Učitelji i staratelji dece u ranom razvoju suočavaju se sa mnogim izazovima

Učitelji i staratelji igraju važnu ulogu u kognitivnom, emocionalnom, fizičkom i društvenom razvoju dece. Međutim, redovno se suočavaju sa mnogim izazovima koji utiču na kvalitet njihovog rada i na njihov odnos s decom. Zato smo popričali s Emili Hano, stipendistkinjom Fondacije Novak Аoković, na temu složenosti uloge staratelja u ranom razvoju dece.

Kada provodi vreme u bezbednoj, stimulativnoj i stabilnoj sredini uz odgovarajuće obrazovanje i negu, dete može da ostvari svoj pun potencijal. Zato pored roditelja, i staratelji koji ne vrše roditeljsku funkciju poput vaspitača, pomažu detetu da postane srećna, samopouzdana i dobro obrazovana odrasla osoba.

S obzirom da trenutna globalna ekonomija zahteva da roditelji rade više sati da bi obezbedili egzistencijalne potrebe svoje porodice, roditeljima je više nego ikada potrebna podrška drugih staratelja.

Zato je, tokom godina, značaj učitelja i staratelja u ranom razvoju sve više prepoznat. Međutim,u Sjedinjenim Američkim Državama, roditelji plaćaju oko 60% troškova staranja o deci, dok su 40% finansirani iz budžeta. Uprkos ovoj državnoj podršci, trošak staranja o deci i dalje ostaje veliki teret za mnoge porodice. S druge strane, više od tri četvrtine javnih fakulteta se finansira iz državnih i federalnih fondova.

Zato, nije iznenađenje što, kada smo pitali Emili šta bi promenila u pogledu rane edukacije i šta bi želela da vidi u budućnosti, njen odgovor sadrži samo dve reči – javno finansiranje.

„Iako je bilo velikog rasta u javnim programima ranog obrazovanja i staranja u SAD tokom poslednjih nekoliko decenija, mnogim porodicama je i dalje teško da priušte kvalitetno rano obrazovanje. U mnogim mestima, rano obrazovanje i staranje koštaju više od državnih fakulteta,“ kaže Emili.

Emili Hano je trenutno studentkinja pete godine doktorskih studija na Univerzitetu Harvard. Ona je jedna od četvoro studenata Harvarda koji su učesnici Programa stipendiranja mladih naučnika i inovatora Fondacije Novak Аoković.

Centar za razvoj deteta na Univerzitetu Harvard i Fondacija Novak Аoković pokrenuli su ovaj program 2016, sa ciljem da stvore novu generaciju lidera koji će koristiti nauke za inovacije u oblasti ranog razvoja.

Inspirisana svojim sopstvenim iskustvom učiteljice i radom sa decom od tri i četiri godine u Hjustonu, u Teksasu, odlučila je da upiše postdiplomske studije kako bi proučavala programe za podršku ostalim učiteljima male dece. Njeno istraživanje se uopšteno fokusira na programe obrazovanja i staranja u ranom detinjstvu, što u SAD obuhvata širok spektar programa za decu namenjenim periodu pre vrtića.

„Moj konačni cilj je da sprovedem istraživanje kojim će se poboljšati svakodnevna iskustva dece u kontekstu obrazovanja i staranja u ranom detinjstvu. Trenutna istraživanja pokazuju da premalo dece ima pristup kvalitetnim ustanovama koje mogu da im pomognu da se pripreme za uspeh u vrtiću i posle njega. Istraživanja takođe pokazuju da su odrasli staratelji ključni sastojak kvaliteta tog dela razvoja. Zato, ovi nalazi naglašavaju važnost podrške odraslim starateljima kako bi se povećao kvalitet obrazovanja i staranja u ranom detinjstvu, i zato su oni fokus mog istraživanja“.

Međutim, iako je dokazano da staratelji značajno doprinose kvalitetu razvoja deteta, na njihovu poziciju utiču mnogi socijalni i ekonomski izazovi.

Kao što Emili kaže, mnogi učitelji i staratelji imaju plate sa kojima se ne može preživeti što čini fokusiranje na sam posao izazovnim.

„Uprkos visokim troškovima programa za brigu o deci, mnogi učitelji i staratelji nemaju plate sa kojima se može preživeti. Takođe, programi nemaju puno resursa koje mogu da posvete profesionalnom razvoju ovih radnika. U proseku, predškolski učitelji u SAD zarađuju polovinu plate učitelja u vrtiću. Ove niske plate mogu da doprinesu brzom napuštanju radnog mesta, stresu i zamoru tj pregorevanju.

Pored ovog suštinskog izazova, posao pružanja efikasne brige maloj deci je komplikovan i zahtevan. Oni su takođe odgovorni za decu u društvenom, emocionalnom i akademskom smislu. Često obavljaju više dužnosti, od učitelja i trenera do psihologa i socijalnog radnika. Učitelji i staratelji retko imaju snažnu podršku u tom kontekstu koja bi im pomogla s ovim izazovnim poslom,“ kaže Emili.

Nedavno je Svetska zdravstvena organizacija je okategorisala sindrom pregorevanja kao fenomen na radnom mestu. Pregorevanje (burn-out) je opisano kao sindrom koji nastaje kao rezultat hroničnog stresa na radnom mestu koji se ne rešava uspešno. SZO ga karakteriše kao:

• osećaj istrošenosti ili premora;
• povećanu mentalnu distancu u odnosu na posao, ili osećanja negativnosti ili ciničnosti prema poslu; i
• smanjeni profesionalni učinak.

Usled opisanog nedostatka ekonomske stabilnosti i složenosti njihove uloge, sve veći broj staratelja pati od pregorevanja.

Udaljavanje od prijatelja, porodice i drugih bližnjih, emocionalni i fizički premor, iritabilnost, i gubitak interesovanja za aktivnosti u kojima su prethodno uživali su neki od simptoma pregorevanja.

„Dobrobit samih staratelja stoji iza načina na koji se ophode s decom. Kada je staratelj pod pritiskom ili stresom, manja je šansa da će na odgovarajući način razumeti ponašanje dece i odgovoriti na odgovarajući način. Ovi odgovori mogu onda da doprinesu turbulentnosti ponašanja i emocija dece. Ovo stvara negativnu spiralu u kojoj odgovor na ponašanje dece dodatno ugrožava dobrobit staratelja,“ objašnjava Emili.

Potencijalno rešenje za sprečavanje pregorevanja staratelja je – koučing intervencija. Međutim, Emili objašnjava da je koučing u ovom polju i dalje fokusiran na manje intervencije u kontekstu javnih škola:

„Pružanje trajne podrške na poslu starateljima je jedan od obećavajućih metoda za sprečavanje pregorevanja. Koučing je jedan od tih načina podrške koji podrazumeva sastanke jedan-na-jedan između staratelja i obučenog trenera. Tokom redovnih sastanaka, oni razgovaraju o postojećim praksama i dogovaraju se o planovima za buduće postupke. Velika količina istraživanja u oblasti obrazovanja naglašava da koučing intervencije unapređuju prakse staratelja. Međutim, mislim da će budući rad u oblasti koučinga istražiti kako da se prošire i prilagode koučing intervencije tako da bi imale uticaj na većem nivou.“

Emili želi da postane akademski istraživač koji će raditi u partnerstvu sa učiteljima i drugim istraživačima kako bi pronašla način da unapredi prakse staratelja u okviru obrazovanja u ranom detinjstvu. Zato je možda primarno rešenje za izazove staratelja i druga pitanja u ranom razvoju investiranje u briljantne mlade umove kao što je Emili. Takvu motivaciju za rešavanje problema i želju za inovacijama će Fondacija Novak Аoković uvek prepoznati.