Pre pet godina, moj suprug i ja smo odlučili da dvorište našeg placa oplemenimo voćkama. Posvetili smo se tom drveću, potpuno. Sve je napredovalo, samo je rana trešnja „zaostajala“ za drugima. Bila je nekako tužna, mala, nezadovoljna svojim izgledom i napretkom. Gasila se”¦ Lagano, ali sigurno. Druge godine je svo drveće stremilo nebu, pružajući mu ruke od krošnji, igrajući se sa oblacima. Jedino je trešnja tužno gledala u zemlju.

Izgubila je svo lišće, počela da se suši. Rešila je da se vrati zemlji, iz koje je nikla. Moj suprug je, kada se skoro skroz osušila, predložio da je izvadimo i na njeno mesto zasadimo nešto drugo.  Odlučno sam odbila i rešila da joj pomognem. To sam mu i rekla.  Pogledao me je, osmehnuo se i rekao:“Probaj!“

Svakog dana sam sedela na travi pored nje, držala je obema rukama i pevala joj. Pričala sam kako je divna i kako nije bitno što nije visoka, što nema listove poput svoje starije sestre, kako je rođena da bi se radovala suncu i kako je stvorena da i svojim plodovima omogući da se druže sa nebom.

Iskreno, verovala sam da će se oporaviti. Verovala sam u nju!

Nije se video boljitak, ali sam sprečila njeno odstranjivanje. Došla je zima. Izgledala je kao da u njoj uopšte nema života. I dalje sam joj pevala i govorila nežne reči. Dogodilo se čudo!

Nijedno drvo nije rodilo sledeće godine jer je potrebno da prođu bar tri od sadnje, da bi drvo rodilo… Moja divna trešnjica, iako malena i sa jedva nekoliko listova, je rodila jednu trešnju, crvenu kao krv, prelepu kao život! Iako ne jedem trešnje, pomislila sam da je to njen poklon meni, njena zahvalnost što nisam odustala, što joj nisam „okrenula leđa“. U slast sam pojela njen plod i zahvalila joj. Sada je visoka jedva metar (njena “sestra” je dostigla visinu od tri i po metara, za pet godina). Iako je sićušna naspram ostalih „gorostasa“, ponosna je i srećna jer zna da je voljena.

Deci treba darivati reči ohrabrenja i podrške. Treba im dati krila, a onda, kao najnežniji vetar, upravljati njihovim letom. Copyright: Alena Ozerova

Ovo nije samo priča o trešnji.

Želim da kažem da nikada ne treba okretati glavu od slabijih, od onih koji nemaju samopouzdanje, koji misle da su manje vredni, ružni i suvišni na ovom svetu. Takvi ne postoje! Lepo je pružiti ruku onom koji je posustao, reći mu da može, pomoći mu da razvije najlepši deo sebe i otvoriti mu put kojim će praviti korake sreće, sigurne i prelepe!

Još je Don Miguel Ruiz, u svojoj knjizi “Četiri sporazuma”, pisao o tome da svaki čovek treba besprekorno da koristi svoju reč. Opisao je primer žene, koja je bila dobrodušna i inteligenta i koja je beskrajno volela svoju ćerku. Međutim, jedne večeri je došla iscrpljena sa posla i sve što je želela bili su mir i tišina. Іerka toga nije bila svesna i veselo je pevala. Pevala je tako glasno, da je majčina glavobolja postala još gora.

Majka je izgubila kontrolu, ljutito pogledala svoju ćerkicu i rekla: „Ućuti! Imaš grozan glas. Možeš li bar malo da ćutiš!?“

Istina je da majka nije imala nimalo strpljenja za bilo kakvu vrstu buke, nije bila stvar u tome da devojčica ima ružan glas. Іerka je poverovala u ono što je njena majka rekla. Posle toga više nije pevala, jer je verovala da je njen glas ružan i da će smetati svakome ko ga bude čuo.

Postala je stidljiva u školi, a kada bi joj rekli da peva, odbijala je. Ovaj primer pokazuje kako je nekada dovoljna reč da sruši sve naše snove i natera nas da odustanemo od nečega što je možda bilo predodređeno za nas.

Zbog toga deci treba darivati reči ohrabrenja i podrške. Treba im dati krila, a onda, kao najnežniji vetar, upravljati njihovim letom. Jer, ako verujete u čuda, onda verujete u decu!

The post Najlepša čuda na svetu su deca – zato verujte u njih! appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Radiću na tome da udruženim snagama pružimo podršku deci kako bi i ona ostvarila svoje snove.

Jelena Stojković je studentkinja I godine doktorskih studija na Katedri za predškolsku pedagogiju Odeljenja za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Od septembra 2017. godine angažovana je kao zamenik sekretara Odeljenja za pedagogiju i andragogiju na kojem je uspešno završila osnovne i master studije, sa radom na temu digitalizacije odnosa mladih i rizika kojima su izloženi na internetu.

Zahvaljujući stipendiji Fondacije „Novak Аoković“, danas Jelena pohađa doktorske studije na Filozofskom fakultetu, na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju. Podsetite se i našeg intervjua sa još jednom Аoković stipendistkinjom – Nevenom Mitranić!

• Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

Odrasla sam u malom mestu, Troponju, nadomak grada Svilajnca. U Svilajncu sam završila osno(vnu i srednju školu. Čitav moj život bio je vezan za ta dva mesta. Tu su se desili moji prvi koraci u obrazovanju, prve ljubavi, tu sam stekla prijatelje sa kojima se i danas družim. Odrastala sam u brižnom okruženju, to je ono što mala mesta znaju da pruže jer se svi međusobno poznaju. Dosta vremena smo kao deca provodili napolju, igrajući se u prirodi i sa životinjama. Bavila sam se plesom, recitovanjem i sportom. Imala sam srećno i ispunjeno detinjstvo.

• Po čemu pamtiš svoje obrazovanje u ranom periodu?

Još kao dete sam maštala o tome kako ću jednoga dana lečiti ljude, tako da sam se već tada drugima predstavljala kao „doktorka Jelena“. Želja da postanem doktor odvela me je lečenju, ali ne ljudskih tela, već ljudskih duša putem obrazovanja i vaspitanja. Danas deluje potpuno nestvarno da sam na putu da ostvarim svoj san iz detinjstva. Zašto nisam postala doktor medicine? Zato što se i danas plašim lekara.

Dugo sam tražila sebe u brojnim zanimanjima tokom svog odrastanja i obrazovanja. Ono što je kroz vreme trajalo i dalje traje jeste moja strast da radim sa decom.

• Kako si se odlučila za studije pedagogije?

Tokom srednje škole upoznala sam se sa filozofijom, sociologijom, psihologijom i počela da provodim veliki deo svog vremena sa decom. Sve ono o čemu sam čitala i promišljala deca su mi u svakodnevnim, životnim situacijama pokazivala. To me je odvelo daljem istraživanju ovih oblasti i na kraju pedagogiji.

Tražeći svoj životni poziv, ja sam zapravo tražila sebe. Kada sam pronašla pedagogiju, pronašla sam i sebe u njoj.

To je važna odlika naše nauke – ona je spoj uma i srca. Biti pedagog je životni a ne profesionalni poziv, jer biti pedagog znači biti to i u najobičnijoj životnoj situaciji.

Odlučila sam da budem pedagog jer sam shvatila da ću radeći sa decom sačuvati i dete u sebi.

Moja najveća inspiracija su deca – način na koji posmatraju svet, rešavaju probleme, komuniciraju međusobno i sa drugima, kako iskazuju svoja i brinu o tuđim osećanjima i koliko su svesni sebe i svega oko sebe. Moj san jeste da radim sa decom. Zvanje doktora nauka je samo kruna tog rada jer moje sanjarenje neće stati dobijanjem tog zvanja. Zato ću raditi na tome da udruženim snagama pružimo podršku deci kako bi sanjala i ostvarivala svoje snove.

Jelena Stojković, Аoković stipendistkinja, klasa 2018-2022

• U fokusu tvog istraživačkog rada i doktorske teze su digitalne tehnologije. Šta te je navelo da se baviš ovom temom?

Pitanja koja mene zanimaju su specifičnosti ranog obrazovanja u modernom društvu. Posebno me zanimaju pitanja dečjih prava – kako se percipiraju u savremenom društvu. Neodvojiv deo toga su i digitalne tehnologije: kako sa njima deca uče, kako istražuju, kako izražavaju sebe, kako se igraju. Sve to čime bih se bavila volela bih najpre da bude u službi razvijanja potencijala dece. Jer oni digitalne tehnologije koriste za različite stvari kojih mi nismo ni svesni, kao na primer učenje kroz video-igrice. Tu je pitanje i njihove kreativnosti – mnoga deca koriste aplikacije za umetničko izražavanje.

Naše je da ih pratimo, podržimo i da im damo smernice, pošto na tom putu postoje mnoge opasnosti, a naša podrška se ogleda definitivno – osim u podršci razvoju njihovih potencijala – i u brizi za njih.

• Šta, po tvom mišljenju, treba unaprediti u predškolskom obrazovanju u Srbiji?

Trebalo bi više da se ulaže i da ima više podrške sa svih strana predškolskom obrazovanju. Smatram da bi trebalo da postoji više dijaloga između vaspitača, roditelja, pa i dece, potom onih koji kreiraju obrazovne politike, kako bi što bolje osmislili pravce u kojima treba da se razvija predškolsko obrazovanje.

Često se dešava da se odgovornost prebacuje sa jedne na drugu stranu, a zapravo naša odgovornost je da se uključimo, jer ako se ne uključimo nema ni mogućnosti da se naš glas čuje.

Svima nam je krajnji cilj dobrobit deteta, i zato svako, i roditelji, i vaspitači i lokalne institucije treba da budu učesnici u ovom procesu.

Fondacija „Novak Аoković“ je 2018. godine započela saradnju sa Filozofskim fakultetom Univerziteta u Beogradu, sa ciljem stvaranja lidera u istraživanju u oblasti obrazovanja i razvoja u ranom detinjstvu – akademaca koji će biti od ključnog značaja za proučavanje, informisanje i zagovaranje politika i praksi kvalitetnog predškolskog obrazovanja u Srbiji.

The post Upoznajte se sa stipendistkinjom Fondacije „Novak Аoković“ Jelenom Stojković appeared first on Novak Djokovic Foundation.

U Americi se zato ulažu veliki i kordinisani napori države, obrazovanih institucija i agencija zaduženih za ovu grupaciju dece, kako bi se unapredilo obrazovanje i njihov put ka odrastanju.

Američko Ministarstvo obrazovanja u saradnji sa Ministarstvom zdravlja, posebno je podržalo potrebe ove dece i objavilo vodič za obrazovanje dece, podržan web stranicom i pozivnim pismom, kako bi edukovalo vlasti na temu povećane potrebe u smislu obrazovanja dece i mladih iz hraniteljskih porodica. Procena je da će ovaj vodič, kao i svi uloženi napori, pomoći da se unapredi obrazovanje i razvoj dece, tako što će specijalizovane agencije i državne institucije imati pristup podacima koji će im omogućiti da veoma rano, odnosno, na vreme intervenišu kada je reč o njihovim obrazovanim potrebama.

Ovaj vodič je deo naših napora da podignemo svest o tome da je reč o ranjivoj grupi mladih ljudi. Kada se dete odvoji od svoje porodice i smesti u drugačije uslove života, prekid u obrazovanju je neverovatan. Mnogi od njih promene školu jednom ili više puta za redom. Zahvaljujući najnovijim uputstvima, deca iz hraniteljskih porodica će imati kontiunuitet i stabilnost u školovanju, a dostupnost informacija o njihovom obrazovanju, pomoći će onima koji brinu o njihovim potrebama, da ovo lakše i ostvare“, izjavio je Arn Dankan, američki sekretar za obrazovanje.

Obamina administracija veruje, da ukoliko država uspe da pomogne ovoj posebno osetljivoj grupi mladih, uspeće da unapredi i kvalitet života čitavoj studentskoj populaciji.

Izvor

The post Vodič za obrazovanje dece iz hraniteljskih porodica appeared first on Novak Djokovic Foundation.