Da bi mališani u Indoneziji stigli do škole, moraju svaki dan da pređu reku preko opasnog visećeg mosta. U nekim delovima Kine deca do škole putuju čak pet sati preko planine, dok u Kolumbiji koriste improvizovanu žičaru na visini od 800 metara kako bi prešla reku Rio Negro.  

Već skoro deset godina Ujedinjene nacije ulažu značajne napore da se reše ovakve i slične prepreke mališanima na putu ka znanju i obrazovanju. Za mnoge od njih, svaki odlazak do škole zapravo predstavlja igru života i smrti, budući da to podrazumeva dugačko putovanje, često neprohodnim i vrlo opasnim predelima u kojima su im životi ozbiljno ugroženi.

Prema podacima UNESCO-a, u poslednjih pet godina situacija se znatno pogoršala na ovom planu. Područja u kojima deca žive i u kojima su smeštene njihove škole često su poplavljena, a opasni putevi i sve pomenute poteškoće su jedan od najčešćih razloga zašto se roditelji odlučuju na to da decu ipak zadrže kod kuće. Rešenje je naizgled krajnje jednostavno: potrebno je izgraditi puteve i mostove, kupiti autobuse i angažovati vozače. Ipak, zbog teške finansijske situacije u kojoj se brojne zemlje nalaze, kao i zbog posledica prirodnih katastrofa, mnogobrojnoj deci odlazak u školu nažalost predstavlja gotovo nemoguću misiju.

Slikovit je primer jednog učenika srednje škole za prirodne nauke u Bronksu koji živi u Kvinsu i prelazi jednu od najdužih ruta do škole. Od svoje 14. godine on putuje preko pet sati svakog dana kako bi seo u školsku klupu. Danas ovaj sedamnaestogodišnjak, koji trenutno pohađa 11. razred, na putu do škole mora da prepešači preko jedan i po kilometar da bi stigao do prve od dve različite linije metroa, zatim koristi još dva autobusa kako bi stigao do svog odredišta. Iz tog razloga budi se u pet sati svakog jutra. Učenik se zove Santjago. Majka mu je umrla kada je imao šest godina. Ujutro izlazi iz stana, koji deli sa ocem, tetkom, bakom, dve sestre i rođakom, malo pre šest sati pre podne. Često se dešava da se ne vrati kući pre devet uveče. Ipak, Santjago se trudi da što bolje koristi ovih pet napornih sati putovanja – uglavnom za rešavanje domaćih zadataka i čitanje obavezne lektire.  

Santjago, međutim, često ima problem sa kašnjenjem autobusa i metroa, što dodatno otežava njegov odlazak u školu. Samo prošle zime bilo je nekoliko takvih slučajeva, kada je zbog zamrznutih železničkih pruga na metrou Santjago stigao kući posle ponoći. Sam govori da mu je najviše žao što ne viđa mnogo svoju porodicu i ne stiže da sa njima porazgovara o svakodnevnim temama. Ipak, sve te prepreke nisu pokolebale Santjaga. Naprotiv, on je i dalje istrajan u želji da završi srednju školu i upiše se na fakultet kada diplomira sledeće godine.

Copyright: Concept Photo

Deca u ruralnim područjima Srbije svakodnevno pešače kilometrima do škole.  Deca koja žive u zabačenim planinskim predelima i selima u Srbiji takođe imaju dosta težak put do škole. Zovu ih đacima pešacima. Iako je reforma obrazovanja bila na vrhu liste prioriteta vlade u poslednjih nekoliko godina, državi i dalje nedostaju sredstva kako bi izgradila i održavala dovoljan broj škola u neposrednoj blizini mesta stanovanja dece školskog uzrasta. Učenicima koji ne žive u gradovima škola je predaleko i zato moraju da putuju jako dugo do svojih obrazovnih ustanova. Mnogi od njih su primorani da pešače i do deset kilometara samo da bi stigli do škole, što znači da moraju da ustanu i krenu od kuće u ranim jutarnjim časovima. Posle napornog pešačenja i mnogobrojnih obaveza koje ih očekuju u školi, deca moraju da se na isti način vrate kući. Mališani tako jedva da imaju dovoljno vremena da završe domaće zadatke i naspavaju se kako bi imali snage za put do škole koji ih čeka već sledećeg dana.

Učenici koji žive u selu Zang Džaivan u provinciji Hunan na jugu Kine suočavaju se sa verovatno najopasnijom rutom do škole na svetu. Kako bi iz svog sela stigla do škole, deca moraju da koriste neobezbeđene drvene merdevine prislonjene na strmu planinsku padinu. Zbog ovakvog veoma opasnog puta, deca iz ove oblasti su primorana da žive u školi tokom većeg dela godine. Ona često provode nekoliko meseci daleko od svojih domova i retko viđaju svoje porodice. Svaki put kada treba da se vrate kući očekuje ih naporan i zastrašujuć izazov penjanja uz planinu. Onda moraju da se spuste niz merdevine na putu nazad do škole, što je podjednako opasan poduhvat.

Copyright: Mikkel Bigandt

Težak ciklus putovanja od kuće do škole i nazad koji prelaze mnogi učenici širom sveta ostavlja im malo ili nimalo vremena da uživaju u društvu svojih porodica i prijatelja. Svoje slobodno vreme utroše na prelaženje preterano dugih i često opasnih ruta. Nehumano je i poražavajuće da tako mnogo dece mora da pređe neverovatno težak put do škole kako bi stekla obrazovanje. S obzirom na to što se više pažnje posvećuje ovom globalnom problemu, ohrabruje činjenica da mnoge zemlje sve više rade na tome da škole i obrazovanje postanu lakše dostupni većem broju dece, čak i u najudaljenijim delovima sveta.

Napredak na tom planu je, međutim, spor, i uprkos značajnim pomacima nabolje ovakav cilj je daleko od ostvarenja. Potreban je zajednički i sveobuhvatni plan kako bi se obezbedilo da se edukacija svih mališana širom sveta nastavi, kao i da političari i lideri svake zemlje budu istrajni u rešavanju ovog problema.

The post Odlazak u školu kao nemoguća misija appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Uzrast kada mališani polaze u prvi razred, tako, varira od države do države, pa deca u Severnoj Irskoj, na primer, kreću u školu sa 4 godine, u Engleskoj sa 5, u Nemačkoj sa 6, a u nekoliko evropskih zemalja kao što su Finska, Danska i Švedska sa navršenih 7 godina.  ¹   Ovakve različitosti u pristupima temelje se na drugačijim situacijama sa kojima se suočavaju zemlje. To su, pre svega, pružanje i troškovi nege deteta, istorijska tradicija, dok se neke zemlje vraćaju i na zakone protiv eksploatacije dece i dečijeg rada koji su bili na snazi u 19. veku. Takođe, važno je pomenuti da sve pomenute zemlje imaju kao opciju predškolsko obrazovanje koje nije obavezno, ali koje može biti toliko popularno da skoro sva deca učestvuju u njemu.

Prošlog meseca više od 100 naučnika i stručnjaka iz ranog obrazovanja napisalo je pismo u kome se osuđuje pristup britanske vlade ranom obrazovanju dece. Naime, oni su bili uvereni da tako rani polazak u školu, gde je fokus na ocenjivanju uspeha dece, prilično štetan za decu. U isto vreme, predlagali su da bi mališani trebalo više da u ovom uzrastu posvećeni igri baziranoj na učenju i otkrivanju. Oni su takođe izrazili zabrinutost činjenicom da su pristupi vladinih zvaničnika u vezi sa predškolskim ustanovama previše usmereni na pripremu dece za formalna ograničenja u učenju, koja su neophodna kada deca krenu u školu. Takođe, primedba se odnosila i na to je fizički, društveni, emocionalni i kognitivni razvoj dece otežan, jer deca nemaju pristup aktivnoj i kreativnoj igri na otvorenom prostoru. Drugim rečima, obrazovni sistem se previše fokusira na informacijama i savlađivanju veština pisanja i čitanja, nego što deci dozvoljava da istražuju, imitiraju i razvijaju svoje društvene veštine kroz igru. Deo rešenja bi mogao da bude taj da deca kasnije polaze u školu, uz vrtiće koji pružaju kvalitetno obrazovanje bazirano na igri:

Deca koja polaze u školu sa šest ili sedam godina – posle nekoliko godina kvalitetnog obrazovanja u vrtićima – ostvaruju bolje rezultate tokom školovanja kao i viši nivo dobrobiti.  Uspeh skandinavskih obrazovnih sistema ukazuje na to da mnogi problemi koje se uporno javljaju u engleskom obrazovanju – kao što su dubok jaz između ostvarenih rezultata bogate i siromašne dece, problemi sa pismenošću dečaka, i pitanje polaska u školu dece koja su rođena na leto, mogu da se reše ako se iz korena promeni razmišljanje naše politike ranog obrazovanja.’²

www.freedigitalphotos.net

Moje iskustvo u vezi sa učenjem dece od 2 godine čini me pomalo skeptičnom. Učenje kroz igru u ranim godinama je bez sumnje od izuzetne važnosti za sve aspekte razvoja naše dece. Mnogo puta sam viđala decu koja su započinjala svoje formalno obrazovanje u školama kada očigledno nisu bila spremna za to, a opet, sa druge strane, viđala sam i mnogo dece koja su u uzrastu oko 3 godine voljna i spremna za savladaju formalnije akademske zadatke (na jedan interaktivan, uravnotežen način) kao što su učenje slova, glasova i brojeva. Šteta je da se ovako nešto ne podstakne, kada su neka deca već tako očigledno motivisana da uče i kada im njihov razvoj to omogućava. Prosek kod dece ne postoji, što znatno otežava donošenje zakonske odredbe o tome koji je uzrast pravi za početak obaveznog školovanja.

Naučnici i stručnjaci, koji su napisali pismo o kome sam prethodno govorila, bazirali su svoje tvrdnje na verodostojnim studijama. S druge strane, međutim, postoje dokazi koji podržavaju rano školovanje sa fokusom na akademskim aktivnostima, pre nego na pristupu koji se bazira na igri. Projekat koji je Perry škola sprovela u periodu od 1962. do 1967. godine pružio nam je mnogo podataka. Deca koja su učestvovala u projektu živela su u siromaštvu, a procenjen je visok rizik od neuspeha takve dece u školi. Studija koja je decu pratila nekoliko godina pokazala je:

Sa 27 godina

• U proseku završe još jednu godinu dodatnog školovanja
• 44 odsto je veća stopa završene srednje škole

Sa 40 godina

• 46 odsto su manje šanse da su odslužili zatvorsku kaznu
• 33 odsto je niža stopa hapšenja za nasilne zločine
• 42 odsto su veća srednja mesečna primanja
• 26 odsto su manje šanse da primaju pomoć od države  ³

Što se tiče razmatranja podataka iz ove studije, treba imati na umu da su to deca za koju je postojala velika verovatnoća da će prekinuti školovanje i da će upasti u probleme koje prekid školovanja sa sobom nosi. Ovo, takođe, dovodi do još jednog problema kada se odlučuje o zakonima, a to je kako se roditelji ophode prema svojoj deci pored njihovog formalnog obrazovanja. Neki roditelji provode mnogo vremena angažujući se oko dece, igrajući se sa njima i omogućavajući deci da istražuju, uče i postavljaju pitanja o svetu koji ih okružuje, dok drugi navode veliki broj razloga što to ne mogu ili ne čine.

www.freedigitalphotos.net

Stiče se utisak da će se ova rasprava nastaviti još neko vreme i da uzrast za obavezno školovanje u bilo kojoj zemlji u kojoj živimo nije nešto što možemo da kontrolišemo. U međuvremenu evo nekoliko predloga šta možete da radite sa svojim detetom kod kuće, a što će mu omogućiti lični, društveni i emocionalni razvoj i što će im obezbediti da jednom kada se upoznaju sa akademskom stranom učenja (bez obzira na uzrast), budu spremniji da steknu školske veštine:

• Dozvolite deci da se slobodno i neometano igraju sa drugom decom. Igra je jedan od osnovnih načina da deca nauče da komuniciraju, steknu prijatelje i oprobaju se u različitim ulogama.

• Razgovarajte sa svojim detetom i ohrabrite ga da komunicira sa vama, a da ga ne ometa televizija ili kompjuter. Imajte strpljenja i pustite da dete završi sa pričom bez prekidanja, a takođe ih pitajte za njihovo mišljenje.

• Čitajte knjige i igrajte se zajedno. Slagalice i društvene igre su odlične za koncentraciju i učenje kako da se pobedi, a kako da se podnese poraz!

• Redovna rutina pomaže deci da znaju šta treba da rade u različito doba dana. Neverovatno je koliko redovni obroci i dovoljno sna pozitivno utiču na koncentraciju vašeg deteta!

• Odredite pravila ponašanja i pridržavajte ih se, uz kaznu koju nosi njihovo kršenje. Budite odlučni, ali fer!

• Pružite detetu dovoljno vremena da istražuje napolju i da trči unaokolo, posebno sa prijateljima. Tako ne samo da troši energiju, već i razvija maštu.

1  http://www.nfer.ac.uk/nfer/publications/44410/44410.pdf
2  http://www.telegraph.co.uk/comment/letters/10302844/The-Government-should-stop-intervening-in-early-education.html
3  http://evidencebasedprograms.org/1366-2/65-2

Glavna slika:  http://www.freedigitalphotos.net/images/young-kids-sleeping-in-classroom-photo-p202090

The post Sa koliko godina deca treba da krenu u školu? appeared first on Novak Djokovic Foundation.