Kako je lako biti muzika za dete

Pitali su me kada je najbolje da dete počne da se bavi muzikom. Kroz osmeh sam odgovorila: “U maminom stomaku“. Začuđeno su me gledali, kao da su mislili da se šalim.

Ali, to je zapravo velika istina! Moja drugarica je spremala magistarski ispit iz klavira, dok je bila trudna. Vežbala je svakodnevno. Kada se devojčica rodila, posle nekoliko godina je sela za klavir i bez velikog truda počela da svira melodijsku liniju koncerta koju je „slušala“ dok je bila u maminom stomaku. Istini za volju, najlepša muzika za bebine uši je mamin smeh. Još ako mama peva i to čini svakodnevno, bebinoj sreći neće biti kraja.

Mnogi misle da će svoju decu okrenuti muzici ako ih budu upisali u muzičku školu. Ima istine u tome, ali sve dok se dete raduje odlasku na časove. Međutim, iskusila sam na svojoj koži (a danas slušam i od svojih učenika) kako je nekada teško odlaziti na časove. Ne radi se tu o nevežbanju.

Jednostavno, neki profesori i neka deca se “ne (s)nađu” u zajedničkom radu. E, tada časovi postaju mučenje.

Smatram da u životu treba da hrlimo u naručje bilo čega što nas veseli, da rastemo nasmejani i nesputani i da nam učenje bude zadovoljstvo. Čim počnemo da pružamo otpor, gube se lepota i uživanje. Zamislite da treba da stvarate muziku, a da to činite pod prisilom. Koliko snage i vremena je potrebno da se stvori nešto lepo, iz nečega ne baš toliko lepog? Zbog toga, ako vidite da vaše dete ima realan problem sa profesorom, prebacite ga u drugu klasu. Najgore što možete da uradite je da kažete: “Izdrži još samo dve godine, pa onda ne moraš u srednju muzičku školu!” Zamislite da to kažete nekome ko živi za muziku, ko sebe vidi na svetskoj sceni i ko želi da sa svetom podeli muziku svoga srca. Zar treba nešto da izdržava? Ne dve godine, ni sekund!

Istina, postoje deca koja pružaju otpor jer žele da se bave nečim drugim. Mislim da u tom slučaju treba oslušnuti njihove želje. Ta deca mogu prelaziti iz klase u klasu i nikada ništa ne uraditi. Možda su stvorena da budu slikari, pesnici, glumci, matematičari, biolozi, ili sportisti. I u tom slučaju ne vidim razlog da “izdržavaju”. Tada časovi muzike za njih predstavljaju svojevrsnu kaznu.

Zbog svega toga, sa decom treba razgovarati i izbegavati fraze:” Mali si, šta ti znaš, ja znam šta je najbolje za tebe!” Znaju deca – ona nepogrešivo osećaju.

Želim da sa vama podelim priču o mom susretu sa muzičkom školom. Sve je počelo 1968. godine, kada se moj tata oteglio noseći klavir zajedno sa majstorima čak do šestog sprata. Mislio je da će moja sestra biti presrećna u muzičkoj školi. Međutim, to se nije desilo i  klavir je ubrzo postao deo nameštaja. Mama je predlagala da ga prodaju. Bez obzira što „nisam bila ni u planu“, tata je odlučno odbacivao tu ideju i govorio da će jednog dana nekome biti preko potreban. Kao da je znao.

Međutim, u početku ni mene nije zanimala muzička škola. Bila sam posvećena košarci, spremna da postanem broj jedan u svetu sporta. Mama je govorila da je trebalo da prodaju klavir „još onomad“, tata govorio kako će moje „besne gliste“ proći za koju godinu, a ja terala po svome. Prebacivali su me iz klase u klasu jer profesori klavira nisu hteli da rade sa detetom koje ne želi da vežba kod kuće, već, kada dođe na čas, čita sa lista.

Uredno sam izlazila na ispite, još urednije nervirala profesore. Jedva sam čekala da me ispišu.

Međutim, košarka je zbog nekih stvari morala da postane prošlost. I? Šta ću sad? Odlučim da upišem srednju muzičku školu i zatražim premeštaj kod najbolje profesorke klavira. Direktor u čudu. Ja, koju klavir i vežbanje uopšte nisu zanimali, želim kod najbolje profesorke?! No, izašao mi je u susret. Nije pogrešio.

Odjednom smo klavir i ja počeli da „dišemo zajedno“.

Časovi su bili pesma, smeh i radost. Fokusirala sam se i dala sve od sebe da muzici postanem najbolji prijatelj. Naš porodični klavir je tek 1990.godine prosvirao kako treba. Čekao je duge 22 godine. Ne znam da li mu se isplatilo, ali sam mu beskrajno zahvalna. Mogu samo da zamislim kako mu je bilo dok sam „nabadala“ tonove. Verovatno je mislio:“Jao, dete, makni se!“ Podržite decu da nikada olako ne odustaju od lepih stvari u životu. Neka budu istrajni. Kada se požale da im je nešto dosadno, ili naporno, recite im da tome daju novi smisao, da ga osveže, razbude i razbuktaju. Videćete, biće čarobno.

Deca su najiskrenija i najotvorenija bića. U njih možete „uliti“ svašta lepo. Budite njihova radost i najlepša muzika. Nije bitno da li lepo pevate, dokle god pesmu pratite osmehom na licu, a melodiju darujete iz srca. Kako je lako biti muzika za dete, ako im ljubavlju otvaramo vrata, a osmehom ih dočekujemo i ispraćamo!