Radiću na tome da udruženim snagama pružimo podršku deci kako bi i ona ostvarila svoje snove.

Jelena Stojković je studentkinja I godine doktorskih studija na Katedri za predškolsku pedagogiju Odeljenja za pedagogiju i andragogiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Od septembra 2017. godine angažovana je kao zamenik sekretara Odeljenja za pedagogiju i andragogiju na kojem je uspešno završila osnovne i master studije, sa radom na temu digitalizacije odnosa mladih i rizika kojima su izloženi na internetu.

Zahvaljujući stipendiji Fondacije „Novak Аoković“, danas Jelena pohađa doktorske studije na Filozofskom fakultetu, na Odeljenju za pedagogiju i andragogiju. Podsetite se i našeg intervjua sa još jednom Аoković stipendistkinjom – Nevenom Mitranić!

• Kako je izgledalo tvoje detinjstvo?

Odrasla sam u malom mestu, Troponju, nadomak grada Svilajnca. U Svilajncu sam završila osno(vnu i srednju školu. Čitav moj život bio je vezan za ta dva mesta. Tu su se desili moji prvi koraci u obrazovanju, prve ljubavi, tu sam stekla prijatelje sa kojima se i danas družim. Odrastala sam u brižnom okruženju, to je ono što mala mesta znaju da pruže jer se svi međusobno poznaju. Dosta vremena smo kao deca provodili napolju, igrajući se u prirodi i sa životinjama. Bavila sam se plesom, recitovanjem i sportom. Imala sam srećno i ispunjeno detinjstvo.

• Po čemu pamtiš svoje obrazovanje u ranom periodu?

Još kao dete sam maštala o tome kako ću jednoga dana lečiti ljude, tako da sam se već tada drugima predstavljala kao „doktorka Jelena“. Želja da postanem doktor odvela me je lečenju, ali ne ljudskih tela, već ljudskih duša putem obrazovanja i vaspitanja. Danas deluje potpuno nestvarno da sam na putu da ostvarim svoj san iz detinjstva. Zašto nisam postala doktor medicine? Zato što se i danas plašim lekara.

Dugo sam tražila sebe u brojnim zanimanjima tokom svog odrastanja i obrazovanja. Ono što je kroz vreme trajalo i dalje traje jeste moja strast da radim sa decom.

• Kako si se odlučila za studije pedagogije?

Tokom srednje škole upoznala sam se sa filozofijom, sociologijom, psihologijom i počela da provodim veliki deo svog vremena sa decom. Sve ono o čemu sam čitala i promišljala deca su mi u svakodnevnim, životnim situacijama pokazivala. To me je odvelo daljem istraživanju ovih oblasti i na kraju pedagogiji.

Tražeći svoj životni poziv, ja sam zapravo tražila sebe. Kada sam pronašla pedagogiju, pronašla sam i sebe u njoj.

To je važna odlika naše nauke – ona je spoj uma i srca. Biti pedagog je životni a ne profesionalni poziv, jer biti pedagog znači biti to i u najobičnijoj životnoj situaciji.

Odlučila sam da budem pedagog jer sam shvatila da ću radeći sa decom sačuvati i dete u sebi.

Moja najveća inspiracija su deca – način na koji posmatraju svet, rešavaju probleme, komuniciraju međusobno i sa drugima, kako iskazuju svoja i brinu o tuđim osećanjima i koliko su svesni sebe i svega oko sebe. Moj san jeste da radim sa decom. Zvanje doktora nauka je samo kruna tog rada jer moje sanjarenje neće stati dobijanjem tog zvanja. Zato ću raditi na tome da udruženim snagama pružimo podršku deci kako bi sanjala i ostvarivala svoje snove.

Jelena Stojković, Аoković stipendistkinja, klasa 2018-2022

• U fokusu tvog istraživačkog rada i doktorske teze su digitalne tehnologije. Šta te je navelo da se baviš ovom temom?

Pitanja koja mene zanimaju su specifičnosti ranog obrazovanja u modernom društvu. Posebno me zanimaju pitanja dečjih prava – kako se percipiraju u savremenom društvu. Neodvojiv deo toga su i digitalne tehnologije: kako sa njima deca uče, kako istražuju, kako izražavaju sebe, kako se igraju. Sve to čime bih se bavila volela bih najpre da bude u službi razvijanja potencijala dece. Jer oni digitalne tehnologije koriste za različite stvari kojih mi nismo ni svesni, kao na primer učenje kroz video-igrice. Tu je pitanje i njihove kreativnosti – mnoga deca koriste aplikacije za umetničko izražavanje.

Naše je da ih pratimo, podržimo i da im damo smernice, pošto na tom putu postoje mnoge opasnosti, a naša podrška se ogleda definitivno – osim u podršci razvoju njihovih potencijala – i u brizi za njih.

• Šta, po tvom mišljenju, treba unaprediti u predškolskom obrazovanju u Srbiji?

Trebalo bi više da se ulaže i da ima više podrške sa svih strana predškolskom obrazovanju. Smatram da bi trebalo da postoji više dijaloga između vaspitača, roditelja, pa i dece, potom onih koji kreiraju obrazovne politike, kako bi što bolje osmislili pravce u kojima treba da se razvija predškolsko obrazovanje.

Često se dešava da se odgovornost prebacuje sa jedne na drugu stranu, a zapravo naša odgovornost je da se uključimo, jer ako se ne uključimo nema ni mogućnosti da se naš glas čuje.

Svima nam je krajnji cilj dobrobit deteta, i zato svako, i roditelji, i vaspitači i lokalne institucije treba da budu učesnici u ovom procesu.

Fondacija „Novak Аoković“ je 2018. godine započela saradnju sa Filozofskim fakultetom Univerziteta u Beogradu, sa ciljem stvaranja lidera u istraživanju u oblasti obrazovanja i razvoja u ranom detinjstvu – akademaca koji će biti od ključnog značaja za proučavanje, informisanje i zagovaranje politika i praksi kvalitetnog predškolskog obrazovanja u Srbiji.

The post Upoznajte se sa stipendistkinjom Fondacije „Novak Аoković“ Jelenom Stojković appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Na protekloj „Drugarijadi“ Fondacije Novak Аoković imala sam tu čast da upoznam jednog sjajnog šestogodišnjaka, Ogija i da budem njegov vozač na bobu. Ogi nije bio prvo dete sa kojim sam se vozila i znala sam šta nas čeka – dugi, lagani uspon, a onda bob krene niz šine. Vozač može da kontroliše da li će vožnja naniže biti lagano razgledanje okoline, ili vrtoglava avantura. Ogi je želeo da se vozimo brzo. Rekla sam mu: „Dobro, ali ako bude previše brzo, ti mi kaži i usporićemo, ok?“ Mada je klimnuo glavom, nisam bila sigurna da razume koliko brzo bob može ići. Pokraj mene, Ogi je bio tako sitan. Bila sam ubeđena da će se uplašiti.

Međutim, kako smo jurnuli niz šine, Ogi je digao ruke u vis i sa oduševljenjem povikao: „To! To! Sloboda! Sloboda!“ Ne verujem da je Ogi razgovarao sa nekim o slobodi ranije, niti da su ga učili šta ta reč znači. Ali Ogi je osetio slobodu i znao je. Prosto je znao.

Šta ako „osetiti svet“ jednako znači spoznati ga? Pustiš da te svet pokreće i tvoje telo već oseća odgovor, kreće se sa ljudima i stvarima oko tebe, otkriva i otvara nove i neočekivane mogućnosti da čini i da bude. 

Tako nešto se dešava kada se igramo.

Antropološke studije ukazuju da su naši najstariji preci spoznavali svet osećajući ga telom. Oni nisu imali puno znanja u ustaljenom smislu te reči, ali umeli su da odlučuju i preduzimaju akcije oslanjajući se na svoj osećaj sveta.  Kretali su se u njemu. Ono što im je nepoznato i daleko, imitirali su, ne bi li u sebi osetili šta to jeste i čini. Tako su nastali rituali – pesme i ples, kasnije priče, pa cele mitologije. U kretanju oslikavajući svet, naši preci postajali su svesni svoga okruženja, ali i svesni šta znači deliti ga sa drugima – brinuti, sarađivati, verovati, boriti se, stajati čvrsto na zemlji.

Na sličan način deca stupaju u svet – ne time što znaju mnogo, već time što osećaju mnoštvo. Taj osećaj je sila koja ih pokreće da čine nešto. Bebe najpre istražuju svoje okruženje fizički čineći – dodirujući, probajući, gurkajući, vukući, bacajući stvari da vide šta će da se desi. Ovi pokreti omogućavaju im da razumeju svet oko sebe i čine nešto sa njim, čak i kada to razumevanje nije racionalno.

Insistiranje na racionalnosti je boljka nas odraslih – tražimo racionalne i merljive rezultate, čak i od nečega kao što je igra. Tragamo za pouzdanim indikatorima koji će nam pokazati da od igre zaista ima koristi za sve one ciljeve koje mi smatramo velikim i važnim. 

Primera radi, ako razmatramo fizičku aktivnost, uglavnom se bavimo pitanjem zašto je ona važna po zdravlje deteta. Ne shvatite me pogrešno, ne treba sporiti da fizički aktivna igra nosi veliku ulogu u borbi protiv gojaznosti, kao ni da je zasigurno najzabavniji način da dete dovoljno vežba i da mu se kosti i mišići pravilno razviju. Aktuelna istraživanja u polju neuronauka ukazuju da benefiti ni ne staju na tome, već da fizička igra u predškolskom uzrastu doprinosi razvoju neuralnih veza koje čine osnovu za veštine važne u procesu učenja – za pamćenje, kognitivnu fleksibilnost, upravljanje stresom. Fizička aktivnost u ranim godinama na svojevrstan način priprema mozak da prikuplja i zadržava informacije, kao i da ih kombinuje na nove načine i koristi u različitim situacijama.

Naravno da bez takvih sposobnosti i veština ne bismo bili ljudi. I naravno, mogli bismo reći da što više omogućimo deci da razvijaju takve sposobnosti i veštine, to ćemo im više pomoći da se nose sa kompleksnošću savremenog života. Lako bi bilo zaključiti da što se više dete igra – više dobija, propisati konkretna postignuća koja dete u igri treba da ostvari i proveravati s vremena na vreme ostvaruje li ih zaista igrama u koje se upušta.

Međutim, ako nas antropološka istraživanja nečemu mogu naučiti, to je da nisu postignuća po sebi ta kojima se razvoj odvija, već proces iz kog ta postignuća izranjaju. Igra je važna ne zbog toga šta će deca kroz igru postati, već zbog toga šta sada i ovde igrajući se mogu biti.

… a bivajući zajedno u igri, dete i svet štošta dele,

dele odgovore i odgovornosti

dele pažljivost i probleme

i čak i kad”™ sve je nesigurno i strano,

u igri se oboje osmele.

… i onda se pitaš, šta odrasli, zapravo, od dece žele?

Od sedenja u tišini

Od mišljenja u prašini

Od ruku i osećanja pod klupom

i pogleda u praznini…?

The post U čemu je vrednost igre? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Globalni direktor Novak Аoković fondacije Alberto Liđi razgovarao je sa stipendistima o istraživanjima na kojima trenutno rade, kao i o njihovim razmišljanjima i očekivanjima vezanim za fondacijski program stipendiranja mladih naučnika i inovatora. Upoznajte Rebeku Lebovic.

– Rebeka, zamolio bih Vas da sa nama podelite nekoliko detalja iz svoje impresivne akademske biografije.

– Moji počeci vezani su za sektor državnih škola u Vašingtonu, gde sam radila kao nastavnica engleskog i španskog jezika. Deca kojoj sam predavala bila su većinom učenici trećeg razreda koji su pohađali bilingvalnu školu. Stekla sam sertifikat iz specijalnog obrazovanja, što je podstaklo moje interesovanje za teškoće sa čitanjem kod dece. Tako sam magistrirala na smeru Obrazovanje, jezik i pismenost na Harvardskoj postdiplomskoj školi obrazovanja i postala licencirani specijalista za ovladavanje veštinom i tehnikom čitanja.

Tokom magistarskih studija proces istraživanja za mene je postao značajan izvor motivacije, zbog čega sam se prijavila za doktorat. To je potpuno promenilo sliku koju sam imala o sebi – od nekoga ko naučna istraživanja koristi u praksi do onoga ko radi na takvim istraživanjima i praktično ih primenjuje.

– Možete li da nam otkrijete nešto više o istraživanju na kojem trenutno radite?

– U fokusu mog istraživanja su vaspitači, kao osobe koje se brinu o deci tokom njihovog ranog razvoja, zbog čega sam konkurisala upravo za ovaj stipendijski program. Zainteresovana sam za proučavanje kvaliteta i kapaciteta vaspitača, posebno jer je potencijal ranih edukatora u Americi nedovoljno iskorišćen, uz nedostatak podrške i resursa za njihovo stručno usavršavanje i napredovanje. Takva situacija negativno se odražava na decu, što vodi do njihovog zanemarivanja. Osim toga, pasionirano sam posvećena proučavanju sistema profesionalnog razvoja, naročito obuke vaspitača kako da u radu sa decom primene prakse bazirane na najnovijim naučnim istraživanjima.

Planiram da svoje istraživanje uobličim u disertaciju prikazanu kroz spoj kvalitativnih i kvantitativnih podataka. Kvantitativni deo koristi veliki skup podataka studije o profesionalnom razvoju na temu inicijative za trening u edukaciji vaspitača, koju je sproveo Nacionalni centar za istraživanje ranog obrazovanja. Nastojim da odgovorim na pitanje: „Koliko je takve inicijative potrebno kako bi se unapredio kvalitet nastave?“ Kvalitativni deo disertacije odnosi se na korišćenje intervjua kako bi se stekao uvod u odnos između instruktora i vaspitača sa kojima rade. Znamo da trening u edukaciji vaspitača može da doprinese povećanju njihovih kapaciteta, ali u ovoj fazi nije nam poznato na koji način. Želim da otkrijem kako vaspitači doživljavaju rad i saradnju sa instruktorima, kao i šta je to što ih motiviše da unaprede svoju edukativnu praksu.

– Čini se da još uvek nemate konačne planove u pogledu svog budućeg akademskog angažovanja?

– Upravo tako. Savet koji bi mi pomogao da otkrijem šta je sledeće što želim da uradim uvek je dobrodošao. Verovatno ću biti deo školskog sistema i raditi kao profesor prakse ili tome slično. Mislim da nikada neću želeti da potpuno izgubim kontakt sa praktičnom primenom naučnih saznanja i istraživanja. Ipak, strpljiva sam da vidim kako će se stvari odvijati na terenu kada se, nadam se uskoro, zaposlim.

– Kakva su Vaša očekivanja u vezi sa fondacijskim programom stipendiranja mladih naučnika i inovatora?

– Posebno se radujem interdisciplinarnom radu kao jednom od delova programa koji sa sobom nose najveću dozu entuzijazma. Biće zanimljivo posmatrati na koji način ćemo svi mi, kolege stipendisti, koji dolazimo iz različitih akademskih sredina, kroz međusobnu saradnju pretvoriti naša istraživanja u praktične strategije i politike.

– Ukoliko biste izdvojili samo jedan segment trenutnog stanja u oblasti ranog razvoja, šta bi to bilo?

– U medicini postoji jasna, gotovo besprekorna veza između istraživanja i prakse, i očigledno je da se naučna saznanja i rezultati različitih studija koriste za informisanje i unapređenje strategija i metoda koje se primenjuju na terenu. Sa druge strane, kod ranog obrazovanja takvo premošćavanje zapravo ne postoji, ili je veoma slabo i traje izuzetno dug vremenski period. Veliki deo sprovedenih istraživanja ostaje izolovan od praktične primene. Zato smatram da je potrebno da podržimo vezu između istraživanja iz oblasti obrazovanja i obrazovne prakse jer ćemo samo tako moći da proizvedemo stvaran pozitivan uticaj na živote najmlađih.

The post Upoznajte prve stipendiste programa za nauku i inovaciju NАF na Harvardu – Rebeka Lebovic appeared first on Novak Djokovic Foundation.