Drugim rečima, što je veći broj reči sa kojima raspolažemo, to naše znanje o svetu postaje šire i dublje, zahvaljujući mogućnosti da upoznajemo različite ljude, njihove običaje i kulture.

Uticaj bilingvizma na izvršne funkcije mozga

Mnogi današnji jezički stručnjaci složili bi se sa ovakvom tezom. Znanje dva ili više jezika ne samo da nam pomaže u komunikaciji već takođe može da obezbedi različite prednosti dečjem mozgu, koji se razvija. Po teoriji, s obzirom na to da bilingvalno dete svakodnevno vrši prelazak sa jednog jezika na drugi, ono razvija bolju izvršnu kontrolu, odnosno sposobnost da uspešno obavlja više kognitivne procese kao što su rešavanje problema, pamćenje i razmišljanje. Takvi mališani postaju veštiji u eliminisanju distrakcija i fokusiranju na važne informacije u datom trenutku, dok takođe brže i fleksibilnije razmišljaju. Ovaj fenomen istraživači nazivaju bilingvalna prednost.

Copyright: Marlon Lopez MMG1 Design

Ispitivanje bilingvalne prednosti

U prvoj polovini dvadesetog veka naučnici su zapravo mislili da se dvojezičnost nepovoljno odražava na koeficijent inteligencije i jezički razvoj dece. Ipak, u poslednjih nekoliko godina, pojam bilingvalne prednosti donose istraživanja koja govore upravo suprotno. Veliki broj njih nastao je kao rezultat dugogodišnjeg rada kanadskog neuropsihologa Elen Bjalistok. U mnogim zadacima, uključujući one koji se tiču radne memorije, ljudi koji govore dva jezika bili su u prednosti. Bjalistok je tvrdila da bilingvalne osobe zaista pokazuju veću izvršnu kontrolu, osobinu koja se između ostalog vezuje za bolja akademska postignuća. Osim toga, bilingvizam podstiče razvijanje drugih veština kao što su sposobnost održavanja pažnje i multitasking. Posmatrano na taj način, čini se da postoji više nego dovoljno razloga da zainteresujete svog mališana da uči i govori više od jednog jezika.

Angela de Bruin, vodeći istraživač sa Univerziteta u Edinburgu, takođe se bavila proučavanjem efekata dvojezičnosti na izvršne fukncije. Za testiranje izvršnih funkcija, ispitanicima se daju zadaci u kojima se od njih očekuje da ignorišu određene stimuluse dok se selektivno fokusiraju na neke druge. U te svrhe obično se koristi Simonov zadatak: ispitanicima se pokazuju slike (obično strelice) koje se nalaze bilo na levoj ili desnoj strani ekrana. Ukoliko vide strelice koje pokazuju nadesno, pritisnuće desni taster. Nije važno na kojoj strani ekrana se strelice pojavljaju, ono što je relevantno je smer koji strelica pokazuje. Ljudi obično brže reaguju u slučajevima kada postoji podudaranje  – kada se strelice koje pokazuju nadesno pojavljuju na desnoj strani ekrana i obrnuto. Pretpostavka je da su bilingvalne osobe u prednosti u odnosu na monolingvalne kada dođe do nepodudaranja: strelice koje pokazuju levo na desnoj strani ekrana i suprotno.

Copyright: Oksana Kuzmina

Ipak, kada je De Bruin pregledala podatke, u tri od četiri zadatka koji su testirali inhibitornu kontrolu, uključujući Simonov zadatak, nikakva prednost nije bila prisutna. Monolingvali i bilingvali ostvarili su identične rezultate.

Uprkos takvom otkriću, De Bruin ne pobija tezu da biti bilingvalan ima svojih prednosti. Sa druge strane, takva prednost nije pristuna kod svih niti u svim sferama, kako se često tvrdilo. Nakon upoređivanja istraživanja na temu bilingvizma i izvršne kontrole koja su predstavljena na konferencijama između 1999. i 2012. godine, De Bruin je otkrila da je 68% studija koje pokazuju bilingvalnu prednost objavljeno u naučnim časopisima, u poređenju sa svega 29 procenata onih koje su govorile o tome da razlika uopšte ne postoji ili su čak davale prednost monolingvalima. Zato je odlučila da zajedno sa svojim saradnicima sprovede dodatnu seriju istraživanja. Njihov cilj bio je da otkriju granice bilingvalne prednosti, kao i kako pravi benefiti dvojezičnosti zapravo izgledaju. U studiji su učestvovale tri različite grupe: ljudi koji govore samo engleski jezik, aktivni englesko-galski bilingvali koji su galski govorili kod kuće, i pasivni englesko-galski govornici koji trenutno retko koriste galski. Svaka grupa učestvovala je u četiri zadatka – Simonov zadatak za testiranje pažnje (ispitanici slušaju različite tonove i moraju da odrede broj samo niskih tonova), Londonski toranj (učesnici gledaju u dve slike istovremeno. Svaka slika prikazuje loptice u tri različite boje raspoređene na tri štapa. Loptice na svakoj slici su raspoređene na drugačiji način. Učesnik mora da odredi koliko puta loptice na jednoj slici moraju da se ispremeštaju kako bi njihov raspored bio identičan kao na drugoj slici) i jednostavne zadatke – paradigme preusmeravanja pažnje (ispitanicima se pokazuju krugovi i kvadrati koji su crvene ili plave boje, a zatim moraju da obrate pažnju bilo na jednu boju ili oblik, u zavisnosti od faze zadatka).

U prva tri zadatka istraživači nisu pronašli nikakvu razliku između grupa. Kod poslednjeg, međutim, pomislili su da su konačno detektovali prednost: kod zadataka brzog preusmeravanja pažnje sa oblika na boju ili boje na oblik bilingvalne osobe, bilo aktivne ili pasivne, bile su brže. Ipak, kada su detaljnije proučili podatke, istraživači su otkrili da se ne radi toliko o bržem prebacivanju pažnje sa jednog zadatka na drugi već o sporijem obavljanju zadataka bez zamene, kada oblik prati oblik odnosno boja boju.

Pravi benefiti dvojezičnosti evidentni u odraslom dobu

De Bruin ističe da ne tvrdi da bilingvalna prednost ne postoji. Ipak, takva prednost se možda razlikuje od načina na koji je mnogi istraživači opisuju: kao fenomen koji pomaže deci da razviju sposobnost prebacivanja sa jednog zadatka na drugi i unaprede svoje izvršne funkcije. Bruin veruje da prava prednost možda dolazi kasnije, u obliku koji ima malo veze sa multitaskingom i izvršnom kontrolom i koja može da bude rezultat samog učenja.

Copyright: wong sze yuen

Jedna od oblasti gde je bilingvalna prednost najkonzistentnija nije vezana za neki određeni zadatak ili veštinu; to je benefit koji pomaže starim ljudima da očuvaju funkcije svog mozga. Odrasli koji govore nekoliko jezika odupiru se demenciji duže nego oni koji koriste samo jedan jezik. Kada je Bjalistok proučila lekarske izveštaje grupe starijih pacijenata koji su upućeni na kliniku u Torontu zbog problema sa pamćenjem ili drugim kognitivnim poteškoćama, otkrila je da, od onih kod kojih je nastupila demencija, dugogodišnji bilingvali ispoljavaju njene simptome više od četiri godine kasnije od monolingvala. U studiji koja je usledila, ovoga puta sa grupom pacijenata koji su bolovali od Alchajmerove bolesti, ona i njene kolege otkrili su da je bilingvalnim osobama bolest dijagnostikovana 4,3 godine kasnije nego monolingvalnim pojedincima, bez obzira na kognitivni nivo, prethodno obrazovanje i zanimanje. Dvojezičnost, drugim rečima, sprečava i odlaže slabljenja kognitivnih sposobnosti, što je efekat koji se postiže konstantnim učenjem. Kada mozak nastavlja da uči, kao mozak ljudi koji znaju više od jednog jezika, on duže vremena može da funkcioniše na visokom nivou.

To je samo po sebi dovoljan razlog za učenje jednog ili više stranih jezika, kao i da održavamo taj proces dokle god smo u mogućnosti. Bilingvalna prednost možda se ne javlja u onom obliku kakvom ga danas istraživači zamišljaju. Ipak, na osnovnom nivou, prave prednosti dvojezičnosti mogu da budu daleko važnije.

The post Da li je znanje dva jezika zaista prednost? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

DA LI STE ZNALI da je Shaquille O’Neal svoj prvi zarađeni milion dolara od karijere NBA košarkaša potrošio u roku od svega pola sata?Bankar koji je vodio brigu o njegovim finansijama zato ga je odmah upozorio da će završiti kao mnogi sportisti pre njega, u bankrotu i bez prebijene pare. To je Shaquille ozbiljno shvatio, vratio se na koledž, diplomirao, potom nastavio sa postdiplomskim studijama, a danas je doktor nauka za biznis i finansije.

Pored toga, O`Neal je suvlasnik 155 Five Guys Burgers restorana, 17 Auntie Annie`s Pretzels restorana, 150 perionica, 40 fitnes centara, po jednog tržnog centra i bioskopa, i čega sve ne. Ima znanje i obrazovanje, koje mu je sačuvalo novac koji je zaradio na terenu, i koje ga je učinilo kompletnim, samostalnim i intelektualno snažnim čovekom.

To je samo jedan od primera kako sport i obrazovanje mogu i moraju da idu jedno sa drugim.

Sledeći primer stiže iz Beograda, glavnog grada Srbije, iz košarkaškog kluba „Sava“. Priča je donekle povezana sa ovom prethodnom, u šta ćete moći i sami da se uverite.

Sve utakmice košarkaškog kluba Sava u kategorijama kadeti 1 i juniori otkazuju se do daljnjeg. Razlog je veliki broj igrača koji imaju nedovoljne ocene u školi. Utakmice će se odigrati naknadno ukoliko poprave iste. Svesni smo mogućih posledica po naš klub, ali smo ubeđeni da je akademski status igrača važniji.

Ovakva poruka na tabli na ulasku u košarkašku salu nije bila šala. Trener Miloš Ristić smatra da je njegova misija da od mladih sportista napravi pre svega obrazovane ljude, a tek onda vrhunske igrače. Kako kaže, važno mu je da se kod dece probudi svest o važnosti obrazovanja i škole, a motiviše ih tako što su dobre ocene uslov da bi se neko našao u timu. Kako su svi željni igranja košarke, ne štede se na knjizi i školi, a na kraju, svi su pobednici u ovoj priči.

„Treneru, popravio sam ocenu iz matematike. Umesto trojke, dobio sam peticu“ – izgovara u dahu plavokosi dečak, sa torbom oko ramena, dok ulazi u klub uoči treninga. Za njim pristiže još jedan momak, vadi slušalice iz ušiju, i ljubazno pozdravlja trenere.

To je Ilija Gunjić. Ima sve petice, a polaže dva razreda u jednom. Želi ranije da završi školu i upiše fakultet. Sa nama je do skora bio i Miloš Gvozdenović, drugi iz fizike u Srbiji. I ostali su za primer. To pokazuje da škola i sport i te kako mogu da funkcionišu zajedno – ponosno govori Ristić, dok pokazuje koliko odlikaša nosi njihov dres.

Od 121 dece u klubu za svako se vodi evidencija u vezi sa ocenama, ponašanjem u školi, izostancima, pismenim zadacima, i to pre tromesečja, posle i na kraju školske godine. Treneri u klubu razgovaraju sa svakim o gradivu, pomažu im da budu bolji đaci, a i košarkaši između sebe sarađuju kao tim. Stariji savetuju mlađe, svi zajedno rade domaće zadatke u klubu, posle ili pre ručka, uče zajedno, i lakše savlađuju gradivo. Iz jednog dela sobe čuje se kako dečaci razgovaraju o razlomcima i matematici. Nema mobilnih telefona, nema svađe i sukoba, nema ljubomore.

Edukacija u ovom klubu se ne svodi samo na razlomke ili trigonometriju. Razgovara se i o pravilnoj ishrani, istoriji, biologiji, životu, porodici, poštovanju, tradiciji…i muzici.

– „Kada smo čuli da su igrači slušali narodnjake u svlačionici, pustili smo ih da završe. Nakon toga ih je jedan od trenera odvojio u drugu prostoriju, pustio im muziku Džima Morisona i Dorse, i pričao im da postoji i druga vrsta muzike. Bez nametanja, ali hteli smo da deca čuju i saznaju i za druge vrednosti, pa da se odluče.“

Ideja je jasna: SPORT JE DEO ŠKOLE. SPORT JE SEGMENT ZA BOLJITAK ŽIVOTA.

Nije važno za koliko novca će sutra neki košarkaš moći da se proda ni koliko će biti popularan. Bitnije je da na vreme stekne što više kvaliteta, na koje će moći da se osloni i kad je teško, i kad je povređen, i kad ne može da nastavi karijeru, ali i u dobru, kad blista i osvaja sve redom. Čak i da ode u najveći klub na svetu, zaradi novac, ako nema znanje, čovek sve može da izgubi preko noći. Zato je obrazovanje jedna od najvećih vrednosti koje možemo steći.

Uostalom, to je potvrdio i Shaquille O’Neal, apropo njegovog bogatstva i uspeha:

„Ne radi se o tome koliko novca zarađujete. Pitanje je da li ste obrazovani dovoljno da ga zadržite.“

The post Sport i obrazovanje appeared first on Novak Djokovic Foundation.