Program „Putem šampiona“ organizuje panel diskusiju povodom obeležavanja Međunarodnog dana sporta
Panel će predstaviti novo izdanje Priručnika za roditelje mladih sportista, čiji je autor naš priznati stručnjak iz te oblasti, prof. dr Ljubica Bačanac.
Ovom prilikom će dr Bačanac održati predavanje i razgovor sa roditeljima i trenerima dece sportista – učesnika radionica programa „Putem šampiona“ – dok će panelu prisustvovati i drugi zvanični stručni saradnik programa, prof. dr Miljan Grbović. Moderator događaja će biti autorka programa „Putem šampiona“ Ana Jovanović. Panel diskusija biće održana šestog aprila u 17.30 časova u Teniskom centru „Novak“, a biće prenošena i uživo putem YouTube kanala Novak Đoković Fondacije. Zvanični partneri programa su Lacoste Fondacija i Uefa Foundation for Children.
Novak Đoković Fondacija tradicionalno sa decom obeležava Međunarodni dan sporta – od igranja fudbala, preko druženja sa svetskom šampionkom Ivanom Vuletom, do prošlogodišnjeg predstavljanja programa „Putem šampiona“.
U susret šestom aprilu, prisetimo se prethodnog panela pod nazivom „Uloga i uspostavljanje autoriteta u razvijanju karaktera i discipline“ na kom su u decembru učestvovali Novak Đoković, Željko Obradović i Sonja Vasić.
Kada počnem da radim sa nekom novom ekipom i ako imam mlade igrače, obavezno tražim da se uradi psihološki profil te dece. To je nešto što smo imali i ove godine u Partizanu kad smo krenuli na pripreme. Psihološki profil je nešto što apsolutno objašnjava svakog od njih pojedinačno. Ovo je urađeno na vrlo profesionalnom nivou, sve karakterne crte, a u to sam imao priliku da se uverim svako veče tokom priprema.
Sve što je doktorka napisala na papiru, video sam na terenu. Kao preslikano.
Tu se polazi od toga zbog čega se neko bavi sportom, zbog čega su oni odlučili da igraju košarku, kako reaguju na kritiku, kako reaguje na grupnu kritiku, kako reaguje na bol, na povredu, kako reaguje na provokaciju, itd.
Roditelji itekako imaju važnu ulogu i roditelji moraju da urade sve da se deca bave sportom – bilo kojim – ali nikada ne treba decu da teraju i da im kažu – moraš da se baviš baš ovim sportom. VraticÌu se u vremena kad sam ja gledao sport sa drugarima. Posle Svetskog prvenstva u fudbalu, svi smo malo trenirali fudbal. Pa je onda bio stoni tenis, pa igramo stoni tenis. Tada tenis ovde nije bio toliko popularan jer nismo imali ove velike igrače i uzore [kao što je Novak] koje imamo sada i izabrali smo košarku. Tako se na kraju odlučiš. Dete treba samo da izabere, ne treba ga terati, ali, kako je rekla Sonja, neuporedivo je bolje da se dete bavi bilo kojim sportom nego da sedi u stanu i da se bavi ovim uređajima koji su mu u ovom trenutku dostupni.
Majstori svog zanata: Željko Obradović i Novak Đoković.
Činjenica jeste da smo svi različiti. Sonja je spomenula okruženje, mislim da je ono jako bitno. O sebi uglavnom ne volim da pričam, ali sposobnost da se izborim sa određenim trenucima, mada ne uvek… procentualno sam imao srecÌe da nekako prelomim u tim trenucima u profesionalnom tenisu u poslednjih 15 godina i to mi je i dalo tu neku reputaciju. Ne mogu da izaberem jednu stvar i da kažem – to je tajna. Ili ima čarobni napitak za to ili određena vežba, ili šah, šta god da je u pitanju. To je prosto kombinacija faktora koji utiču na razvoj i čitavu konstrukciju mentalnog sklopa jednog mladog čoveka.
Imao sam srecÌu, naravno, genetski sigurno da postoji, ali mislim da se danas to previše koristi u te svrhe. „On ima genetske predispozicije, on je rođen da bude šampion”¦” Ne kažem da nema tog određenog procenta, ali mislim da se to previše na taj način opravdava neko što on ne može to da dostigne pa kaže „on je rođen takav“ ili „ima ovaj mišicÌ veći od mene“ ili jednostavno ima bolju mentalnu sposobnost pa ja moram da se pomirim sa svojom sudbinom što ja to ne mogu da uradim.
Jedna od mojih životnih mantri i nešto što volim da ponavljam je: „Ako želiš nešto da uradiš, pronacÌi cÌeš način, a ako ne želiš, pronacÌi cÌeš izgovor.“
I to stvarno tako ide. Zaista je tako jednostavno. Ako pričamo o profesionalnom sportu, ja sam sa sedam godina imao poprilično jasnu viziju da želim da budem najbolji na svetu, ali sam imao izuzetnu srecÌu da budem okružen pravim ljudima, počev od roditelja. Moj otac je posebno imao tu ogromnu pokretačku snagu i veru u mene, ali, kako je često govorio u javnosti, to nije stekao prirodno, jer se nikada nije bavio tenisom, bavio se drugim sportovima, ali je – po meni, zajedno sa mojom majkom, vrlo pametno postupio što je išao kod ljudi koji su bili stručniji, koji su njima u tom trenutku bili dostupni, da ih pita za mišljenje.
Otac i majka i mladi sportista moraju da sednu i odluče šta žele. Kada se oko toga dogovorimo, videcÌemo koja sredstva imamo da to ostvarimo.
SrecÌa jeste faktor u životu, ali čovek često ima mogućnost i alat da izazove tu srecÌu. Možeš da se izboriš za to. Samo je pitanje koliko to želitš, koliko si predan da ostvariš svoje snove… jer svako ima neke snove.
Ne ulazim u to koliko ovo zavisi od generacije, ali sada je mnogo manje posvecÌenosti i predanosti nego što je bilo u naše vreme. Govorimo o mladim sportistima. Nešto što sam takođe zaključio je da nedostaje mentalne jasnocÌe, vizije onoga šta ti želiš u životu. Ne pričamo samo o mladim teniserima i teniserkama od 14 ili 15 godina, vecÌ i o onima koji imaju 18 i 19. Oni su još malo pogubljeniji, da tako kažem. To je preduslov za sve, moraš da znaš šta želiš da postigneš, kuda ideš i da napraviš plan.
To je još vecÌi izazov u ”‹”‹individualnom sportu, jer… S jedne strane, to jeste prednost, jer si primoran da preuzmeš odgovornost i da kažeš – ja moram da budem odgovoran za svoje postupke i da se ponašam na određeni način da bih sam izgurao. Ne može niko da te zameni, prosto – ili pobediš ili izgubiš na terenu. Niko te necÌe spasiti, ti si sam svoj najvecÌi saveznik. S druge strane, [u timskim sportovima] može neko da te motiviše, da te malo podigne.
Najbolji na svetu: Novak Đoković.
Promene su velike, pristup sportu se baš promenio. GledajucÌi iz ove druge uloge koju imam u Olimpijskom komitetu, imam osecÌaj da ljudi misle da je danas privilegija sporta da se neko njime bavi. To je kao da neko dete ili roditelj reše da “učine” nekom sportu. Ranije smo smatrali da smo privilegovani.
I dan-danas smatram da sam privilegovana što je košarka bila moj život, što je moja profesija bila nešto što sam jednog dana izabrala kao igru i, u tom smislu, osecÌam da sam stvarno bila privilegovana.
Nije bilo ni lepo ni lako na tom putu, ali ja sam živela svoj san. Mislim da sam u tom pogledu imala srecÌe, a danas je sve nekako naopako. Ono što je Željko ranije pomenuo, ranije si išao poderan i u jednim patikama cele sezone. Danas se nekako smatra da sve od početka treba da bude svetlucavo i veliko. Mislim da ovo iskrivljuje pristup sportu od malih nogu. Mislim da neke stvari dolaze prelako i onda, naravno, vremenom izgubiš žar i želju da se za to boriš. To su neke dublje teme, ali da, sve se vracÌa i na kucÌu i na ti kako vaspitavaš svoje dete prema svemu, ne samo prema sportu. Nadam se da je ovo, ne mogu baš recÌi prolazno, ali da cÌemo uspeti da to promenimo. Ovo je problem u celom svetu jer se društvo menja, ali definitivno je slika i doživljaj sporta danas malo iskrivljen, kao i pristup deteta i porodice.
Sonja Vasić je svoje bogato igračko iskustvo prenela na novu ulogu u Olimpijskom komitetu Srbije.
Kao što je Željko rekao, mislim da su to zaista posebne emocije za roditelja, posebno na Olimpijskim igrama, to je tek druga dimenzija. Drugi, znatno vecÌi projekat za koji smo dobili nagradu MOK-a je Olimpijska porodica. To je projekat koji realizujemo sa mladim sportistima, koji idu na Olimpijadu mladih gde prepoznajemo porodice i delimo plakate njihovim prvim klubovima i njihovim školama; jer to je baza iz koje su oni potekli i da bi trebalo da oni svi budu prepoznati. Ovo su posebni trenuci jer je očigledno koliko tim ljudima to znači. To je sitnica, ali oni je njima za ponos i lep je gest.