Uspešna komunikacija sa decom – kako da pričate sa njima tako da Vas ona stvarno slušaju

„Nije on dobar kao druga deca. Nestašan je, nevaspitan i neće da sluša ništa što mu se priča“, verovatno ste i Vi ne tako malo puta čuli nešto slično. Takve izjave u meni bude ljutnju, jer čvrsto stojim iza mišljenja da je svaka dečija neposlušnost gotovo u celosti naša greška.

Jedine osobe od kojih sam ja naišla na nerazumevanje su odrasli, nikako deca. Deca sve razumeju kada im se saopšti na pravi način. Deca su mali ljudi sa velikim srcem i baš tim srcem osluškuju šta se traži od njih. Ako ne komunicirate sa decom sa puno ljubavi, pažnje, posvećenosti i strpljenja, izlišno je očekivati da ona ne odreaguju na Vaše reči. Imperativ celog odnosa sa decom, pa i  komunikacije su baš te četiri stvari, pa da ponovimo još jednom –  ljubav, pažnja, posvećenost i strpljenje.

I hiljadu prvo „zašto“ mora da ima Vaše hiljadu prvo „zato“

Ja to zovem kviz „A zašto“ i mislim da svi koji su imali dodira sa decom uzrasta od 3 do 7 godina mogu da naslute o čemu govorim.

• Šta to radiš?
• Peglam majicu.
• A zašto?
• Zato što treba da bude ispeglana i lepa.
• A zašto?
• Pošle smo u šetnju.
• A zašto?
• Da se zabavimo, bacamo kamenčiće, jedemo sladoled i kupimo nešto lepo.

Učinilo se na trenutak da je to bio „šah-mat“ sa moje strane, ali ne tako brzo. A zašto ti je ta majica baš žuta kada ti najviše voliš plavu boju?, neumorno je nastavila moja šestogodišnja sestra Milica, što bi verujem uradilo i svako drugo dete. Kada uđete u takav kviz, nema odustajanja. Nema pomoći prijatelja, zamene pitanja, ali što je najvažnije nema ni pogrešnog odgovora. Stvar je u tome da li imate strpljenja i volje da zaista odgovarate na ta pitanja. Pitanje zašto je moja majica žuta, a ja više volim plavu, možda krije odgovor o mojoj ličnosti koji mi nikada ne bi pao na pamet da me Milica nije pitala. Ne postoje glupa pitanja, a naročito ne postavljena od strane dece.

Vaš odnos prema njima kada Vam se obraćaju, pa makar se Vama činilo da je tema potpuno marginalna, stub je njihovog odnosa prema Vama kada im se budete obraćali.

Od dece nepogrešivo uvek, bez izuzetka dobijete ono što ste im pružili. Ako želite da Vas slušaju dok govorite, slušajte i Vi njih dok govore i što je još bitnije učestvujte u tome. Razumljivo je da ste nekada opterećeni svakodnevnim problemima i da Vam nije do „zašto“ odgovora. U tim trenucima nemojte da smetnete sa uma da je, bez obzira na sve što Vas tišti, dete najbitnije i da nemate opravdanje da mu ne pružite ono što Vam traži, a potpuno je besplatno – Vašu pažnju. To je osnova svake vaše dalje komunikacije.

Ako mene pitate, trik da se „izvučete“ iz začaranog kviza je da odgovorite istom merom. Kada na prvu dečiju najobičniju konstataciju odgovorite sa – a zašto, osmeh koji ćete da dobijete za uzvrat će biti neprocenljiv. A ako budete malo uporniji, zamoliće Vas da VI prestanete:

• Je l”™ idemo?
• A zašto?
• Pa da šetamo? – smeh
• A zašto?
• Pa rekla si. – smeh
• A zašto?
• Dobrooo, prestaniii.

 

Komunikacija sa decom zahteva Vašu punu pažnju i strpljenje.

 

„Da ljubim da prođe“

Neverbalna komunikacija je bitan segment komunikacije sa decom. Ovaj vid komunikacije deca mogu da nauče samo ugledajući se na Vas, odnosno kroz Vaše ponašanje prema njima. Neverbalna komunikacija nije nešto što biste mogli da im objasnite – ona zahteva delanje. Postoje razni primeri kako može da se razvije:

• Da ljubim da prođe – kada dete nešto boli, ili kada se prehladilo;
• Pomazite i poljubite dete – kada želite da pohvalite nešto što je uradilo;
• Uhvatite ga za ruku – kada Vam se žali na nešto, kada se oseća nesigurno;
• Zagrljaj – je uvek dobar način komunikacije jer je merilo ljubavi, pažnje i sigurnosti. Ako Vas dete zagrli, nikada ne puštajte prvi.

Najrazvijeniji nivo neverbalne komunikacije je ostvarivanje „kontakta očima“ sa detetom. To se ostvaruje na jednostavne načine – sedite sa detetom na pod, oslovite ga punim imenom dok Vas ne pogleda, razgovarajte sa njim o temama koje je započelo. Na taj način će da primi model ponašanja prema svojim budućim drugarima.

Veoma je ozbiljno, ako dete kaže da je ozbiljno!

Nikada, nikada i nikada ne potcenjujte nešto što Vam dete iznosi kao problem. Deca su osetljiva bića koja tek u upoznaju svet. Ono što je Vama smešno, za njih je veliki i ozbiljan problem, a na Vama je da im pomognete da prevaziću isti. Ozbiljan dečiji problem može da izazove veliki strah od koga kasnije može da nastane i trauma. Dečiji problem može da bude mrak, žaba, pauk, miš, vruć pesak, to što ih niste samo to veče poljubili za laku noć. Kada Vam dete poveri svoj problem, budite srećni jer ima poverenja u Vas i vidi Vas kao oslonac –  nemojte da ga izneverite. Dajte sve od sebe da zajedno preskočite tu prepreku, prvenstveno razgovorom, a onda i na razne druge načine – osmislite priče ili igre.

 

„Hvala, molim, izvini, izvoli“ su čarobne reči, lepi maniri i način života

Lepo vaspitano dete je po pravilu ogledalo svoje porodice. Deca treba da nauče bonton i da se služe čarobnim rečima u svim prilikama koje to nalažu, a uzor za takvo ponašanje ste im jedino i samo Vi.

Postoji jedna misao koja je ostavila jak utisak na mene, parafrazirano – vaspitajte sebe jer će deca svakako ličiti na Vas.

Plastičan primer je prelazak ulice na crveno svetlo. Vama samima može u žurbi da se desi da pretrčite ulicu kada je uključen „crveni čika“, ali kada ste sa detetom to ne sme biti ni slučajno. Isto važi za upotrebu čarobnih reči – ako se Vi ne zahvalite prodavcu u Vašoj pekari, budite uvereni da neće ni Vaše dete.

Dete treba da shvati da četiri čarobne reči treba da predstavljaju način njegovog života, i da kada im Vi ili neko drugi uputi neku od njih to shvate kao podstrek da treba da nastave tako da se ponašaju.

Ova tema me uvek podseti na jednu anegdotu. Pokušala sam sestru koja je tada imala 4 godine da naučim čarobnim rečima i ponavljale smo zajedno:

• Hvala, molim…
• Hvala, molm…
• Izvini, izvoli.
• Izvini, izvoli.
• Bravo!!!
• Zaboravila si jednu, Tina.
• Kako, koju?
• Abrakadabra!