vršnjačko nasilje Archives - Novak Djokovic Foundation

Vršnjačko nasilje u predškolskim ustanovama

NDFAuthors — Tue, 08 Nov 2016 00:00:00 +0000

Vršnjačko nasilje je pojava koja se, nažalost, sve češće dešava u školskom dvorištu i učionicama i u tom pogledu gotovo nijedna zemlja na svetu ne predstavlja izuzetak. Ipak, da li roditelji treba da se zabrinu kada im se dete požali da ga u vrtiću drugari iz grupe ne vole, da ga isključuju iz igre ili da ga ignorišu?

Često čujemo da su takvi dečji problemi deo odrastanja koji smo svi prošli i kako će se to već nekako razrešiti samo od sebe. Međutim, ne bi trebalo tako olako preći preko toga jer ta deca pate i njima je potrebna pomoć, dok neki stručnjaci čak tvrde da se koreni vršnjačkog nasilja kriju upravo u predškolskom uzrastu.

Vršnjačko nasilje (buling) u školi i vrtiću tipičan je oblik ponovljenog, upornog i agresivnog ponašanja jednog deteta ili više njih usmerenog na drugog mališana sa namerom da kod njega izazove strah, nanese mu bol (fizičku i psihičku), povredi njegova osećanja, ili ugrozi njegovo samopouzdanje ili ugled. Nasilje se u obrazovnim ustanovama među decom dešava u kontekstu u kojem postoji prava ili umišljena nejednakost moći. Ovaj problem ostavlja višestruke negativne, bilo neposredne posledice (povučenost, nesigurnost, izbegavanje društva, razdražljivost, odbijanje odlaska u školu ili vrtić) ili trajne (poremećaj sna, glavobolje, bolovi u stomaku) na decu koja su izložena vršnjačkom nasilju. Kao žrtve bulinga lako se prepoznaju tinejdžeri koji se iz škole vraćaju u suzama zato što ih drugi učenici iz razreda ismevaju i rugaju im se. Međutim, često je znatno teže uočiti vršnjačko maltretiranje i zadirkivanje među predškolcima. Zato je izuzetno važno da odrasli znaju kako da identifikuju, zaustave i spreče potencijalno nasilničko ponašanje kod dece vrtićkog uzrasta.

Kako prepoznati vršnjačko nasilje među predškolcima

Otežavajuća okolnost je to što vršnjačko nasilje u vrtićima prolazi neopaženo jer ga odrasli često tretiraju kao „dečja posla“. S obzirom na to da većina nas buling povezuje sa uznemiravanjem, maltretiranjem i zlostavljanjem, teško je zamisliti da su deca ranog uzrasta sposobna za takve stvari. Sa jedne strane, to je delimično tačno: dok bebe i mališani do tri godine još uvek nisu razvili sposobnost saosećanja sa drugima, odnosno empatiju, sa druge strane deca starija od tri godine mogu da razumeju kako se druge osobe iz njihovog okruženja osećaju i u skladu sa tim njihovo agresivno ponašanje ostaje namerno.

Osim toga, budući da predškolci tek počinju da uče osnove čitanja i pisanja, metoda koja se najviše koristi za identifikovanje problema sa vršnjačkim nasiljem ili otkrivanje njegovih žrtava – anonimna anketa – u vrtićima ne može da se primeni. Ipak, roditeljima i vaspitačima i dalje na raspolaganju ostaje jednostavan način da ga prepoznaju, tako što će se informisati o tome koje aktivnosti i postupci, ukoliko se zanemare, mogu da dovedu do bulinga, kao i nastojeći da otkriju znake nasilnog ponašanja kod dece u porodičnom okruženju i vrtiću. Takve aktivnosti obuhvataju: nazivanje drugih mališana pogrdnim i ružnim imenima, njihovo isključivanje iz društva, zadirkivanje, udaranje, šutiranje, ignorisanje, krađa ili oštećivanje tuđe imovine, povređivanje osećanja, pretnje, nadmeno i superiorno ponašanje, ismevanje nečijeg fizičkog izgleda ili nesposobnosti. Takođe, vaše dete može da bude žrtva bulinga ukoliko traži izgovore da ne ide u vrtić, stalno ističe da se neko drugo dete loše ponaša prema njemu, gubi samopouzdanje, vraća se kući sa sumnjivim masnicama po telu. Ovakve liste iako nisu konačne, znatno olakšavaju roditeljima i edukatorima da prave razliku između vršnjačkog nasilja i konflikta.

Razlika između vršnjačkog nasilja i konflikta

Iako je važno da se vršnjačkom nasilju stane na put, istovremeno ne treba da se mešamo u sitne čarke i razmirice koje se javljaju kod mališana tokom igre. Suprotno od onoga što sama reč nagoveštava, konflikt je zapravo konstruktivan jer omogućava vašem detetu da stekne psihološku otpornost i razvije kognitivno razmišljanje tako što će naučiti da pravi kompromise, pregovara i oprašta. Nije teško odrediti kada se radi o vršnjačkom nasilju ukoliko poznajete njegove glavne karakteristike: učestalost, namera i prikriveno ponašanje.

Učestalost: Dok se konflikti vezani za igru obično odnose na jednu situaciju, ključni pokazatelj bulinga je da se on ponavlja u više navrata.

Namera: Konflikt može lako da se uoči ukoliko su oba mališana uznemirena tokom trenutne svađe. Ipak, ukoliko jedno dete ciljano povređuje drugo i/ili u tome nalazi određenu satisfakciju, onda se nepogrešivo radi o vršnjačkom maltretiranju.

Prikriveno ponašanje: Nasilnici znaju da je ono što rade loše. Iz tog razloga trudiće se da nekoga povrede samo kada nikoga (odraslih) nema u blizini ili će okupiti drugu decu oko sebe kako bi bilo manje očigledno da su zapravo oni pravi krivci. Konflikt će se, sa druge strane, verovatno odigrati pred vama.

Kako deca predškolskog uzrasta usvajaju model nasilničkog ponašanja

Nasilničko ponašanje se razvija jedino ako se pokaže delotvornim. Ukoliko dete dobije ono što želi tako što će udariti drugog mališana, ovakav postupak prerasta u naviku – posebno ako ih ne učimo konstruktivnim emocionalnim i socijalnim veštinama. Odakle deci uopšte takvo ponašanje? Odgovor je jednostavan: od odraslih koji, često nesvesno, njih maltretiraju. Kada roditelji viču, prete, srame ili kažnjavaju svoje mališane umesto da ostanu smireni, postave granice i reše problem na pozitivan način, deca uče da je nasilno reagovanje legitiman oblik interakcije. Nasilje takođe postaje opravdano i kada odrasli etiketiraju dete kao „nasilnika“ usled nerazumevanja da se buling odnosi na skup radnji, a ne direktno na pojedinca. Važno je da roditelji ne upadnu u takvu zamku kao onda kada očekujemo negativno detetovo ponašanje, da upravo ono ispuni naša očekivanja umesto da nauči kako da se ponaša na drugačiji način. Zato pre nego što okrivimo mališana za agresivno ponašanje, vredi vratiti se korak unazad i sagledati da li su negativne interakcije standard među odraslim osobama iz njegovog okruženja.

Nadgledati, zaustaviti, podržati

Neosporno je da roditelji i odrasli moraju da prepoznaju nasilničko ponašanje i intervenišu kako bi ga zaustavili. Iako ćete biti u iskušenju da kaznite svoje dete zbog takvog ponašanja kako biste ga „naučili pameti“, tako ćete samo na nasilje odgovoriti nasiljem, i bez pomoći alternativnih načina da izrazi svoja osećanja vrlo je verovatno da će se njegovo maltretiranje drugih vršnjaka nastaviti. Kako bismo se uspešno izborili sa bulingom, potrebno je da iskoristimo priliku i podržimo nove i konstruktivnije veštine rešavanja problema kako nasilne radnje ne bi postale šablon. Drugim rečima, moramo da nadgledamo decu i preventivno reagujemo, zaustavimo nasilničko ponašanje i pružimo im podršku. Ukoliko sledimo ove korake, stvorićemo bolje i pozitivno predškolsko okruženje u kojem će se sva deca osećati srećno, prijatno, bezbedno i prihvaćeno.

The post Vršnjačko nasilje u predškolskim ustanovama appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Fizičko nasilje u školama

NDFAuthors — Mon, 21 Apr 2014 00:00:00 +0000

Šta možemo da učinimo? Da li da okrenemo glavu kada vidimo da neko dete primenjuje silu i vrši fizičko nasilje nad drugom jer nije naše dete u pitanju, ili ipak treba da reagujemo?

Čuje se zvuk školskog zvona, deca užurbano pakuju stvari i izlaze iz svojih učionica. Grupa od desetak osnovaca istrčava iz školskog dvorišta i uz galamu i povike dolazi u park u blizini škole. Skidaju rančeve sa leđa i bacaju ih na zemlju. Ubrzo kroz park prolazi i mršavi dečak sa naočarima, a dvojica krupnijih dečaka staju mu na put i ne daju da prođe. Bacaju njegove stvari i počinju da ga šamaraju dok ostali prisutni dečaci navijaju i dobacuju. Park je u tom trenutku bio pun manje dece i njihovih roditelja. Kada je tuča počela, prisutni roditelji su samo okrenuli glavu i nastavili da se igraju sa svojom decom, kao da se ništa ne dešava. Ovaj događaj odigrao se pre par meseci u parku u kome se često igraju moj brat i sestra. Videvši šta se dešava, moja mama je odreagovala i rasterala osnovce iz parka. Dečak sa naočarima ostao je da uplašeno sedi na zemlji. Kako biste vi reagovali da ste se u tom trenutku našli u parku? Da li biste povikali, odbranili dečaka ili biste ćutali, okrenuli glavu jer nije u pitanju vaše dete? Koliko je fizičko nasilje zastupljeno u školama, kakve posledice na dete izloženost nasilju u školi može imati i na koji način možemo da pomognemo da se ovaj problem reši?

Rebel by Fede Racchi | CC

Prema istraživanju Filozofskog fakulteta u Beogradu fizičko nasilje nalazi se na trećem mestu po zastupljenosti u školama Srbije, dok su na prvom i drugom mestu verbalno i socijalno nasilje. Uprkos tome što su i verbalno i socijalno nasilje prisutni u školama i njihove posledice mogu biti izuzetno ozbiljne roditelji, nastavnici i drugi nadležni često reaguju tek kada dođe do fizičkog nasilja. Prvo na šta pomislimo kada se spomene fizičko nasilje jeste nasilništvo među učenicima. Važno je istaći na šta se ono odnosi. Reč je isključivo o slučajevima u kojima jedan ili više učenika, fizički ili psihološki moćnijih, maltretira drugog učenika, a da takvo ponašanje prethodno nije ničim isprovocirano; prisutna je i namera da se nanese povreda kao i ponavljanje ovakvog obrasca više puta. Najugroženija su deca iz siromašnih porodica, deca ometena u razvoju, kao i romska i deca izbeglica, ali i izuzetno nadareni đaci.

Slučajeva fizičkog nasilja u školama je nažalost sve više, pa tako možemo čitati o učeniku prvog razreda osnovne škole koji uzima užinu i pare drugovima iz odeljenja gotovo svakodnevno, devojčici koja je zbog svoje težine četiri godine trpela uvrede, čupanje za kosu, a kada ni nakon dobijenih batina nije dobila zaštitu u školi koju je pohađala – bila je primorana da je napusti i upiše se u drugu… Takođe, danas se dešava da đaci u svojim rančevima nose palice, noževe i druge predmete kojima svojim vršnjacima mogu naneti ozbiljne povrede. Neki od skorašnjih, više nego zabrinjavajućih naslova u novinama su sledeći: “Osnovci pretukli nastavnika”, “Nožem ranili vršnjaka, a drugog pretukli”, “Petaci pretukli prvaka”, ”Vršnjaci ga tuku jer je gluv”.

O broju mladih koji zbog vršnjačkog nasilja sebi oduzimaju život ne priča se mnogo. Podaci se uglavnom strogo čuvaju, bilo zbog socijalne osude ili straha od odgovornosti onih koji rade sa decom. Jedna od najpotresnijih priča je ona o četrnaestogodišnjem dečaku koji je dugo trpeo nasilničko ponašanje svojih vršnjaka koje je uključivalo uvrede, lomljenje naočara i prebijanje čak osam puta. Nažalost, dečak je ne mogavši da izdrži svakodnevno maltretiranje drugova, skočio sa trećeg sprata i poginuo. Više možete saznati na sledećim linkovima:

Izloženost ovom vidu nasilja može imati dugoročne posledice na dete, kako fizičke tako i psihološke. Deca žrtve nasilja su uglavnom tužna, nemaju samopouzdanja, povlače se u sebe, anksiozna su i plašljiva, čak i depresivna. Naročito je otežavajuća okolnost to što se nasilje odigrava u školi koja bi trebala da predstavlja bezbedno okruženje koje će detetu omogućiti razvoj njegovih potencijala. Deca koja su izložena fizičkom nasilju neretko odbijaju da idu na časove i upravo taj strah od boravka u školskom okruženju dovodi do slabljenja školskog uspeha, izolacije od vršnjaka i osećanja usamljenosti. Pojedina deca imaju i psihosomatske tegobe poput nesanice, glavobolje, mučnine, a nekad se dešava i da odbijaju da jedu. Upravo prisustvo takvih simptoma koji nemaju organsku osnovu zajedno sa promenom ponašanja ili navika deteta mogu biti znak da dete pati, izloženo je stresu i roditelji treba da ispitaju mogućnost da je njihovo dete možda žrtva nasilja u školi.

Photo credit: Nicole Yeary / Foter / Creative Commons Attribution 2.0 Generic (CC BY 2.0)

Kada je reč o deci koja se nasilnički ponašaju, značajno je istaći da se takvo ponašanje prema vršnjacima i loš odnos sa nastavnicima mogu nastaviti sa ispoljavanjem i u odraslom dobu i tada prerasti u znatno ozbiljnije oblike na primer kriminalnog ponašanja, kao i nasilja u odnosima sa kolegama, prijateljima, u vezama, prema deci. Postoji više rizičnih faktora koji mogu dovesti do ovakvog ponašanja deteta. Neki od njih su nestabilno porodično okruženje, popustljivost roditelja, nedovoljno nadziranje deteta, nepostavljanje jasnih granica, tolerisanje agresivnog ponašanja ili pak fizičko kažnjavanje deteta… Takođe je važno istaći uticaj medija. Deca svakodnevno imaju prilike da vide nasilje na televiziji, internetu, igrajući igrice sa ratnom tematikom i što češće i duže gledaju nasilje, to sve manje postaju osetljivi na njegove posledice i gube saosećajnost pa je veća mogućnost da će i sami usvojiti takvo ponašanje.

Šta možemo da učinimo? Da li da okrenemo glavu kada vidimo da neko dete primenjuje silu i vrši fizičko nasilje nad drugom jer nije naše dete u pitanju, ili ipak treba da reagujemo? Izuzetno je važno da svi zajedno – roditelji, članovi porodice, nastavnici, zaposleni u školi, nadležne institucije delamo. Sopstvenim primerom, roditelji i nastavnici treba da pokažu detetu da agresivno ponašanje ne sme predstavljati sredstvo za ostvarenje ciljeva i važno je ukazati na posledice koje primena sile može imati i to ne samo fizičke, već i psihološke. Važno je se trudimo da razvijemo saosećajnost kod dece, pomognemo im da „uskoče u tuđe cipele“ i shvate kako se žrtva nasilja oseća. Takođe, ne smemo zaboraviti na negovanje poštovanja, drugarstva i nenasilne komunikacije. Što se škola i institucija tiče, važno je utvrditi jasna pravila ponašanja i uvesti odgovarajuće kazne za bilo kakvo odstupanje od istih.

The post Fizičko nasilje u školama appeared first on Novak Djokovic Foundation.