Ljubitelji tenisa 60-ih godina prošlog veka uživali su u nezaboravnim partijama i udarcima legendarnog tenisera Roda Lejvera. Pamte se njegove pobede, titule i rekordi. Mnogi se, nažalost, sećaju i moždanog udara koji je Rod doživeo tokom intervjua koji je davao za televiziju ESPN 1998. godine. Sve se odigralo veoma brzo. Lejver je naglo izgubio kontrolu, srušio se i počeo da povraća. Novinar, koji ga je intervjuisao, je odmah  shvatio šta se dešava i istog momenta pozvao hitnu pomoć.

Čim se malo oporavio i bio u stanju da govori, Lejver se lekaru na intenzivnoj nezi na klinici u Los Anđelesu obratio rečima  “Nekada sam bio prilično dobar teniser”  , kao da je želeo da ga podseti na svoj sportski duh i jačinu tela. Desna strana tela mu je bila paralizovana, a govor uglavnom nepovezan. Krvarenje u mozgu još nije bilo prestalo.

Jedinom teniseru, koji je uspeo da dva puta osvoji sva četiri grend slema u sezoni, tog dana su rekli da nikada više neće moći da drži reket u rukama i prebacuje lopticu, makar i rekreativno.

Ipak, desilo se ono što je tad malo ko mogao da predvidi. Lejver je 8. januara ove godine izašao na teren stadiona u Melburn parku, koji nosi njegovo ime, spreman da se suprotstavi glavnom rivalu u borbi za najveću titulu svih vremena – Rodžeru Federeru. Lejverova teniska oprema, davno izašla iz mode, delovala je nekako bledo i neubedljivo naspram jarkih boja najnovijeg modela majice i šorca sa znakom NIKE, koju je nosio njegov protivnik.

Kada je neko ko  je doživeo moždani udar u stanju da ponovo izađe na teniski teren, trči i bori se, to je dovoljan znak da se oporavio. Da je dobio jednu bitku. Međutim, da bi se isti taj čovek vratio na teren, i podignutog pogleda, mirnih ruku i čvrstog stava, pred rasprodatim tribinama i stotinama hiljada drugih, koji meč prate uživo u televizijskom prenosu, suprotstavi se Rodžeru Federeru, pa makar to bilo i u egzibiciji, potrebno je mnogo više od želje. Potrebno je da taj neko bude ni manje ni više nego Rod “Raketa” Lejver.

Tokom humanitarnog događaja “Veče sa Rodžerom Federerom i prijateljima” gde je prikupljeno milion dolara, 75-godišnji levoruki teniser zadivio je sve prisutne i pokazao da može da igra i desnom rukom, koja mu je ranije bila potpuno oduzeta zbog šloga. Doduše, usled artritisa zloba leve ruke, bio je sprečen da prikaže neke od svojih čuvenih udaraca. Međutim, svaki put kada je došao u kontakt sa lopticom, publika ga je bodrila sve glasnije. Nije bilo važno gde će loptica da završi.

Pet Rafter je za Lejvera 1998. godine rekao da je on bio “poslednja osoba za koju bi vam palo na pamet da može da doživi moždani udar”. Bilo je nezamislivo da će se Lejver ikada naći prikovan za krevet, odnosno da se kao malo dete raduje što je ponovo u stanju da se osloni na noge i načini par koraka.

Ako je nekada Lejver bio najveći uzor mladima, on je danas željan da iskoristi iskustvo koje je stekao tokom dugog perioda rehabilitacije kako bi postao podjednako važan uzor starijim osobama da nastave da vode zdrav način života i bave se sportom.

Nakon što je potpuno izgubio moć govora posle moždanog udara i godina koje je proveo boreći se da povrati tu sposobnost, Lejver je 2014. godine javno pozvao penzionisane Australijance da izađu iz svojih domova i budu fizički aktivni, bez obzira na sport kojim se bave, koliko imaju godina i kakvo im je zdravstveno stanje.

Stojeći između Žo – Vilfreda Conge i Federera 8. januara 2014. godine, Lejver je delovao skromno i nenametljivo, suprotno od utiska koji je u mladosti odavao ovaj poznati crvenokosi levoruki teniser iz malog mesta u dalekoj pokrajini Kvinslend.

Ovoga puta publika nije aplaudirala Lejverovom atletizmu i dominaciji na terenu, te osobine koje su ga nekada krasile vremenom su izbledele. Gledaoci su se divili njegovoj hrabrosti, doleteo je natrag u Australiju kako bi javno razmenjivao udarce sa jednim od najboljih tenisera današnjice – i to kao sedamdesetpetogodišnjak, samo godinu dana posle smrti svoje supruge, takođe, posle teškog moždanog udara koji je doživeo.

Zašto je bivša zvezda belog sporta odlučila da svoje nekadašnje tenisko umeće prikaže pod reflektorima Rod Lejver arene? Verovatno da bi pokazao da je sada nešto više od nekadašnje zvezde – čovek koji je uspeo da preživi i prebrodi nedaće, koliko god da su se činile teškim u početku ili u toku procesa oporavka. Ako je uspeo on u tome, mogu da uspeju i drugi.

The post Rod Lejver i njegova poruka svetu appeared first on Novak Djokovic Foundation.

• Vaše istraživanje u Klaritas majnd sajensu (ranije goBlue laboratorije) kombinuje meditaciju sa tehnologijom 21. veka kako bi se ljudima pomoglo da poboljšaju svoj život. Šta se nalazi u osnovi nauke ovladavanja samim sobom?

Poprilično je jednostavno za razumevanje. Posmatrajte kako je to kada izađete iz svog ustaljenog načina na koji radite stvari, uvidite kako vam to pomaže da napravite manje grešaka, brže i bolje radite. Sabrano obraćanje pažnje je prvi deo jednačine – pomaže nam da uvidimo kako je to kada pravimo greške, a razvoj tehnologije nam daje mentalno ogledalo kojim možemo da vidimo kako je u našim mozgovima čini drugi deo nejednačine. Najbolje učimo tako što dobijemo povratnu informaciju. Na primer, u tenisu, ako pošaljete loptu u mrežu, naučićete kako to da zaustavite tako što ćete početi da obraćate pažnju na to kako udarate loptu. Takođe, možemo da naučimo kako da budemo prisutni, ali povratna informacija koju dobijamo je subjektivnija i može da bude iskrivljena ili je naš ego može čak otvoreno oteti, jer često ne želimo da vidimo gde nešto ne radimo dobro i radije bismo sebi rekli da dobro radimo pre nego da obratimo pažnju i vidimo da ne radimo dobro. Deo neurovizuelizacije koju smo uradili na Jejlu je pronašao region mozga koji se isključuje tokom svesnosti bez napora. To je interesantno, jer je to isti region koji se aktivira kada radimo sve vrste samoreferentnih procesa, uključujući i to kada postajemo anksiozni, žudimo za nečim ili kada mislimo samo na sebe.

• Razvijate novu tehniku povratne neuroinformacije da izmerite i trenirate meditativna stanja “žtoka”. Šta možemo da naučimo od sportista i koji su ključni elementi vrhunca učinka?

U košarci može da se dogodi da propustimo trenutak da dodamo loptu saigraču jer smo okupirani time da sami pogodimo koš. U tenisu postoje situacije kada ne možemo da se oslobodimo tog poslednjeg udarca kada smo uputili dugu loptu ili poslali loptu u mrežu. Kao rezultat toga pravimo još jednu grešku i onda sve više počinjemo sami sebe da obaramo i demorališemo. I tako počinje negativna spirala. Mislim da su neki od ključnih elemenata za optimizaciju visokog učinka: 1) učenje prave tehnike i 2) učenje kako da trajno ostanemo u trenutku kada nešto dobro radimo ili smo na takmičenju. Dobri sportisti rade obe ove stvari – oni pažljivo vežbaju. Oni ne ulažu samo sate već obraćaju pažnju na to kako vežbaju i tako nastavljaju da uče i optimiziraju svoj učinak. Kao što je Vins Lombardi rekao, to je “žsavršen trening”. Koliko loptica Tajger Vuds udari dok vežba? Koliko obraća pažnju tokom svakog udarca? Drugi deo ostajanja u trenutku može se gajiti vežbanjem sabranosti – kada vidimo koliko je bolno ne biti prisutan, počinjemo da učimo da budemo prisutni , jer bolje od toga za nas same ne može da bude.

• Na Vašem nedavnom govoru na TEDx-u ste napomenuli kako smo srećni ako dostignemo stanje floa nekoliko puta u životu. Ipak, sportisti su izgleda sposobniji da uđu češće u njega. Iz Vašeg iskustva, šta mislite da pravi razliku i kako možemo da povećamo sposobnost da uskočimo u našeg “žunutrašnjeg sportistu”?

To je mesto gde se spajaju radoznalost i radost. Kada neko igra veoma dobar teniski meč, ne samo da se on zabavlja, već se zabavlja i cela publika – jer je radost onoga koji igra na terenu, zarazna. Kada smo stvarno radoznali, puštamo da loše stvari odu u svakom trenutku, odmah se vraćamo u igru, bez obzira na to koliko loše je prošao prošli udarac. A ko ne želi da učestvuje u nečemu zabavnom? Što je radosniji meč, to je lakše da se otresemo lošeg udarca, tako da se ovo hrani jedno drugim – puštanje loših navika, udaraca itd je radosno, što proizvodi još više puštanja onoga što nam ne doprinosi.

• Mnoge ljude parališe strah od neuspeha ili čak i strah od uspeha. U Vašim predavanjima redovno ističete da treba da postanemo svesni da je strah sastavljen od telesnih nadražaja i da možemo da biramo da li hoćemo da reagujemo na njih ili ne dokle god smo ih svesni. Šta je zapravo “žmogućnost da se bira” i kako da izbegnemo da nas usisaju reaktivna ponašanja?

To je manje mogućnost da biramo da ne propadnemo (jer bismo svi izabrali da ne propadnemo), a više mogućnost da nas ne usisa crna rupa reaktivnog ponašanja. Ovo je trenutak kada PPIZ vežba može da pomogne. Beleženje onoga što radimo nam pomaže da ostanemo uz svaki trenutak, vidimo da je strah samo sačinjen od telesnih nadražaja i odupremo im se pre nego što nas usisaju. O tome ima više u članku koji sam napisao, a koji se zove “žKako se suočiti sa strahom” (“žHow to face fear”).

• Kako je Lolo Džons ipak mogla da osvoji zlatnu olimpijsku medalju?

O tome sam pričao u TEDx razgovoru, tako da bi možda najlakše bilo da pogledate video, ali kratak odgovor je da je ona bukvalno sama sebi stala na put tako što ju je obuzelo razmišljanje. Sama se saplela tako što je sebi govorila da treba da deluje na određeni način (a već je to činila radeći dobar posao). Da je samo pustila svoje telo i ostala u toku stvari, možda bi pobedila. Ko zna.

• Naši životi su se poprilično prebacili onlajn. Iz Vašeg iskustva sa Terapeutske klinike Jejla, koji je najbolji model za izbalansiran, zdrav život, kako treba da živimo?

Ovo nije jednostavno pitanje, niti ja imam onlajn odgovor! Ali citiraću Meri Oliver: “žUputstvo za življenje života: 1) obrati pažnju, 2) budi zapanjen, 3) pričaj o tome.”

***

Jadson Bruer je vanredni profesor na Medicinskom fakultetu Univerziteta za medicine i psihijatriju Masačuseca; gostujući profesor-asistent na Medicinskom fakultetu Jejl univerziteta i

The post Šta tenis može da nas nauči o uspehu? appeared first on Novak Djokovic Foundation.