Bez obzira na uzrast deteta, roditeljstvo predstavlja intenzivno emocionalno iskustvo. Sve mame i tate osećaju neizmerno zadovoljstvo dok se maze, igraju, smeju i istražuju sa svojim mališanom, istovremeno ga oduševljeno posmatrajući kako raste, razvija se i uči nove stvari. Ipak, biti roditelj sa sobom nosi i manje lepe trenutke ispunjene stresom, ljutnjom, nerviranjem i ogorčenošću – kada ne znate zašto beba plače i kako da je smirite, kada dete dođe sa potpuno iracionalnim zahtevima ili se stariji mališan grubo ophodi prema mlađem bratu ili sestri. Takve situacije prirodno izazivaju jake emocije koje je teško kontrolisati.

Ipak, u većini slučajeva ponašanje dece zbog kojeg bi roditelji „iskočili iz rođene kože“ nije iz zlih namera i smatra se normalnim delom odrastanja; ono je zapravo pokušaj mališana da se izbore sa komplikovanim i teškim osećanjima ili situacijama. Zato roditelji ne treba da se ljute, već da im pomognu i podrže ih kako bi se sa njima izborili. Drugim rečima, važno je da odrasli obrate pažnju na svoje emocije i kontrolišu ih, zato što naša reakcija u takvim trenucima duboko utiče na dečju sposobnost samoregulacije, samokontrole, i na opšte emocionalno zdravlje kasnije tokom života.

Copyright: lightwavemedia

Istraživanja pokazuju da onda kada roditelji reaguju burno, ishitreno i emocionalno intenzivno, uznemirenost deteta raste do krajnjih granica, kao i da bez obzira na prirodu problema, postoje objektivno male šanse da dođe do njegovog rešavanja. Zato vam predstavljamo tri strategije kako biste stekli emocionalnu samokontrolu i efikasno prevazišli stresne situacije.

1. Zavladajte svojim emocijama

Nema dobrih i loših emocija. Od načina na koji ih proživljavamo, ispoljavamo i kontrolišemo zavisi da li će one postati korisne ili štetne. Onda kada prestanemo da presuđujemo svojim osećanjima, postajemo otvoreniji da ih realno sagledamo i ovladamo njima, što predstavlja prvi korak ka kontrolisanju i izražavanju emocija na konstruktivan način. Važno je da prepoznamo svoje okidače. Nije fer očekivati od deteta da se izbori sa našim emotivnim nasleđem.

Retki su roditelji koji se ne bi osetili postiđeno, a ubrzo zatim ljuto i ogorčeno zato što se njihov mališan na nekom od porodičnih okupljanja naljutio jer nije dobio prvo parče torte. Sa druge strane, njegova ljupka rođaka nesebično pomaže da se iseče kolač i za sebe uzima poslednje preostalo parče, što izaziva oduševljenje svih prisutnih.
Osluškivanje i kontrolisanje vlastitih emocija omogućava roditeljima na donesu svesnu odluku o tome kako da na najbolji način postupe u takvim situacijama umesto da impulsivno reaguju. U ovom slučaju to bi značilo udahnuti duboko nekoliko puta, a onda smireno reći detetu da razumete da je razočarano, ali da je nemoguće da u svemu uvek bude prvo, kao i da to ne treba da ga brine. Tako biste mu preneli poruku da imate poverenja u njegovu sposobnost da se izbori sa situacijom. Iako je teško ostati smiren, benefiti tog podviga su brojni i dalekosežni. Tako, pre svega, ostajete povezani sa detetom umesto da uvećate njegovu uznemirenost nakon što je doživelo emotivni razlaz sa vama. Ono oseća da je shvaćeno a ne posramljeno, što ga čini otvorenijim da prihvati postavljene granice ponašanja. Osim toga, vaša smirena reakcija umanjuje hormon stresa u dečjem mozgu, što omogućava da se i ono samo lakše smiri. Ukoliko uspete da ostanete smireni, takođe ćete se kasnije manje kajati zbog toga što ste izgubili kontrolu i ređe ćete odlaziti na spavanje nošeni mišlju da je sve što se učinili tog dana bilo da vičete na dete i rastužite ga.

Copyright: Potstock

2. Uradite nešto potpuno neočekivano

Kada pomislite da će vam svaka koščica u telu eksplodirati zbog preteranog zahteva ili iritantnog ponašanja vašeg deteta, možda je u tom slučaju najbolje da ga snažno zagrlite ili uradite nešto pomalo besmisleno. Tako možete da umanjite stres i tenziju u datoj situaciji, dok vaš potpuno neočekivan postupak može da stavi tačku na neželjeno ponašanje mališana. To nikako ne znači da ste se prepustili ili da ga tešite. Ukoliko vam on kaže da vas više ne voli zato što ne želite da ga pustite da se igra još pet minuta, pokušajte da preusmerite njegovu pažnju na nešto drugo. Priđite mu i snažno ga zagrlite uz reči: „Čini mi se da bi nam sad oboma dobro došao jedan veliki zagrljaj“. Time mu pokazujete da znate da pati i saosećate sa njim. Ipak, stavite mu do znanja da o vašoj odluci ne može da se pregovara, tako što mu ne dajete tih dodatnih pet minuta za igru niti mu olakšavate da ne mora da prihvati granicu koja mu se ne sviđa. Iznenadićete se koliko takav stav može da promeni situaciju – učiniti nešto potpuno suprotno od onoga što dete očekuje kada testira našu reakciju. Ili nemojte da zagrizete njegov „mamac“ već pustite neku muziku i počnite da igrate na smešan način. Pozovite ga da vam se pridruži. Ovakva strategija može da bude veoma efikasna i da vas ujedno, kao i dete, oslobodi stresa.

Copyright: Yuganov Konstantin

3. Dajte sebi oduška

Kada vam je teško da ostanete smireni u prisustvu deteta, iskoristite tajm-aut kako biste se smirili, i nakon što ste se uverili da je dete bezbedno, izađite iz sobe na minut ili dva. Pre nego što napustite prostoriju neka mališan zna da vam je potrebno malo vremena kako biste razmislili o rešenju problema. Ovakva metoda često se pokaže delotvornom jer tih par minuta mogu da zaustave dete u njegovim namerama. To vam takođe omogućava da se bez prisustva mališana suočite sa negativnim, intenzivnim emocijama koje ovakve situacije često izazivaju. Navedena strategija služi i kao dobar primer vašem mališanu kako da se izbori sa jakim emocijama – što je upravo ono čemu pokušavate da ga naučite. Na ovaj način možete da izađete iz reaktivnog stanja i dobijete vremena da razmislite o tome šta znači ponašanje vašeg deteta i kakve pouke i zaključke želite da izvuče iz takvog iskustva. Vrlo je verovatno da ćete doći do rešenja koje postavlja granice ili usmerava dečje ponašanje dok ga u isto vreme ne obeshrabruje.

Ovakva strategija posebno je efikasna ukoliko je primenjuju oba roditelja, pogotovo ukoliko postoji razmimoilaženje oko toga kako reagovati na ponašanje mališana. Tako mu šaljete jasnu poruku, osim oblikovanja samokontrole, da timski radite na tome da mu pomognete da nauči da se izbori sa intenzivnim, negativnim emocijama.

Copyright: KonstantinChristian

Počnite da donosite bolje odluke

Cilj roditelja sigurno je da ostanu smireni u stresnim situacijama. Navedeni saveti mogu da doprinesu pronalaženju najboljeg načina na koji negativne emocije mogu da se ostave po strani. Konačno, sve se svodi na razumevanje toga zašto je važno ostati fokusiran i smiren. Dozvoliti najmlađima da vas izvedu iz takta znači da gubite kontrolu. Kako biste je povratili, uvek je poželjno da sebi date malo oduška i porazmislite o situaciji. Odraslima obično pomaže da u sebi izbroje do deset, nekoliko puta duboko udahnu, opuste se, smire i uspostave kontrolu. Na taj način roditelji mogu racionalnije da razmišljaju i donesu bolje odluke pred decom.

The post Emocionalna samokontrola – ključ pozitivnog, uspešnog roditeljstva appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Kakva je uloga emocija u učionici? Edukator i razvojni psiholog Meri Helen Imordino-Jang u svojoj najnovijoj knjizi „Emotions, Learning, and the Brain: Exploring the Educational Implications of Affective Neuroscience“ govori o tome na koji način emocije utiču na razumevanje gradiva učenika na času i njihov proces učenja.

Poznato je da se proces učenja svakog pojedinca razlikuje iz dana u dan. Tako su učenici nekada više nego zainteresovani i raspoloženi da nauče što više o određenoj temi, dok na nekim drugim časovima deluju odsutno i nemotivisano. Osim toga, đacima posebno teško pada boravak u školskim klupama neposredno pre i posle raspusta. Ovakva promenljiva raspoloženja utiču ne samo na tok predavanja i učenja već i na znanje koje učenici poseduju u datom trenutku. Drugim rečima, učenje predstavlja dinamičan proces koji umnogome zavisi od okruženja i konteksta, zato što emocije određuju kako, šta, kada i zašto ljudi razmišljaju, pamte i uče.

Kao nekadašnji nastavnik prirodnih nauka u srednjoj školi, Imordino-Jang zainteresovala se za ulogu emocija u učenju kada je na jednom od njenih predavanja pokrenuto osetljivo pitanje rasne pripadnosti u učionici. Koristeći naučna saznanja u diskusiji vezanoj za evolutivne osobine ljudi kao što je različita pigmentacija kože, iznenadilo ju je da se tokom časa rasna tenzija umanjila, a probudio etnički ponos među učenicima različitog rasnog i socio-ekonomskog porekla. Osim toga, primetila je da su učestvujući u diskusiji učenici počeli da se interesuju za prirodne nauke, kao da su uvideli relevatnost naučnih obrazloženja za njihov svakodnevni život.

Naučno shvatanje uticaja emocija na razmišljanje i učenje prošlo je kroz veliku transformaciju u poslednjih nekoliko godina. Revolucija u neuronauci u protekle dve decenije opovrgla je ranije tvrdnje da emocije sprečavaju učenje, otkrivajući umesto toga da su emocije i kognitivne funkcije podržane od strane nezavisnih neuronskih procesa. Neurobiološki je praktično nemoguće da ljudi pamte, kompleksno razmišljaju ili donose razumne odluke bez emocija. Mozak je metabolički veoma skupo tkivo, pa evolucija ne bi dozvolila raspiranje energije i kiseonika na razmišljanje o stvarima koje za ljude nemaju nikakav značaj ni vrednost. Jednostavnije rečeno, razmišljamo samo o nama važnim temama. Zbog toga postaje jasno zašto su učenici pomenutu lekciju doživeli tako lično i ozbiljno. Oni su otkrili da nauka može da im pomogne da razumeju pitanja rasne i etničke različitosti i identiteta sa kojima se svakodnevno susreću, na način koji je za njih relevantan.

Ovakav uvid – da duboko razmišljamo samo o stvarima do kojih nam je stalo – značajan je za obrazovanje i pedagogiju. On otvara pitanje kako, kada i zašto učenici uče sa razumevanjem ili samo mehanički ponavljaju informacije i obavljaju ono što se od njih traži. To takođe pokreće teme kako tehnologija, kultura i društveni odnosi oblikuju učenje, i kako nastavnici mogu da shvate i produktivnije iskoriste emocije učenika u učionici. Kako bi predavanje na času moglo da motiviše učenike za učenje sa razumevanjem i praktičnu primenu znanja u svakodnevnom životu, potrebno je da se pronađu načini na koje mogu da se dodatno iskoriste emocionalni aspekti učenja u obrazovanju.

Copyright: Pressmaster

Emocije poseduju dimenziju koja je relevantna za obrazovanje. Složene emocije kao što su zainteresovanost, inspiracija ili rezigniranost ne odnose se na neposrednu fizičku realnost (stvari koje nas okružuju u datom trenutku), već na ranija iskustva i razmišljanje o onome što bi potencijalno moglo da se dogodi u budućnosti, kao i na korišćenje veština kojima smo ovladali. Čak i kada se radi o školskim predmetima koji se tradicionalno smatraju racionalnim, kao što su fizika ili matematika, duboko razumevanje zavisi od uspostavljanja emocionalnih veza između koncepata. Tako je u studiji upotrebom fMRI skenera otkriveno da kada matematičari vide jednačinu koju smatraju lepo i elegantno formulisanom, oni aktiviraju istu emocionalnu regiju mozga koja je u funkciji i kada se divimo delu nekog slikara ili kada smo svedoci moralne lepote, kao što je saosećanje prema drugima. Takvi rezultati ukazuju na to da se učenje sa razumevanjem svodi na pomaganje učenicima da povežu matematičke pojmove sa svojim emocionalnim, subjektivnim i prethodnim relevantnim iskustvima.

Razumevanje uloge koju emocije imaju u procesu učenja uključuje mnogo više od identifikovanja toga kako se učenik oseća u određenoj situaciji kako bi se stvorilo okruženje za učenje koje strateški manipuliše njegovim reakcijama. Na primer, davanje slatkiša detetu kako bi bilo motivisano da dolazi na časove matematike neće izazvati radost i zainteresovanost mališana za učenje tog predmeta. Shvatanje emocija takođe se tiče načina na koje učenici i nastavnici proživljavaju svoje emocionalne reakcije i toga kako emocije pokreću njihovo razmišljanje i ponašanje, bilo svesno ili nesvesno. Emocije nisu dodatak koji se razlikuje od kognitivnih sposobnosti. Umesto toga, emocije kao što su zainteresovanost, anksioznost, ushićenost postaju deo same veštine. To je jedan od razloga zbog kojih anksioznost može toliko da oslabi uspeh učenika na testu, zbog kojih interesovanje može da izazove dugoročnu želju za proučavanjem određene teme, zbog kojih deca imaju toliko poteškoća da neke stvari uče sa razumevanjem jer se ne sećaju da su ikada takvo znanje koristila izvan učionice, i zbog kojih će davanje slatkiša detetu učiniti da ono zavoli dolazak na čas, ali ne i učenje onoga što se u učionici predaje.

The post Zašto su emocije važne za učenje appeared first on Novak Djokovic Foundation.