Da bi mališani u Indoneziji stigli do škole, moraju svaki dan da pređu reku preko opasnog visećeg mosta. U nekim delovima Kine deca do škole putuju čak pet sati preko planine, dok u Kolumbiji koriste improvizovanu žičaru na visini od 800 metara kako bi prešla reku Rio Negro.  

Već skoro deset godina Ujedinjene nacije ulažu značajne napore da se reše ovakve i slične prepreke mališanima na putu ka znanju i obrazovanju. Za mnoge od njih, svaki odlazak do škole zapravo predstavlja igru života i smrti, budući da to podrazumeva dugačko putovanje, često neprohodnim i vrlo opasnim predelima u kojima su im životi ozbiljno ugroženi.

Prema podacima UNESCO-a, u poslednjih pet godina situacija se znatno pogoršala na ovom planu. Područja u kojima deca žive i u kojima su smeštene njihove škole često su poplavljena, a opasni putevi i sve pomenute poteškoće su jedan od najčešćih razloga zašto se roditelji odlučuju na to da decu ipak zadrže kod kuće. Rešenje je naizgled krajnje jednostavno: potrebno je izgraditi puteve i mostove, kupiti autobuse i angažovati vozače. Ipak, zbog teške finansijske situacije u kojoj se brojne zemlje nalaze, kao i zbog posledica prirodnih katastrofa, mnogobrojnoj deci odlazak u školu nažalost predstavlja gotovo nemoguću misiju.

Slikovit je primer jednog učenika srednje škole za prirodne nauke u Bronksu koji živi u Kvinsu i prelazi jednu od najdužih ruta do škole. Od svoje 14. godine on putuje preko pet sati svakog dana kako bi seo u školsku klupu. Danas ovaj sedamnaestogodišnjak, koji trenutno pohađa 11. razred, na putu do škole mora da prepešači preko jedan i po kilometar da bi stigao do prve od dve različite linije metroa, zatim koristi još dva autobusa kako bi stigao do svog odredišta. Iz tog razloga budi se u pet sati svakog jutra. Učenik se zove Santjago. Majka mu je umrla kada je imao šest godina. Ujutro izlazi iz stana, koji deli sa ocem, tetkom, bakom, dve sestre i rođakom, malo pre šest sati pre podne. Često se dešava da se ne vrati kući pre devet uveče. Ipak, Santjago se trudi da što bolje koristi ovih pet napornih sati putovanja – uglavnom za rešavanje domaćih zadataka i čitanje obavezne lektire.  

Santjago, međutim, često ima problem sa kašnjenjem autobusa i metroa, što dodatno otežava njegov odlazak u školu. Samo prošle zime bilo je nekoliko takvih slučajeva, kada je zbog zamrznutih železničkih pruga na metrou Santjago stigao kući posle ponoći. Sam govori da mu je najviše žao što ne viđa mnogo svoju porodicu i ne stiže da sa njima porazgovara o svakodnevnim temama. Ipak, sve te prepreke nisu pokolebale Santjaga. Naprotiv, on je i dalje istrajan u želji da završi srednju školu i upiše se na fakultet kada diplomira sledeće godine.

Copyright: Concept Photo

Deca u ruralnim područjima Srbije svakodnevno pešače kilometrima do škole.  Deca koja žive u zabačenim planinskim predelima i selima u Srbiji takođe imaju dosta težak put do škole. Zovu ih đacima pešacima. Iako je reforma obrazovanja bila na vrhu liste prioriteta vlade u poslednjih nekoliko godina, državi i dalje nedostaju sredstva kako bi izgradila i održavala dovoljan broj škola u neposrednoj blizini mesta stanovanja dece školskog uzrasta. Učenicima koji ne žive u gradovima škola je predaleko i zato moraju da putuju jako dugo do svojih obrazovnih ustanova. Mnogi od njih su primorani da pešače i do deset kilometara samo da bi stigli do škole, što znači da moraju da ustanu i krenu od kuće u ranim jutarnjim časovima. Posle napornog pešačenja i mnogobrojnih obaveza koje ih očekuju u školi, deca moraju da se na isti način vrate kući. Mališani tako jedva da imaju dovoljno vremena da završe domaće zadatke i naspavaju se kako bi imali snage za put do škole koji ih čeka već sledećeg dana.

Učenici koji žive u selu Zang Džaivan u provinciji Hunan na jugu Kine suočavaju se sa verovatno najopasnijom rutom do škole na svetu. Kako bi iz svog sela stigla do škole, deca moraju da koriste neobezbeđene drvene merdevine prislonjene na strmu planinsku padinu. Zbog ovakvog veoma opasnog puta, deca iz ove oblasti su primorana da žive u školi tokom većeg dela godine. Ona često provode nekoliko meseci daleko od svojih domova i retko viđaju svoje porodice. Svaki put kada treba da se vrate kući očekuje ih naporan i zastrašujuć izazov penjanja uz planinu. Onda moraju da se spuste niz merdevine na putu nazad do škole, što je podjednako opasan poduhvat.

Copyright: Mikkel Bigandt

Težak ciklus putovanja od kuće do škole i nazad koji prelaze mnogi učenici širom sveta ostavlja im malo ili nimalo vremena da uživaju u društvu svojih porodica i prijatelja. Svoje slobodno vreme utroše na prelaženje preterano dugih i često opasnih ruta. Nehumano je i poražavajuće da tako mnogo dece mora da pređe neverovatno težak put do škole kako bi stekla obrazovanje. S obzirom na to što se više pažnje posvećuje ovom globalnom problemu, ohrabruje činjenica da mnoge zemlje sve više rade na tome da škole i obrazovanje postanu lakše dostupni većem broju dece, čak i u najudaljenijim delovima sveta.

Napredak na tom planu je, međutim, spor, i uprkos značajnim pomacima nabolje ovakav cilj je daleko od ostvarenja. Potreban je zajednički i sveobuhvatni plan kako bi se obezbedilo da se edukacija svih mališana širom sveta nastavi, kao i da političari i lideri svake zemlje budu istrajni u rešavanju ovog problema.

The post Odlazak u školu kao nemoguća misija appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Skandal koji je napravila jedna od najvećih NFL zvezda, Rej Rajs, obeležio ovu sezonu američkog fudbala. Naime, proletos je član Baltimor Rejvensa fizički nasrnuo na svoju verenicu u jednom kazinu i pritom je nokautirao. Svađali su se oko spiska gostiju za predstojeće venčanje i pojedinih SMS  poruka koje su sportisti to veče stizale na telefon. Rajs je rešenje pronašao u tome što je napao Dženej koja je pala u nesvest od siline udarca. Čim je video – snimak ovog incidenta procureo na internetu u septembru, odmah je podignuta optužnica. Njegov klub Baltimor ga je otpustio, a NFL kaznio suspenzijom na neodređeno vreme. Ipak, NFL liga je za slučaj znala još ranije, i “kaznila” je Rajsa sa samo dve utakmice neigranja. To je izazvalo brojne kritike na račun komesara lige Rodžera Gudela koji je otvoreno priznao da je pogrešio u donošenju isuviše blagih mera. Tek, sve to je u SAD podstaklo široku nacionalnu debatu o sportistima i nasilju u porodici.

NFL sportisti nisu jedini koji su se našli na udaru javnosti zbog sličnog ponašanja. Tako su 2013. godine zbog sistematskog dopinga biciklisti Lensu Armstrongu oduzete sve titule pobednika Tur de Fransa. Ove godine višestruki olimpijski šampion u plivanju Majkl Felps uhapšen je zbog vožnje pod uticajem nedozvoljenih supstanci. Ovakvi skandali narušili su reputaciju sportista i sportova kojima se bave. Ipak, milioni ljudi i dalje prate sport preko malih ekrana dok najmlađi nastavljaju da se dive svojim omiljenim sportskim idolima. Pitanje je da li bi mališani i dalje trebalo da ih doživljavaju kao svoje uzore.

Jedan od najvećih izazova sa kojima se sportisti suočavaju je što su stalno i svuda prisutni, i praktično nemaju prava na grešku. Oni ne učestvuju samo na takmičenjima koje prenose nacionalne televizijske kuće širom sveta već često promovišu i zaštitna su lica raznih proizvoda, dok ima i onih koji se pojavljuju kao glavni likovi u popularnim video – igricama. Svaki dan se na sportskim programima vrte pregledi najboljih utakmica, intervjui sa igračima i snimci mečeva. Neki sportisti se pojavljuju kao voditelji emisija u prepodnevnom terminu, neki od njih pišu memoare, dok drugi drže govore na svečanoj dodeli diploma. Danas gotovo ne može da se napravi razlika između elitnih sportista i profesionalnih zabavljača i animatora.

Pažnja javnosti koju sportisti uživaju može da ima i pozitivan uticaj. Profesionalni sportisti su oličenje discipline, timskog rada i sportskog duha. Svake nedelje oni nas iznova zadivljuju sposobnostima na terenu i željom da pomeraju granice svojih dostignuća. Olimpijske igre su možda najbolji primer tih ostvarenja. Na Olimpijskim igrama u Londonu 2012. godine Usein Bolt je osvojio zlatnu medalju u trci na 100 metara, koju je pretrčao za neverovatne 9,63 sekunde. Gimnastičarka Gabi Daglas je prva Afro-Amerikanka koja je osvojila titulu u višeboju na Olimpijskim igrama. Misti Mej Trinori i Keri Volš-Dženings osvojile su treće uzastopno zlato u odbojci na pesku. Svake četiri godine na OI, sportisti nas istinski inspirišu da i mi postignemo još veće uspehe, i učinimo svoju naciju ponosnom, ako ikako možemo.

Takođe, mnogi sportisti su iskoristili to što su u centru pažnje kako bi učinili nešto dobro za društvo. Često pružaju podršku raznim humanitarnim organizacijama ili doniraju velike sume novca koji zarade u dobrotvorne svrhe. Bejzbol igrač Njujork Jenkisa Derek Džeter donirao je preko 10 miliona dolara za podršku mladima u riziku. Zvezda američkog ženskog fudbala Mia Ham i član hokejaške Kuće slavnih Mario Lemieux osnovali su fondacije koje finansiraju istraživanja za pronalaženje leka protiv kancera. Fondacija Novak čoković predstavlja još jedan pozitivan primer kako je uspešan sportista iskoristio svoj uticaj i sredstva da bi pomogao drugima da žive bolje.

Međutim, medijska pažnja, podrška, i milionski ugovori su nešto sa čim mnogi sportisti ne umeju da se nose. Biti u centru pažnje i pod budnim okom javnosti znači da ne mogu da sakriju mane (koje svako od nas ima) i stavove o raznim životnim temama. Čak i kada sportisti negde pogreše, mališanima je i dalje teško da razlikuju njihove profesionalne uspehe od toga kakvi su kao ličnosti. Dugotrajno glorifikovanje sportista isključivo zbog njihovih fizičkih podviga može loše da se odrazi na mlađe generacije koje traže uzore da ih vode i usmeravaju u životu.

Deca mogu da pronađu svoje uzore i van sportskih terena. Veliki broj naučnika, nastavnika i državnih službenika ne dobijaju toliko pažnje za svoja dostignuća, a više su nego posvećeni pomaganju drugima. Na primer, ovogodišnji dobitnik Nobelove nagrade zaslužuje podjednak prostor u medijima kao karijera i uspesi jednog NFL beka. Sportisti mogu da inspirišu mališane da budu fizički aktivni i vode zdrav način života, ali na kraju, kada se sve uzme u obzir, oni bi pre svega trebalo da se ugledaju na ljude iz svog najbližeg okruženja kao što su roditelji, bake, deke i nastavnici. Oni možda neće znati da zakucavaju poput NBA zvezda, ali su oličenje odgovornosti i posvećenosti. Vrhunski sportisti dolaze i prolaze. Svetski rekordi se obaraju i novi šampioni se krunišu svake godine. Pravi heroji nastoje da nam svaki dan ulepšaju život i inspirišu nas da budemo najbolji što možemo.

The post Sportisti kao uzor mladim generacijama appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Pismenost je ključ promena i instrument za osnaživanje tri glavna stuba održivog razvoja: ekonomski razvoj, društveni razvoj i zaštita životne sredine.

Bivši generalni sekretar UN, Kofi Annan

Pismenost za održivi razvoj

Međunarodni dan pismenosti, 8.septembar, danas se obeležava u mnogim zemljama. Organizuju se različiti programi i manifestacije, sa ciljem da se ukaže na na neophodnost opismenjavanja i obrazovanja miliona ljudi širom sveta, posebno žena i dece. Glavni grad Bangladeša, Daka, tim povodom biće domaćin centralne proslave koju Vlada Bangladeša organizuje u saradnji sa UNESCO. Reč je o međunarodnoj konferenciji pod nazivom “Pismenost i obrazovanje devojaka i žena”.

Naša Fondacija se, takođe, pridružuje naporima ljudi širom sveta da se unapredi pismenost na globalnom nivou, kao sastavni deo procesa učenja koji traje celog života.

Šta je pismenost i zašto je ona toliko važna?

Oksfordski rečnik engleskog jezika daje dve definicije pojma pismenosti:

(a) sposobnost čitanja i pisanja

(b) obrazovan ili učen čovek

Bez obzira na navedene definicije, čitanje i pisanje su osnova svakog učenja.

Koreni UNESCO-ove borbe za globalnu pismenost kreću od 1946. godine, kada je njihov Odbor za obrazovanje osnovao i promovisao inicijativu “Fundamentalno obrazovanje”, koja je kasnije prerasla u svojevrstan akcioni program. Sam pojam fundamentalnog obrazovanja stvorio je ideju šireg koncepta obrazovanja, priznajući da sticanje znanja i veština predstavlja osnovno ljudsko pravo. Pristup formalnom školovanju je od vitalnog značaja za ljude, kako bi mogli da vode kvalitetan i pristojan život. Sposobnost čitanja omogućava deci da ostvaruju uspehe u školi, i otvara im spektar novih mogućnosti i izbor različitih karijera. Svaka godina obrazovanja povećava potencijalnu zaradu tokom života za 10 odsto.

Pismenost za sve: jednak pristup obrazovanju

Inicijativa pod nazivom “Obrazovanje za sve” (Education for All – EFA), usvojena je 2000. godine da bi se obezbedilo kvalitetno obrazovanje za svu decu, mlade i odrasle. Ona počiva na šest ključnih obrazovnih ciljeva koji bi trebalo da se ostvare do 2015. godine: razvoj brige o deci i obrazovanje u ranom detinjstvu; obezbeđivanje besplatnog i obaveznog osnovnog obrazovanja; odgovarajuće obrazovanje u sticanju znanja i veština važnih za život u okviru programa za mlade i odrasle; poboljšanje nivoa pismenosti kod odraslih; iskorenjivanje rodnih razlika i postizanje rodne jednakosti u obrazovanju; poboljšanje opšteg kvaliteta obrazovanja.

Uprkos značajnim pomacima i dan danas na planeti ima mnogo funkcionalno nepismenih ljudi – čak 781 milion odraslih i 126 miliona mladih ne umeju da čitaju i pišu. Dve trećine njih čine žene. Prema podacima Svetske banke, u Maliju, na primer, žene sa srednjom stručnom spremom ili visokim obrazovanjem u proseku imaju troje dece, dok neobrazovane žene imaju čak sedmoro. Obrazovanje, dakle, igra značajnu ulogu u kontroli rađanja.Svaka godina koju žene provedu u školovanju smanjuje stopu nataliteta za 10%.

Ovakve cifre dodatno otežavaju globalne napore u cilju smanjenja siromaštva. UIS je pripremio elektronski atlas, koji ilustruje razlike u pismenosti među odraslima, mladima i starijim osobama, čime su želeli da skrenu pažnju na alarmantne podatke. Kompletan UNESCO e-atlas pismenosti sa podacima o razlikama između stope pismenosti mužkaraca i žena dostupan je ovde.

Pismenost je ljudsko pravo i osnova za učenje tokom celog života

Pismenost označava širok skup veština od osnovnog do naprednog nivoa koje čovek stiče tokom života. Jedna od definicija pismenosti, takođe, ističe kako je reč o sposobnosti potrebnim za “kritičko razmišljanje, participativno upravljanje, održivu potrošnju i način života, smanjenje siromaštva, i smanjenje rizika od katastrofa.”.Jednostavim jezikom rečeno – pismenost je suštinski važna za život.

Sa razvojem modernih tehnologija, pismenost se više ne vezuje samo za knjige, već je proširena i na digitalni svet. Razvojem online tehnologije, kvalitetno obrazovanje je sve više dostupno internet korisnicima širom planete. Tako možete da pristupite kursevima koji vas spremaju za različite testove, ili da od kuće pohađate časove poezije, finansija i preduzetništva.

Međunarodni dan pismenosti je prilika da pomognete deci da učenje dožive kao zabavno iskustvo, ali i da ih usmerite kako da provedu vreme učeći sa razumevanjem, kako da razviju sve svoje potencijale i obrazuju se što više. Međunarodni dan pismenosti je trenutak da se prisetimo reči generalnog direktora UNESCO-a Irine Bokove da “pismenost ne samo da menja živote, ona ih i spasava”.

The post Međunarodni dan pismenosti appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Letnja Škola za roditelje je praktična radionica na kojoj ćete saznati:

• Kako se na najbolji mogući način izboriti sa stresom koji donosi 1. septembar i polazak u školu, odnosno povratak u đačke klupe
• Kako da naučite svoje dete da uči, brzo-efikasno-lako, da učenje ne bude mučenje!
• Kako možete obezbediti svom detetu okruženje za lakše učenje i bolje rezultate u školi
• Kako da uz pomoć tehnika komunikacije zajedno sa detetom radite na razvoju samopoštovanja i samopouzdanja na svim poljima
• Kako razvijati detetove radne navike od najmlađih dana
• Kako da podstaknete razvoj inteligencije i talenata kod deteta
• Na kojin način podržavati decu u procesu školovanja i koje pozitivne afirmacije im treba intenzivirati a koje negativne izbaciti.
• Koji je najbolji način da komunicirate sa svojom decom, tokom odrastanja i školovanja

Kraj seminara će obeležiti otvorena diskusija sa roditeljima, kako bi svi podelili svoja iskustva i zatražili savet.

Škola za roditelje je besplatna i tokom dana će biti obezbeđeno posluženje i osveženje za polaznike Škole.

Školu će voditi Branislav Maričić, direktor Edukativnog centra Finesa i licencirani instruktor Buzan centra koji ima 20 godina iskustva rada sa decom i odraslima u oblasti ličnog i intelektualnog razvoja i Jelena Holcer, osnivač Škole za roditelje i Škole za dadilje, diplomirani pedagog, autor velikog broja knjiga iz oblasti roditeljstva i učenja. Edukativnom timu će se pridružiti i psiholog Dečjeg kulturnog centra, Vesna Krnjaić Mitrović.

Prijave

Možete se prijaviti mejlom na skola@finesa.edu.rs ili na telefone 011/3445015, 064/6454856 navodeći ime, prezime, broj telefona, e-mail adresu i godište vašeg deteta/dece. Prednost imaju roditelji dece od 6 do 14 godina.

Prijavite se blagovremeno! Broj mesta je ograničen!

O Edukativnom centru Finesa:

“Finesa” već više od 20 godina obučava đake, studente i profesionalce svih profila tehnikama efikasnog učenja, čitanja, pamćenja. Jedini je licencirani ogranak britanskog Buzan centra. Organizuju seminare “Brzo čitanje”, “Savršeno pamćenje”, “Mape Uma”, “Briljantno učenje”, “Kako položiti ispit””¦ U svom izdavačkom opusu ima i preko 100 naslova iz oblasti zdravlja, uspeha, novca, učenja”¦ Detaljnije o njihovim aktivnostima možete videti na njihovom sajtu.

Tekst preuzet sa sajta NajboljaMamaNaSvetu.

The post Besplatna letnja skola za roditelje u Beogradu appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Verbalno nasilje je najčešći vid nasilja u školama i zastupljen je i među dečacima i devojčicama, mada devojčice češće koriste reči umesto sile kako bi povredile drugara iz klupe. Ono se odnosi na bilo koji vid upotrebe reči sa ciljem sramoćenja, ruganja ili vređanja drugog. Iako posledice verbalnog nasilja nisu vidljive poput posledica fizičkog (modrice, ogrebotine”¦). Izuzetno je važno da budemo svesni da reči ponekad mogu biti čak  snažnije od udaraca i da na vreme prepoznamo kada je naše dete, drug ili učenik izložen ovom obliku nasilja u školi.

Kako vređanje i ruganje mogu uticati na decu i šta možemo učiniti kako bi se problem verbalnog nasilja u školi rešio?

Različita interesovanja, navike, drugačiji stil oblačenja, govora, boja kože samo su neki od razloga zbog kojih deca mogu biti žrtve verbalnog nasilja. Ponekada se dešava da oni koji imaju odličan uspeh i veoma su posvećeni školi bivaju izloženi ruganju i neprihvatanju vršnjaka, pa neretko donedavno odlični učenici namerno počinju da dobijaju loše ocene samo da bi bili prihvaćeni u društvu. Treba da budemo svesni da na podsmevanje i grube reči vršnjaka ne reaguju sva deca isto.

Volela bih da navedem primer dve devojčice, obe odlične učenice, uvek aktivne na časovima i veoma posvećene školi koje su vršnjaci iz odeljenja počeli da nazivaju štreberima i da negoduju i prevrću očima kad god bi se javile da odgovore na nastavnikovo pitanje. Način na koji su pojedini drugovi iz odeljenja počeli da se ponašaju prema jednoj od devojčica nije joj poljuljao samopozdanje, niti je ona na to obraćala pažnju. Uskoro, s obzirom na to da nije pridavala značaj rečima koje su joj upućivali, više nije bila interesantna i prestali su da joj se podsmevaju. Druga devojčica je međutim reagovala drugačije. Želela je da je drugovi iz odeljenja prihvate, patila je što joj se rugaju i namerno je počela da zaboravlja domaći i beži sa časova kako bi se uklopila i kako bi vršnjaci prestali da joj se podsmevaju. Najbolje bi bilo ostati ravnodušan, ali to je nekada teže nego što se čini.

Deca koja su nesigurna i imaju nisko samopoštovanje usled verbalnog nasilja mogu se još više povući u sebe i postati nepoverljiva, teško puštajući druge u svoj svet u kome nema grubih reči i podsmeha. Takva deca mogu odbijati da idu u školu i da učestvuju u aktivnostima zajedno sa vršnjacima. Reči mogu imati ogromnu moć, veću nego što bismo mogli da zamislimo. Ideje, želje i stremljenja deteta koje nema samopouzdanje, poruga ili podsmevanje mogu srušiti u trenu. Vera da može ostvariti svoje zamisli i snove slabi i takvo dete, žrtva verbalnog nasilja, biva obeshrabreno i odbija da prihvati izazove strahujući da nije sposobno da ostvari uspeh. Volela bih da istaknem da su i nastavnici ti koji pored drugova iz škole neretko svojim izjavama omalovažavaju ili obeshrabruju decu.

Sećam se primera jednog nastavnika koji se stalno šalio na račun podebljeg dečaka. Tom dečaku bilo je veoma neprijatno i te neumesne šale podstakle su ga da celo leto trenira i bavi se fizičkom aktivnošću i da se u septembru u školi pojavi znatno mršaviji, ni nalik na onog podebelog dečaka, a sve kako mu se nastavnik više ne bi podsmevao. S druge strane, izjave nastavnika poput onih da pojedini učenici imaju rupe u znanju, ništa ne razumeju, skoro da kažu da su glupi i opaske da im nije jasno kako žele da upišu određene škole i bave se onim što vole i što ih interesuje kada nemaju logiku ili savršeno poznavanje određene materije, mogu pokolebati i one sa već poljuljanim samopouzdanjem učiniti još nesigurnijim. Ne znam da li su pritom svesni da takvim opaskama mogu srušiti snove nekog deteta i srozati mu samopouzdanje.

Deca koja izgledaju drugačije, imaju višak kilograma ili na primer nose naočare, često su izložena podsmehu što vodi ka tome da se osećaju nelagodno u svojoj koži. Kada je reč o deci sa posebnim potrebama, ona su takođe neretko izložena grubim rečima i neprihvatanju vršnjaka. Moj brat je išao u razvojnu grupu redovnog vrtića i deca su njega i njegove drugare veoma lepo prihvatila, izvodila ih napolje i igrala se sa njima. Međutim, prilikom posete jednog vrtića u kome nije bilo razvojne grupe, deca su odmah počela da upiru prstom u njega i da zbijaju grube šale. Luka to tada nije mogao da razume jer je bio mali, ali šta je sa decom koja zaostaju u razvoju ili imaju neki drugi vid hendikepa koja su starija i mogu razumeti ružne reči i razumeti šta upiranje prstom znači?

Mislim da je veoma važno da učimo decu da prihvataju različitost i da se sa svojim vršnjacima koji ne čuju, ne vide, ne mogu da hodaju ili svet vide i razumeju na drugačiji način, prihvate, budu malo strpljiva i poigraju se sa njima. Verujem da su razumevanje i saosećajnost, uopšte posmatrano, izuzetno značajne stvari koje svako od nas treba da teži da probudi u svom detetu. Takođe, reč je o nezaobilaznom koraku koji moramo preduzeti na putu ka školi bez nasilja. Nije potrebno ništa drugo do da dete zamisli da je obulo cipele svog vršnjaka kome se rugaju i podsmevaju, da zakorači u njegov ili njen svet, vidi situaciju iz ugla onog kome su ružne reči upućene i pokuša da shvati kako se to dete oseća. Verujem da bi kada bi svako dete to učinilo, verbalnog nasilja u školama bilo znatno manje.

Izloženost verbalnom nasilju deca različito doživljavaju – pojedini čije je samopoštovanje nisko mogu se povući u sebe, postati depresivni, a nekada su posledice veoma ozbiljne poput samopovređivanja ili čak u nekim slučajevima, tragičnog okončanja života. Roditelji i nastavnici često nisu svesni snage koju reči mogu imati i reaguju tek kada dođe do fizičkog nasilja.

S obzirom na posledice koje omalovažavanje, ruganje, vređanje ili podsmevanje mogu izazvati, važno je da osluškujemo decu, njihova osećanja i potrebe i na vreme prepoznamo ukoliko problem postoji, ali isto tako od velikog značaja je da kao roditelji, nastavnici i deo zajednice preventivno delujemo i pokušamo da sprečimo nove slučajeve verbalnog nasilja u školi.

Kako vi smatrate da to možemo učiniti? Voleli bismo da sa nama podelite svoje mišljenje i ukoliko imate, iskustva sa ovim vidom nasilja u školi.

The post Posledice verbalnog nasilja appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Znate, nisam pitala samo Sašu; ali nakon 12 godina roditeljskog znanja i zvanja njegov je odgovor najpametniji savet koji sam kao roditelj dobila – ljubav.

Decu treba beskrajno voleti! Iako zvuči jednostavno i nekako podrazumevano, ljubav nikako nije samo deklarativni podrazumevani odnos na relaciji roditelj-dete. Ljubav je osnova zdravog odnosa, ali i preduslov za najdivnije stvari koje deci možemo darovati. Kako sam ja razumela ovaj savet?

Kada nekog voliš osim topline u srcu i beskrajne brige, želiš da voljenoj osobi pokažeš svet kakav treba da bude. Razmišljaš o tome kako da mu približiš lepotu života i ljudi. Osmišljaš kreativne aktivnosti, izazovne zadatke, uzbudljive sate i onda je odnos ljubavni ali i razvojni. Jer osećanje bez demonstracije ne znači mnogo. Voleti svoje dete znači imati za njega vremena; znači i objašnjavati svoje odluke i držati data obećanja. Voleti svoje dete znači permanentno praviti kompromise i uklapati živote”¦ i preplitati duše. Znači razgovarati: slušati i pričati. Slušati. Osluškivati. Znači čitati i pričati o pročitanom. Znači kupovati igračke, ali i igrati se sa njima i tim igračkama koje im kupujemo zbog griže savesti. Znači odgovarati im na pitanja smisleno i sa pažnjom; jer oni razumeju i ono što ne znaju”¦ čak mnogo bolje od nas odraslih. Znači iščekivati predstavu na stepenicama pozorišta i zajedno se smejati u bisokopu junacima filma koje zapravo imamo i u svom domu. Znači s nestrpljenjem dočekati novogodišnje praznike ne samo zbog poklona ispod jelke, već zbog ukrašavanja doma, jer kuća se ima a dom se stvara u takvim porodičnim iskrama. Znači prisećati se trenutaka i ljudi koji su sa nama proveli prethodnu godinu. Voleti svoje dete znači i nabrajati tetke, ujake i drugare od kojih smo dobijali neke posebne po značenju, ne samo po lepoti porodične ukrase za jelku. Voleti svoje dete znači živeti sa njim kroz svaki zajednički trenutak naših života.

Deca rastu brže nego što mi starimo. U jednom će trenutku života biti spremni da odu, a mi nećemo biti spremni da ih pustimo. Pre svega jer duboko u sebi znamo da smo mogli bolje i više, a prilika je sve manje.

Decembar je mesec ljubavi i mesec porodice. U najhladnijim danima, porodice su posebno topla utočišta. Danas smo pakovali poklončiće za prijatelje. Svaki je detalj izabran sa razlogom. Gledala sam svoje curice i razmišljala o tome da koliko god se trudim i koliko god ih volim, ne mogu biti dostojna njihovog postojanja. Takav blagoslov ne možemo opravdati za ceo svoj život. Ali ljubav koju im dajemo i koju svojim aktivnostima demonstriram svakog dana, svakog meseca – bio on hladni praznični decembar ili uzavreli sparni juli, poslednja je nada roditelja da zaslužujemo njihove malene dlanove na svom obrazu usred uspavanog jutra. Tada, u tom sanjivom trenutku, znam da razumete koliko smo srećni što smo baš njihovi roditelji. Pokažite to. Svom i svakom drugom detetu. Ljubav popravlja svet; mali dečiji svet i ceo svet oko nas. Ljubav nije samo reč, to Saša nije morao ni da mi kaže.

The post Ljubav je najvredniji dar appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Manje poznat od Montesori metode, ovaj pristup postaje sve popularniji, posebno u Americi, i čini se da danas postaje realna potreba među mladima kako bi naučili da se fokusiraju i koncentrišu na pravi način. U tom brzom svetu koji se stalno menja, nikada ranije deca nisu imala pristup tolikoj stimulaciji. Nikada ranije nisu imala toliko brz pristup svim stvarima koje žele, pa iako su deca danas izložena obilju mogućnosti, pitanje je šta ako ne mogu da ih iskoriste zato što nemaju sposobnost da se usredsrede među tolikim stvarima koje im odvraćaju pažnju?

Šezdesetih godina prošlog veka Volter Mišel sproveo je eksperiment poznat kao “žMaršmelou test”. U eksperimentu je učestvovalo 653 dece predškolskog uzrasta. O čemu se tu zapravo radilo – ispitivač je uvodio decu, jedno po jedno, u malu prostoriju, gde im je ponuđena poslastica (maršmelou). Potom im je rečeno da ukoliko sačekaju, i ne pojedu taj slatkiš sve dok se ispitivač ne vrati u sobu, mogu da dobiju još jedan. U suprotnom, mogu odmah da pojedu jedan slatkiš, ali onda ne bi dobili drugi. U tom trenutku, oko 30 odsto dece je bilo u stanju da odloži zadovoljenje svoje želje za slatkišem i sačeka na svoj sledeći maršmelou. Od ostalih 70 odsto, mnoga deca su na različite načine davala sve od sebe da ne pojedu slatkiš, ali su na kraju ipak poklekla pre nego što je isteklo tih 15 minuta koje su imali na raspolaganju. Dvadeset godina kasnije, deca koja su učestvovala u eksperimentu, a koja su tada bila na studijama, dobila su upitnike sa ciljem da se isprati stepen njihovog razvoja i da se prikupi što više informacija o rezultatima SAT testova. Tako bi se videlo kako sada, kao odrasli, ocenjuju sebe na osnovu svoje sposobnosti da rešavaju probleme i kako se slažu sa drugima. Rezultati su potpuno otvorili vidike. Tih 30 odsto dece koja su bila u stanju da sačekaju 15 minuta, a da ne pojedu slatkiš imala su bolje rezultate na SAT testovima i manje problema u ponašanju kod kuće i u školi. Ta grupa se bolje pokazala u stresnim situacijama i bolje je održavala prijateljstva. Ovakav rezultat je posebno bio izražen između onih koji su čekali punih 15 minuta i onih koji nisu mogli da sačekaju čak ni 30 sekundi.

Sposobnost odlaganja zadovoljstva sigurno je jedna od onih koju treba da podstičemo kod svoje dece. Ovo je suština razmišljanja nakon pristupa Tehnikama razvoja dečijeg intelekta koji se fokusira na razvoju veštine “žsamokontrole”. Motivacija dolazi iznutra i predstavlja sposobnost da se kontrolišu nagoni, bilo da deca prestanu da rade nešto što ne bi trebalo da rade, ili da počnu da rade nešto što možda neko ne želi da uradi. Ovo zvuči kao savršena disciplina neophodna svakom detetu koje će se voditi sopstvenim porivima da bi uspelo, posebno ukoliko njihov izabrani životni put zahteva mnogo posvećenosti. Tu je ključna razlika između samokontrole i poslušnosti, zato što se dete koje zaista poseduje sposobnost samokontrole ponaša isto, bez obzira na to da li ga nastavnik posmatra ili ne. Uloga nastavnika je u tome da pomogne detetu da napreduje od učenja uz nečiju pomoć do samostalnog učenja kroz podsticaje, podsetnike, modeliranje i igru.

Tu sigurno nema nekih nedostataka?

Ispitujući efikasnost Tehnika razvoja dečijeg intelekta ogledi i studije nisu našli potpuno dosledne ili ohrabrujuće rezultate koji pokazuju da deca postižu bolje rezultate u jezičkim i matematičkim veštinama nakon godinu dana, ili da imaju bolju samokontrolu. Mislim da je još suviše rano da se računa na korist od ovakvog pristupa i da nova istraživanja mogu da pruže više informacija u narednim godinama. Takođe, možda je potrebno da se periodi testiranja produže na nekoliko godina ili da obuhvate čitavo detinjstvo kako bi se došlo do što verodostojnijih rezultata kod dece, umesto što se uzimaju u obzir samo rezultati testiranja na kraju jedne godine.

Ali šta možete da uradite ako želite da povećate samokontrolu kod vašeg deteta? Evo nekoliko saveta kako da postaknete dete da odloži zadovoljenje svoje želje, da ima više strpljenja i da je više koncentrisano:

• Pokušajte da predvidite stvari koje mogu da se dogode u budućnosti.
• Rešavajte različite vrste problema na različite načine
• Nastavite da istražujete i otkrivate koje informacije i veštine su deci potrebne.
• Razmislite o tome kako da steknu veštine ili znanje koje im nedostaje kako bi ostvarili svoje ciljeve.
• Razmislite o tome šta su uradili i vratite se na učinjeno kako bi to sagledali.
• Vežbajte određivanje prioriteta.  Praktikujte da deca kritički prosuđuju o informacijama koje su im iznete.

Dok ocenjivanje pristupa Tehnikama razvoja dečijeg intelekta iz perspektive predškolskog obrazovanja za sada možemo da ostavimo po strani, vredi razmotriti ulogu samokontrole u životima današnje dece. U redu je deci reći “ne” ili “žkasnije”, ako se to izvede na pravi način, kako bi im se usadila veština strpljenja i rad koji može da bude nagrađen.

Snimak dece koja pokušavaju da se odupru maršmelou koji ih mami, pogledajte na ovom You tube video klipu:
http://www.youtube.com/watch?v=4L-n8Z7G0ic

Reference:

http://www.newyorker.com/reporting/2009/05/18/090518fa_fact_lehrer
http://www.toolsofthemind.org/
http://blogs.edweek.org/edweek/inside-school-research/2012/03/tools_of_the_mind_shows_lacklu.html
http://www.edutopia.org/blog/brain-based-teaching-strategies-judy-willis

Fotografije:

http://www.freedigitalphotos.net/images/
http://drdeborahserani.blogspot.co.uk/2009/09/marshmallow-test.html

The post Tehnike razvoja dečjeg intelekta appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Svi svetski mediji okružili su bolnicu Sent Meri u Londonu, a cela planeta je sa nestrpljenjem iščekivala rođenje prvog deteta princa Vilijama, vojvode od Kembridža i njegove supruge Ketrin, vojvotkinje od Kembridža. Malenog princa su nazvali Džordž Aleksandar Luis.

Njegovo kraljevsko visočanstvo princ Džordž od Kembridža je treći u liniji naslednika trona 16 krunskih zemalja Komonvelta, ali njegove kraljevske obaveze neće biti na listi prioriteta bar još nekoliko godina. Prvo sledi ono najvažnije u životu svakog deteta: da jede čvrstu hranu, navikne se na nošu i nauči da čita, između ostalog. Jer iako je rođen u kraljevskoj porodici, princ Džordž ima iste ciljeve kao i ostala novorođenčad i njegovi roditelji biće tu uz njega pri svakom koraku na putu odrastanja.

Kada princ Džordž bude dovoljno veliki da može da sedi za stolom i uživa u hrani, njegova ishrana će sigurno biti zdrava i izbalansirana, bez obzira na to da li je sprema glavni kuvar u Kensington palati ili prinčeva mama. Proteini i sveže povrće definitivno će biti na meniju. A šta neće? Pa, namirnice koje sadrže visok nivo šećera i pržena hrana. Pravilo koje treba da sledi svako ko ima dete: što je hrana svežija, ona je i hranljivija. Deca mogu da budu izbirljiva i nekada ih je teško privoleti da pojedu povrće iz tanjira, ali ako se hrana spremi na pravi način i lepo aranžira, mališani će možda čak i da pomisle da im je mama glavni kuvar u najprestižnijim restoranima sa dve i tri Mišelin zvezdice (*najveće međunarodno priznanje koje ugostitelj može da dobije).

Kada je reč o obrazovanju, Vil i Kejt će verovatno upisati sina u skupu, privatnu školu, koja će mu obezbediti vrhunsko obrazovanje i najbolje vannastavne aktivnosti (kao i pravo na privatnost). Ali ne mogu svi roditelji da priušte svojoj deci takav luksuz. Dobro obrazovanje ne mora uvek da dođe sa visokom cenom. Državne škole takođe pružaju odlično obrazovanje i to po znatno pristupačnijoj ceni. Važno je zapamtiti da obrazovanje nije ograničeno samo na učionicu. Kada ste kod kuće sa decom, čitanje, sastavljanje slagalica i ostale obrazovne aktivnosti pomoći će vam da uspostavite dobar temelj za kasnije obrazovanje vaše dece, što je neprocenljivo.

Novi princ, bez sumnje, ima veoma veliku porodicu koja spremno čeka da ga razmazi na svakom koraku. Svejedno je da li vreme provodi sa svojom prabakom kraljicom Elizabetom II ili tetkom Pipom Midlton – plemstvo ili ne – bitno je da je u krugu porodice. Boraveći u Rio de Žaneiru, Papa Franjo je nedavno izjavio: “Kako je porodica dragoceno mesto – ona je privilegovano mesto za prenošenje vere. Bake i deke su važni za porodični život, za prenošenje ljudske i verske baštine, koje je bitno i nenadoknadivo za svakog pojedinca i za svako društvo! Potrebna je i međugeneracijska razmena i dijalog, posebno u vezi sa porodicom”.

Vreme provedeno u krugu porodice je ključno u životu svakog deteta, bilo da se prenose religiozne vrednosti ili naglašava značaj ljubavi i posvećenosti.

U godinama koje dolaze, jedna od dužnosti princa Džordža biće i držanje javnih govora, pred manjim ili većim brojem ljudi. Da li će njegov govor odisati vrednostima koje su mu preneli roditelji? Roditeljsko poverenje, ljubav i podrška vrlo su važni za decu kako bi ona stekla samopouzdanje u životu, ne samo prilikom javnih obraćanja, već i tokom donošenja odluka i svojih postupaka.

Najlakše je pomisliti kako su neka deca veći srećkovići od druge dece. Ali prateći principe koje primenjuju Vil i Kejt, svako može da odgaja svoju kraljevsku bebu.

The post Kako da odgajate svoju kraljevsku bebu? appeared first on Novak Djokovic Foundation.