je jako važno da fokus bude na najznačajnijim praznicima čija bi proslava bila bez velike potrošnje novca. Svesni smo činjenice, posebno u vremenu u kome živimo, da su porodice pod velikim stresom komercijalizacije i pritiska medija za kupovinu poklona. Upravo u tome važnu ulogu imaju nastavnici, koji mogu deci pomoći da sami osmisle kostime ili naprave kreativne i maštovite poklone bez velike potrošnje novca, jer proslava može biti radosna bez glamuroznih poklona, čime se još više ističe značaj praznika i vrednovanja običaja i tradicije koju on sa sobom nosi.

Proslave praznika su svakako deo društvenog i kulturnog razvoja svakog deteta putem kojih oni uče o sebi, svojoj porodici, svojoj zajednici. Kako i šta deca uče, važno je za njihovo obrazovanje, dalji razvoj i oblikovanje pravih vrednosti.

Da li i kako vaša deca slave praznike u svojim školama i koliko su svesna različitih običaja?

Podelite vaša iskustva i mišljenja u komentarima ispod. Radujemo se da ih pročitamo.

The post Neki od znakova dobre prakse proslave praznika u programima ranog obrazovanja appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Sećam se kako sam kao mala sa bakom uživala u dugim šetnjama po parku u našem komšiluku. Često smo smišljale razne avanture, a park je za nas bio savršena scenografija. Pretvarale smo se da smo istraživači koji su upravo kročili na tlo nepoznate zemlje probijajući se kroz visoku travu (visoku iz perspektive trogodišnjeg deteta) dok smo tragale za dobrim mestom za piknik. Vodila me je da hranimo patke na jezercetu i učila me je o skakavcima, vilinskim konjicima i kukcima. Igrale smo se žmurke među drvećem i sakupljale različite vrste lišća koje je opadalo u jesen: listove hrasta, breze i bresta. Kada sam malo porasla, baka i deka su me učili da sadim cveće, kako da prepoznam da li su maline koje su gajili u vrtu zrele za branje i zašto otrovni bršljan žari kao kopriva. Imala sam tu sreću da odrastem sa prirodom više nego što sam ikada mogla i da zamislim. Iako sam zapravo živela u jednom od najvećih gradova na svetu, moja porodica našla je vremena i prilike da mi omogući da upoznam i više cenim prirodno okruženje i njegova čuda, što traje do današnjih dana. Boravak u prirodi pozitivno se odrazio na moj razvoj na mnogo načina, iako neki od njih nisu odmah vidljivi. Uz jačanje pokreta protiv opasnih klimatskih promena podstaknutog od strane vlada širom sveta, važno je da se potrudimo da buduće generacije ne trpe posledice nemarnog odnosa čoveka prema prirodi. Prvi korak u tom pravcu je omogućiti mališanima da što više borave o prirodi i uče u prirodnom i neformalnom okruženju, kao što sam ja to činila tokom detinjstva.

Prednosti boravka dece u prirodi

U svojoj knjizi „Poslednje dete u šumi“ Ričard Luv koristi termin poremećaj deficita prirode kako bi opisao nedostatak mogućnosti za decu da se povežu sa prirodnim okruženjem i ukazuje na to da se u današnje vreme stvaraju deca kojoj su zaključani prirodni porivi ka spoljnom svetu i koja provode većinu vremena u svojim domovima zaokupljeni zabavom koju im pruža tehnološki napredak, ispred ekrana televizora, tableta i mobilnih telefona. On takođe analizira istraživanja koja pokazuju da je direktno izlaganje prirodi bitno za zdrav razvoj u detinjstvu, kao i za fizičko i emocionalno zdravlje najmlađih. Sledi nekoliko razloga zbog čega je korisno da mališani što češće borave u prirodi:

• Priroda podržava različite aspekte dečjeg razvoja – drugim rečima ona se pozitivno odražava na njihov intelektualni, emocionalni, socijalni, mentalni i fizički razvoj.
• Priroda pokreće kreativnost, maštu i sposobnost reševanja problema. Studije pokazuju da će deca mnogo brže i kreativnije da smisle svoje igre u zelenim prostorima nego na ravnim igralištima, kao i da će inovativnije rešavati izazove i probleme i postizati bolji akademski uspeh u školama koje koriste učionice na otvorenom i druge oblike u prirodi zasnovanog iskustvenog obrazovanja. I društvena inkluzija, bez obzira na pol, rasu, klasu ili intelektualne sposobnosti, lakše se odvija u prirodnim okruženjima.
• Prirodno okruženje donosi pregršt fizičkih benefita, uključujući zdravije navike u ishrani i smanjenje stope kratkovidosti među decom. Osim toga, interakcija sa prirodom i igre napolju podrazumevaju mnogo više kretanja u odnosu na ležanje na kauču. To doprinosi razvoju kičme, mišića i povećanju cirkulacije krvi, što je povoljno za razvoj celokupnog tela najmlađih.
• Priroda pomaže unapređenju društvenih odnosa. Deca će biti srećnija i bolje će se slagati sa svojim drugarima ukoliko redovno imaju priliku za slobodnu i nestrukturiranu igru na otvorenom.
• Zelene biljke, zeleni vidikovci i prirodna igrališta pokazali su izuzetne rezultate kod smanjenja stresa i umora. Boravak u prirodi utiče i na povećanje koncentracije, što je izuzetno korisno za decu koja pate od poremećaja hiperaktivnosti i deficita pažnje (ADHD).

Copyright: FamVeld

Učinite im boravak u prirodi interesantnim

Očigledno je da je za decu dobro da što više vremena provedu u prirodnom okruženju. Ipak, šta roditelji mogu da učine kada njihovi mališani ne pokazuju nikakvo interesovanje za prirodu niti uživaju da budu napolju? U tom slučaju ključno je da upotrebe mnogo različitih metoda i resursa kako bi aktivnosti na otvorenom učinili interesantnim za najmlađe. Deca koja su od ranog uzrasta svakodnevno u kontaktu sa prirodom generalno nastavljaju da cene svaki trenutak koji provedu okruženi zelenilom i kada odrastu. Međutim, starijoj deci bez takvog ranog iskustva boravak u prirodi može da bude dosadan i „bljak“. Dok nastavnici lako mogu da nauče učenike o značaju prirode kroz „Go Green“ inicijative u školi (uključujući šeme za reciklažu, projekte konzervacije i osnivanje tima „Go Green“ pomoćnika), roditelji ne treba da se oslanjaju samo na školske aktivnosti ukoliko žele da njihova deca steknu veća znanja o prirodi. Angažovanost roditelja u tom smislu može da se ogleda u čitanju knjiga, pevanju pesmica, učenju dece da ugase svetlo kada izađu iz sobe ili organizovanju porodične proslave Dana planete Zemlje kod kuće. Osim toga, ima li nešto lepše od toga da provedu malo više vremena napolju zajedno sa decom, skaču po blatnjavim baricama, zasade cvet u dvorištu ili parku, ili pronađu ptičje gnezdo na drvetu. Mogućnosti su bezgranične, a ljubav i briga o prirodi koje će deca na taj način razviti – neprocenjive.

The post Zašto je važno omogućiti mališanima da se zbliže sa prirodom appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Drugim rečima, što je veći broj reči sa kojima raspolažemo, to naše znanje o svetu postaje šire i dublje, zahvaljujući mogućnosti da upoznajemo različite ljude, njihove običaje i kulture.

Uticaj bilingvizma na izvršne funkcije mozga

Mnogi današnji jezički stručnjaci složili bi se sa ovakvom tezom. Znanje dva ili više jezika ne samo da nam pomaže u komunikaciji već takođe može da obezbedi različite prednosti dečjem mozgu, koji se razvija. Po teoriji, s obzirom na to da bilingvalno dete svakodnevno vrši prelazak sa jednog jezika na drugi, ono razvija bolju izvršnu kontrolu, odnosno sposobnost da uspešno obavlja više kognitivne procese kao što su rešavanje problema, pamćenje i razmišljanje. Takvi mališani postaju veštiji u eliminisanju distrakcija i fokusiranju na važne informacije u datom trenutku, dok takođe brže i fleksibilnije razmišljaju. Ovaj fenomen istraživači nazivaju bilingvalna prednost.

Copyright: Marlon Lopez MMG1 Design

Ispitivanje bilingvalne prednosti

U prvoj polovini dvadesetog veka naučnici su zapravo mislili da se dvojezičnost nepovoljno odražava na koeficijent inteligencije i jezički razvoj dece. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, pojam bilingvalne prednosti donose istraživanja koja govore upravo suprotno. Veliki broj njih nastao je kao rezultat dugogodišnjeg rada kanadskog neuropsihologa Elen Bjalistok. U mnogim zadacima, uključujući one koji se tiču radne memorije, ljudi koji govore dva jezika bili su u prednosti. Bjalistok je tvrdila da bilingvalne osobe zaista pokazuju veću izvršnu kontrolu, osobinu koja se između ostalog vezuje za bolja akademska postignuća. Osim toga, bilingvizam podstiče razvijanje drugih veština kao što su sposobnost održavanja pažnje i multitasking. Posmatrano na taj način, čini se da postoji više nego dovoljno razloga da zainteresujete svog mališana da uči i govori više od jednog jezika.

Angela de Bruin, vodeći istraživač sa Univerziteta u Edinburgu, takođe se bavila proučavanjem efekata dvojezičnosti na izvršne fukncije. Za testiranje izvršnih funkcija, ispitanicima se daju zadaci u kojima se od njih očekuje da ignorišu određene stimuluse dok se selektivno fokusiraju na neke druge. U te svrhe obično se koristi Simonov zadatak: ispitanicima se pokazuju slike (obično strelice) koje se nalaze bilo na levoj ili desnoj strani ekrana. Ukoliko vide strelice koje pokazuju nadesno, pritisnuće desni taster. Nije važno na kojoj strani ekrana se strelice pojavljaju, ono što je relevantno je smer koji strelica pokazuje. Ljudi obično brže reaguju u slučajevima kada postoji podudaranje  – kada se strelice koje pokazuju nadesno pojavljuju na desnoj strani ekrana i obrnuto. Pretpostavka je da su bilingvalne osobe u prednosti u odnosu na monolingvalne kada dođe do nepodudaranja: strelice koje pokazuju levo na desnoj strani ekrana i suprotno.

Copyright: Oksana Kuzmina

Ipak, kada je De Bruin pregledala podatke, u tri od četiri zadatka koji su testirali inhibitornu kontrolu, uključujući Simonov zadatak, nikakva prednost nije bila prisutna. Monolingvali i bilingvali ostvarili su identične rezultate.

Uprkos takvom otkriću, De Bruin ne pobija tezu da biti bilingvalan ima svojih prednosti. Sa druge strane, takva prednost nije pristuna kod svih niti u svim sferama, kako se često tvrdilo. Nakon upoređivanja istraživanja na temu bilingvizma i izvršne kontrole koja su predstavljena na konferencijama između 1999. i 2012. godine, De Bruin je otkrila da je 68% studija koje pokazuju bilingvalnu prednost objavljeno u naučnim časopisima, u poređenju sa svega 29 procenata onih koje su govorile o tome da razlika uopšte ne postoji ili su čak davale prednost monolingvalima. Zato je odlučila da zajedno sa svojim saradnicima sprovede dodatnu seriju istraživanja. Njihov cilj bio je da otkriju granice bilingvalne prednosti, kao i kako pravi benefiti dvojezičnosti zapravo izgledaju. U studiji su učestvovale tri različite grupe: ljudi koji govore samo engleski jezik, aktivni englesko-galski bilingvali koji su galski govorili kod kuće, i pasivni englesko-galski govornici koji trenutno retko koriste galski. Svaka grupa učestvovala je u četiri zadatka – Simonov zadatak za testiranje pažnje (ispitanici slušaju različite tonove i moraju da odrede broj samo niskih tonova), Londonski toranj (učesnici gledaju u dve slike istovremeno. Svaka slika prikazuje loptice u tri različite boje raspoređene na tri štapa. Loptice na svakoj slici su raspoređene na drugačiji način. Učesnik mora da odredi koliko puta loptice na jednoj slici moraju da se ispremeštaju kako bi njihov raspored bio identičan kao na drugoj slici) i jednostavne zadatke – paradigme preusmeravanja pažnje (ispitanicima se pokazuju krugovi i kvadrati koji su crvene ili plave boje, a zatim moraju da obrate pažnju bilo na jednu boju ili oblik, u zavisnosti od faze zadatka).

U prva tri zadatka istraživači nisu pronašli nikakvu razliku između grupa. Kod poslednjeg, međutim, pomislili su da su konačno detektovali prednost: kod zadataka brzog preusmeravanja pažnje sa oblika na boju ili boje na oblik bilingvalne osobe, bilo aktivne ili pasivne, bile su brže. Ipak, kada su detaljnije proučili podatke, istraživači su otkrili da se ne radi toliko o bržem prebacivanju pažnje sa jednog zadatka na drugi već o sporijem obavljanju zadataka bez zamene, kada oblik prati oblik odnosno boja boju.

Pravi benefiti dvojezičnosti evidentni u odraslom dobu

De Bruin ističe da ne tvrdi da bilingvalna prednost ne postoji. Ipak, takva prednost se možda razlikuje od načina na koji je mnogi istraživači opisuju: kao fenomen koji pomaže deci da razviju sposobnost prebacivanja sa jednog zadatka na drugi i unaprede svoje izvršne funkcije. Bruin veruje da prava prednost možda dolazi kasnije, u obliku koji ima malo veze sa multitaskingom i izvršnom kontrolom i koja može da bude rezultat samog učenja.

Copyright: wong sze yuen

Jedna od oblasti gde je bilingvalna prednost najkonzistentnija nije vezana za neki određeni zadatak ili veštinu; to je benefit koji pomaže starim ljudima da očuvaju funkcije svog mozga. Odrasli koji govore nekoliko jezika odupiru se demenciji duže nego oni koji koriste samo jedan jezik. Kada je Bjalistok proučila lekarske izveštaje grupe starijih pacijenata koji su upućeni na kliniku u Torontu zbog problema sa pamćenjem ili drugim kognitivnim poteškoćama, otkrila je da, od onih kod kojih je nastupila demencija, dugogodišnji bilingvali ispoljavaju njene simptome više od četiri godine kasnije od monolingvala. U studiji koja je usledila, ovoga puta sa grupom pacijenata koji su bolovali od Alchajmerove bolesti, ona i njene kolege otkrili su da je bilingvalnim osobama bolest dijagnostikovana 4,3 godine kasnije nego monolingvalnim pojedincima, bez obzira na kognitivni nivo, prethodno obrazovanje i zanimanje. Dvojezičnost, drugim rečima, sprečava i odlaže slabljenja kognitivnih sposobnosti, što je efekat koji se postiže konstantnim učenjem. Kada mozak nastavlja da uči, kao mozak ljudi koji znaju više od jednog jezika, on duže vremena može da funkcioniše na visokom nivou.

To je samo po sebi dovoljan razlog za učenje jednog ili više stranih jezika, kao i da održavamo taj proces dokle god smo u mogućnosti. Bilingvalna prednost možda se ne javlja u onom obliku kakvom ga danas istraživači zamišljaju. Ipak, na osnovnom nivou, prave prednosti dvojezičnosti mogu da budu daleko važnije.

The post Da li je znanje dva jezika zaista prednost? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Poezija je jedan od prvih oblika književnog i umetničkog stvaralaštva, kojoj pripadaju delovi Biblije, epovi i himne Vavilona i Mesopotamije, kao i radovi starogrčkog pesnika Homera, čija dela Ilijada i Odiseja važe za najstarije spomenike helenske književnosti. Uprkos tome što je proza atraktivnija, popularnija i više čitana, poezija živi i traje duže, zato što je bliža istini, životu i suštini. Smatra se da je stara koliko i sam jezik ili bar koliko i čovekova potreba da iskaže svoja najdublja osećanja i razmišljanja.

Istinska lepota poezije ogleda se u tome što nam ostavlja izbor načina na koji je tumačimo. Ne postoje striktna pravila kojih se treba pridržavati kako bi se poezija pisala i razumela. Ipak, u današnje vreme mnogi roditelji i vaspitači retko nastoje da približe poeziju predškolcima, smatrajući da takva edukativna aktivnost može da deluje prenaporno i neprimereno njihovom uzrastu. Istraživanja, međutim, pokazuju da pružanje prilike deci da rano zakorače u čaroban svet poezije kao i podsticanje učenja pesama napamet nosi sa sobom brojne prednosti.

Osim što će slušajući i recitujući pesme mališani vremenom naučiti da cene i uživaju u poeziji, ona se pozitivno odražava na njihov intelektualni razvoj. Jezik koji pesnik koristi kako bi preneo svoju poruku u umu čitaoca stvara živopisne slike i pejzaže i snaži njihovu kreativnost i maštu dok ujedno poznate stvari sagledavaju na novi način. Poezija unapređuje verbalnu inteligenciju mališana ne samo kroz učenje novih termina i pojmova već i kroz upoznavanje sa različitim značenjima reči koje su im već poznate. U stalnom susretu sa glasovima i ritmom jezika oblikovanih kroz stihove i rime gradi se dobra osnova za kasnije usvajanje veštine čitanja. Kroz poeziju se podstiče razvoj kritičkog razmišljanja kod dece, kao i vremensko-prostorno rezonovanje, koje se koristi prilikom učenja viših formi matematike.

Copyright: Tatiana Bobkova

Učenje pesama napamet stimuliše govorno-jezički razvoj dece, koja na taj način razvijaju slušnu pažnju i jezičko pamćenje. Zahvaljujući poeziji mališani stiču osećaj za ritam, pravilnije izgovaraju reči i fraze i bogate svoj rečnik, što značajno unapređuje njihovu sposobnost da se izraze i komuniciraju sa drugima. Osim toga, recitovanje poezije olakšava postizanje potrebne brzine u govoru. Poezija se takođe pokazala korisnom i prilikom učenja stranog jezika. Po rečima Suzan Vajs Bauer, autorke knjige „The Well-Educated Mind: A Guide to the Classical Education You Never Had“, memorisanje poezije pomaže deci da nauče da koriste složenu englesku sintaksu. O tome govori i Majkl Knoks Beran, koji navodi da će „učenici koji dela velikih pesnika uče napamet ovladati ritmičnim, lepim frazama engleskog jezika. Takve fraze postaju deo fonda reči koje koriste u svakodnevnom pisanju i govoru“.

Poezija takođe doprinosi razvoju socijalno-emocionalne inteligencije. Ona prenosi iskrene i duboke emocije do tada nepoznate čitaocima, uči ih da opišu vlastita osećanja i raspoloženja i omogućava im da sagledaju svet očima drugih ljudi iz drugih vremena, budeći u njima humanost i saosećajnost. U poeziji pronalazimo utehu jer znamo da nismo sami i da su suze, bol, sreća, nadanje, čekanje i rastanak prirodne i normalne stvari u životu koje je neko pre nas već proživeo. Poezija zbližava ljude različitih kultura, generacija i nacija; neguje poštovanje različitosti i osećaj jedinstva, što je ključno za stasavanje nove generacije mladih ljudi otvorenog uma i srca.

Copyright: AlohaHawaii

MensaForKids savetuje učenje pesama napamet u svega nekoliko jednostavnih koraka:

1.  Pročitajte pesmu polako i pažljivo, a zatim praktikujte čitanje pesme naglas. Važno je da izgovarate reči pesme kako biste stekli osećaj za njen ritam i tok.
2.  Prepišite pesmu i potrudite se da zadržite strukturu strofa i stihova originalne pesme.
3.  Još jednom naglas pročitajte pesmu.
4.  Pokrijte pesmu praznim listom papira tako da možete da vidite samo prvi stih. Pročitajte ga u sebi tri puta, a onda pokušajte da ga ponovite po sećanju.
5.  Primenite isti postupak sa ostalim stihovima prve strofe.
6.  Isto uradite i sa svakom narednom strofom pesme. Uvek izrecitujte poslednje dve strofe kako biste se uverili da ste ih zapamtili. Postupak ponavljajte sve dok ne dođete do kraja pesme.
7.  Sada kada se pesma nalazi u vašem kratkoročnom pamćenju, sledeći saveti mogu da vam pomognu da se naučenih stihova sećate dugo vremena:

• Zabeležite na mobilnom telefonu ili diktafonu vašu interpretaciju pesme i poslušajte snimak kad god ste u prilici. Takođe, možete da slušate i snimke recitovanja pesme nekog glumca ili književnika.
• Čitajte pesmu naglas svaki put dok se šetate.
• Pročitajte pesmu roditeljima ili ostalima koji bi želeli da je čuju.
• Izrecitujte pesmu svaki put kada ste sami (dok se tuširate, vežbate ili tokom neke druge dnevne aktivnosti).
• Što više puta prepišite pesmu; dokazano je da prepisanje pomaže da se podaci i informacije zapamte i uskladište u dugoročnu memoriju.
• Ponovite pesmu u sebi svaki put kada nemate drugih obaveza, kada vam odluta pažnja sa časa ili u nekim drugim situacijama.

Zato je poželjno da roditelji i vaspitači deci omoguće da što više uživaju u poeziji. Osim izuzetnog doživljaja, poezijom može da se podstakne intelektualni razvoj najmlađih, unaprede njihove sposobnosti komunikacije, uvećaju njihovi kapaciteti za učenje i na divan način obogati njihov život.

The post Darovi poezije: Jezik, percepcija, komunikacija, saosećajnost appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Najvažniji posao mozga je prikupljanje, a zatim i obrada informacija, što i jeste inteligencija. Upravo zbog toga dete u periodu razvoja ima instinktivnu potrebu da sakupi što više informacija, tj. da nauči što više.

Ovo će biti jasno ako zamislimo sledeću situaciju: bežimo od grupe vukova koji nas pristižu. Verovatno će nas stići za dve, tri minute. A mi do skloništa imamo dve minute. Tog momenta, mozak preuzima kompletnu kontrolu i ne pita nas skoro ništa, jer tu nema mnogo vremena za razmišljanje. Svaki pokret, svaki detalj je sada važan. Naš život u ovoj situaciji zavisi od onoga što smo do tog momenta naučili. U punom trku vidimo ispred sebe na 20 metara granu koja je preprečila put i nalazi se u visini kukova. Desno je provalija, a levo gusta šuma. Jasno je da sa te šumske staze ne možemo da skrenemo. Pošto se radi o životnoj opasnosti, mozak uključuje svoje rezervne kapacitete i radi sedam puta brže, a u toj situaciji prima mnogo veći broj slika nego što je to uobičajeno. Zbog toga nam se čini kao da smo u usporenom filmu, a jedna sekunda izgleda kao sedam sekundi. Realno, čovek u punom trku 20 metara pretrči za tri sekunde. A nama se čini da nikako nećemo stići do te grane i nama i to traje oko 20 sekundi.

Copyright: Milosz_G

Odakle ta vrhunska sposobnost mozga da uspori vreme? To je evolutivna adaptacija razvijana milionima godina, jer nam mozak na taj način daje dodatno vreme da nađemo rešenje. I dok trčimo prema grani do koje nikako da stignemo, mozak primećuje da na grani nema nijedan list. A sve okolo je puno lišća.

Mozak nam šalje sliku iz detinjstva kada smo kao deca u šumi lomili suvo granje. I zaključujemo da je ta grana suva i shvatamo da ne moramo ni da preskačemo tu granu ni da se provlačimo ispod nje, nego je u punom trku lomimo svojim telom.

Šta bi bilo da kao deca nismo lomili suvo granje šetajući kroz šumu? Možda bismo zastali ispred ove suve grane i izgubili dragocene 3-4 sekunde. A možda i život. Jasno je da je najvažniji posao mozga prikupljanje informacija koje će obraditi u slučaju potrebe i tako se stvaraju veze između pojedinih delova kore velikog mozga, što pozitivno utiče na razvoj kognitivnih sposobnosti deteta.

Copyright: Monkey Business Images

Obrađivanje i povezivanje informacija je osnovna suština inteligencije. Tako da je razumljivo zašto dete mora da skače po blatu, da se penje na drveće, da skače po krevetu,  jer na taj način stimuliše razvoj svojih kognitivnih sposobnosti. Pitanje je šta će biti sa današnjim detetom koje leži dnevno po 2-3 sata? Zbog toga izostaje hiljade ulaznih impulsa i time se slabije stimulišu važni fiziološki mehanizmi, koji polako ispadaju iz upotrebe (dinamička akomodacija oka, fiksacija predmeta u pokretu, kompleksne vrste pokreta u trčanju…).

Neko može da pomisli da je i gledanje video-igrice dobar način da mozak primi hiljade impulsa, ali to nije aktivnost koja je u skladu sa dosadašnjom evolucijom. Dobro je poznata Teslina misao da smo mi proizvod vekova neprekidnog prilagođavanja i da velike i nagle promene mogu da proizvedu nepredviđene i, po svoj prilici, katastrofalne posledice.

Copyright: Brian A Jackson

Zato je važno da dete u periodu detinjstva što više vremena provodi u  trčanju, skakanju, preskakanju, provlačenju, da boravi u prirodi, da se penje na drveće i sl. I tako aktivira i pomaže razvoj važnih delova kore velikog mozga. Samim tim, obaveza roditelja jeste da omoguće ove aktivnosti. Jer tako pomažu razvoj  ukupnih sposobnosti deteta i pripremaju ga za život.

Puno je toga što roditelji mogu da naprave, ali bar za početak, sada kada dolaze prolećne i letnje kiše, dobro bi bilo da dete dobije gumene čizme i da hoda ili čak i skače po baricama ili blatu koliko god to želi. Umesto da ih sputavamo, obezbedimo im bezbedno okruženje za istraživanje i radost u prirodi.

The post Skakanje po blatu život znači appeared first on Novak Djokovic Foundation.