Lekcije iz geometrije ili igranje kockicama – u čemu je svrha obdaništa?

U današnje vreme u nekim vrtićima deca uzrasta od tri do pet godina već počinju da se pripremaju za školu. Modeli i programi ranog obrazovanja koje novije studije pokazuju, smatrajući ih efektnijim, ipak ne nailaze na sveopštu podršku javnosti.

Grupa dece u školi Woodside Community u Kvinsu pažljivo sluša svog edukatora koja im preko projektora pokazuje različite oblike. Ovakav prizor se na prvi pogled ni po čemu ne razlikuje od školskog časa iz matematike na kojem se obrađuju osnove iz geometrije, osim jednog važnog detalja: „publiku“ ne čine učenici u školskim klupama, već mališani vrtićkog uzrasta koji sede jedan do drugog na šarenom, mekanom tepihu.

Njihova vaspitačica Ešli Rzonca postavlja pitanje: „Kako znam da je ovo kvadrat?“ Dečak koji je zapamtio ono što su učili prethodnog puta podiže ruku. „To je kvadrat zato što ima četiri jednake stranice“, glasi njegov odgovor.

Sve više dece u ranom uzrastu, poput ovih mališana, susreće se sa formalnim lekcijama iz matematike, čitanja i pisanja, što je izazvalo zabrinutost stručnjaka za obrazovanje kao i uplašenost roditelja koji smatraju da tako mala deca treba da se igraju kockicama, umesto da mirno sede dok im vaspitač objašnjava kako da prepoznaju različite geometrijske oblike.

 

Rezultati istraživanja

Nova američka nacionalna studija ukazuje na to da vrtići koji ne „hrane“ u dovoljnoj meri svoj nastavni plan i program, deci ne čine uslugu. Ovakvo istraživanje privuklo je pažnju roditelja i izazvalo veće interesovanje za dalje proučavanje ranog obrazovanja.

Studija pokazuje da su deca koja su godinu dana pohađala „akademski orijentisan“ vrtić do kraja predškolskog više napredovala u obrazovnom smislu od vršnjaka koji su išli u manje akademski usmerena obdaništa, odnosno da su u proseku bila dva i po meseca ispred njih po znanju u vezi sa čitanjem, pisanjem i osnovnim pojmovima iz matematike.

„Možda nije dovoljno da se deca samo prerušavaju u različite likove iz crtanih filmova i sklapaju lego kockice“, smatra Brus Fuler, vodeći autor ove studije, koju su sproveli istraživači sa Univerziteta Kalifornija u Berkliju. „Ukoliko kreativnu igru začinite bogatim vokabularom i matematičkim konceptima, više je verovatno da će deca ostvariti kognitivne koristi koje smo uočili.“

Novi talas vrtića omogućava mališanima i vreme za igru iako je njihov glavni cilj „akademska priprema za predškolsko“, dok bi studija mogla dodatno da osnaži kreatore politike koji žele na nastave u tom pravcu.

Dodatna otkrića studije i kako drugi eksperti gledaju na akademske vrtiće

Veliki broj fakultetski obrazovanih ljudi oprezno reaguje na akademska obdaništa i izražava zabrinutost da će ona istisnuti ljubav prema učenju pre nego što deca prerastu period „držanja za ruke“.

Neki od stručnjaka za dečji razvoj pitaju se da li je cilj novih vrtića – učiti mališane da čitaju i rešavaju jednostavne matematičke probleme do kraja predškolskog – ispravan, kao i da li bi on mogao da umanji značaj socijalizacije, po kojoj su predškolske ustanove poznate.

„Problem je u tome što takvo učenje obično prati velika količina stresa i zamora sa kojima se mališani suočavaju“, izjavila je Džoan Almon, stručnjak za učenje bazirano na igri ispred pokreta Alijansa za detinjstvo.

Svesni pomenute zabrinutosti, istraživači Berkli studije objavljene u Časopisu za primenjenu razvojnu psihologiju ocenjivali su ponašanje dece na osnovu intervjua sa njihovim roditeljima. Tako su otkrili da pohađanje više akademskih programa nije naškodilo socijalnom i emocionalnom razvoju najmlađih. Osim toga, studija je takođe potvrdila da su od takvih programa podjednako imala koristi deca iz siromašnih porodica i porodica koje pripadaju srednjoj klasi.

Ideja takvih obrazovnih mogućnosti je da nadoknade nedostatak brige i intelektualne stimulacije mališana kod kuće iz prve grupe u poređenju sa decom obrazovanijih roditelja koja ih imaju na pretek.

Studija je ipak pokazala određena ograničenja. Ona je decu pratila relativno kratko vreme, dok je ostalo nejasno da li će prednosti akademskih vrtića opstati i po završetku predškolskog. Prethodna istraživanja su pokazala razočaravajući efekat „iščezavanja“, prema kojem se akademske dobiti u ranom uzrastu vremenom gube, što je otežavalo postizanje jednog od osnovnih ciljeva državnih obdaništa – brisanje jaza između postignuća učenika iz siromašnih porodica i onih čije porodice pripadaju srednjoj klasi.

Studija je definisala „akademski orijentisane“ vrtićke programe kao one u kojima su vaspitači navodili da tokom radne nedelje često sa decom razgovaraju o novom vokabularu, pomažu im da broje naglas kao i da procene i kažu koliko je sati. Činjenica koja se često zanemaruje je da ovakve programe ne čine samo lekcije kroz koje deca ranog uzrasta uče brojeve i slova. One ukupno traju dva sata dnevno i podeljene su na manje celine između kojih sledi vreme za odmor i igru.

Alternativna rešenja

Neke od metoda ranog obrazovanja uspešno kombinuju pripremu dece za akademsko učenje sa zabavnim i kreativnim aktivnostima i druženjem. U Montesori vrtićima mališani su veći deo dana posvećeni aktivnostima po slobodnom izboru, poput slikanja ili sortiranja šarenih perli. Vaspitači obično ne predaju na standardan način, iako uvode akademske koncepte pozivanjem dece da učestvuju u lekcijama koje obuhvataju teme iz biologije, istorije i umetnosti, kroz interakciju jedan na jedan ili rad u manjim grupama. Osim privatnih, i neke državne predškolske ustanove u Americi primenjuju Montesori program.

Istraživač Brus Fuler ističe da bi pažljivo osmišljen rad sa decom u Montesori učionicama mogao da obuhvati efikasnu nastavnu praksu koju je njegova studija identifikovala.

„Na ovaj način želimo da pružimo podršku dobrom roditeljstvu. Nastojimo da podstaknemo mališane da razgovaraju kada dođe do konflikta. Kada pečemo kolač, deci je interesantno da odmere pola šolje brašna. Nema previše instrukcija, već uvodimo nova znanja i bogat vokabular.“

 

Kakve su reakcije roditelja?

Po rečima jedne mame, odluka da njeni sinovi pohađaju Montesori program proizašla je iz njene želje da svojoj deci omogući boravak u stimulativnom vrtićkom okruženju koje je istovremeno „nežno“ prema najmlađima.

Druge roditelje raduje kada kod svoje dece uoče znake veće nezavisnosti, od samostalnog vezivanja pertli i zakopčavanja jakne do zarezivanja olovke i crtanja. Njih ne brine da li je njihovim mališanima potrebno više vremena da nauče da čitaju u tom uzrastu, sve dok napreduju na ostalim poljima.

Stručnjaci za obrazovanje ipak veruju da se akademsko učenje i igra ne nalaze na suprotnim krajevima spektra, već da se u dobrim učionicama prepliću.

Konačno, kvalitet nije samo pitanje nastavnog plana i programa već se odnosi i na edukatore koji provode vreme sa decom i sa njima dele mnogo stvari. Stvaranje stimulativnog okruženja je njihova odgovornost, bilo da se radi o igri, brojanju, crtanju ili pisanju.

---

 

 

Da li ste išli u vrtić, u kom uzrastu i kakve uspomene nosite iz tog perioda? Čega je bilo više – igre ili formalnog, akademskog učenja? Da li mislite da bi vrtići trebalo da uključe akademski trening ili su aktivnosti socijalizacije sasvim dovoljne?