Donirajte

Zašto je priča o roditeljstvu priča o roditeljima, a ne o deci

by , 31. дец 2020.

Često čujemo da je za roditeljstvo ključna stvar da roditelji upoznaju sebe, budu svesni onoga što su doneli sa sobom iz svojih primarnih porodica, da otkrivaju šta im je i zašto im je nešto važno, da znaju vrednosti do kojih im je stalo, umeju da prepoznaju sopstvene emocije i umeju sa njima. Kada „porade” na navedom, stručnjaci kažu, povećava se verovatnoća da budu podsticajniji roditelji svojoj deci.

Da li je to tako?

Za neke roditelje vaspitanje dece je težak zadatak jer se plaše da stvari rade „pogrešno”. Pokazalo se da glas roditeljskog Ega, začinjen iracionalnim uverenjima, često remeti građenje konstruktivnih interakcija između deteta i roditelja. Kada se tome dodaju i predstave koje roditelji imaju o sebi, koje se formiraju u ranom detinjstvu, stvari se još malo zakomplikuju. To ponekad čini začarani krug, jer je sliku o sebi roditelj gradio u svojoj primarnoj prodici i taj kofer važnih značenja nosi sa sobom. Upravo ta slika o sebi je jedna od važnih stvari koja utiče i na uspostavljanje interakcije sa detetom i koja boji odnose koji su važni, a prenose se iz generacije u generaciju.

I pored navedenih narativa, niko ne mora da bude žrtva svoje biografije, tako da roditelj koji želi da unapređuje sebe, može da stvari menja za svoju dobrobit i za dobrobit svog deteta bez obzira na sve.

To jeste teško, ali je moguće.

Roditeljski unutrašnji glas se pokreće najčešće strahom, a onda su proizvod toga obično iracionalne reakcije koje „guše” razvoj deteta. Stvari se onda dodatno iskomplikuju, jer dosta onoga što roditelji rade i govore, dolazi iz kutijice u kojoj je smešteno osećanje STRAHA.

Roditeljska slika o sebi je jedna od važnih stvari koja utiče i na uspostavljanje interakcije sa detetom i koja boji odnose koji su važni, a prenose se iz generacije u generaciju.

Evo kako to izgleda na nekom primeru!

Kada dete traži od roditelja da ostane samo, roditeljski unutrašnji glas se pojača i ono što roditelj  čuje je da detetu nije više potreban, da naše čedo želi da se „otcepi” od nas, da želi da nastavi bez naših uputstava, saveta, ideja. Unutrašnji roditeljski glas se brzinom svetlosti multiplicira i samim tim utiče na produkovanje još veće količine straha.

U drugom primeru kada dete kaže: „Neću to da radim i tačka!”, roditeljski glas ozvučen poručuje: „Baš je ovo prevršilo svaku meru, moje dete me ne uvažava, suprotstavlja mi se i to jasno i javno, došao je trenutak da tome stanem na put na vreme jer, Bože, kada se samo setim koliko sam se žrtvovala za njega, dođe mi da iskočim iz sopstvene kože. Neće mu više pasti na pamet da izgovori da nešto neće, ne bila ja – ja.”

Posledica ovoga je kakofonija koja remeti tok misli i proizvodi često roditeljske reakcije sa kojima i sami roditelji, kada prođe vreme, nisu zadovoljni i voleli bi, ako mogu, da ih zaborave.

Kao što znamo i vidimo, strah je često pokretač, ali nije apriori negativna stvar. Važno je samo da budemo svesni da je prisutan, jer kada se plašimo da nećemo uspeti kao roditelji, glasovi se mogu pretvoriti u zahtevnu osobu koja, da bi dobila nešto što je zacrtala od svog deteta, počinje sve više da insistira da ostvari zacrtano. Opasnost koja preti je što se u tom insistiranju najčešće desi da se zaboravi samo dete. Kada se popnemo na stepenicu gde Ego i strah rukovode roditeljskim ponašanjem, stvar se obično otme kontroli. Kada pridikujemo, držimo predavanja, opominjemo, naređujemo, vičemo, udaramo, kod dece se javi potreba da se zaštite, da budu uvažena baš takva kakva jesu i ona se ili zatvaraju ili vraćaju istom merom.

Ima puno stvari koje pojačavaju roditeljski glas, a jedna od tih je program izrečen kroz rečenicu: „Šta dalje treba da uradim za tebe, šta je sledeća stvar koju ti treba da radiš?” Pa kada se onda u to umeša i roditeljska kontrola, koja se hrani strahom, to onda ponekad ide do krajnjih granica.

Deci su pre svega potrebni pažnja i vreme koje provodite sa njima. Ušuškani trenuci kada je svako od vas u tom odnosu ono što zaista jeste, bez toga da ga drugi popravlja, analizira, da mu sudi.

Roditeljima nije lako, oni vole da imaju ispunjen život i žele da budu uspešni i ostvareni u ulozi roditelja, često su i pod pritiskom standarda koje određuje jedno društvo. Standardi koje društvo nameće se obično i ne preispituju, ali o tome ćemo drugi put. I ništa tu ne bi bilo sporno da u toj trci roditelji ne stave dečje planove, želje, strahove, bolove ispod tepiha. U tom raskoraku se onda pojave prečice, raskrsnice, zaluta se često, jer roditelji od usredsređenosti na svoj cilj, zaborave da deca imaju svoj, koji treba da bude ideja vodilja i koji bi trebalo da ima najvažnije mesto.

Prirodno je da želimo da verifikujemo da imamo moć nad svojom decom jer, zaboga, ko ih je rodio, i ko treba da odlučuje šta je za njih važno! Ne treba da zaboravimo da postoji opasnost da decu zagušimo urlikom svojih roditeljskih planova jer onda će deca verovatno izrasti u anksiozne i depresivne osobe.

Radeći na sebi, roditelji treba da budu oslobođeni osećanja krivice, jer sve što roditelji rade u datom trenutku, rade najbolje što znaju i umeju za svoje dete. To ne znači da od ovog trenutka ne mogu neke stvari i da promene, jer danas znamo nešto što juče nismo, tako da i roditelji danas nisu isti kao što su bili juče. Za roditeljsku ulogu skoro pa je najvažniji sadašnji trenutak i svest o njemu. Osećanje krivice nas vraća na obrasce koji su se obično pokazali kao neuverljivi.

Opraštanje sebi nas dovodi do trenutka kada postajemo usredsređeni na ono što radimo, a pokazalo se da samo tako možemo praviti promene u kojima će se i roditelji i deca dobro osećati.

Na tom putu može da pomogne da, kada nam se jave leptirići u stomaku, ne zbog zaljubljenosti već zbog neke situacije koja se dešava između nas i deteta, sagledamo sopstvene reakcije iz drugog ugla. Kao da te reakcije nisu naše. Promišljamo o posledicama reakcija. Promišljamo zašto nam je važno da reagujemo baš tako kako smo reagovali. Koja potreba naša nije zadovoljena u datoj situaciji. Svakodnevna vežba u tom pravcu je nešto što se podržavaMali koraci tog izmeštanja daju rezultat, jer nije poenta da mi u svakom trenutku upravljamo svojim ponašanjem prema deci – to čak i nije preporučljivo za podsticanje dečjeg razvoja.

Poenta je da kao roditelji budemo svesni datog trenutka i svih stvari koje određuju i boje taj trenutak.

Radeći na sebi, roditelji treba da budu oslobođeni osećanja krivice, jer sve što roditelji rade u datom trenutku, rade najbolje što znaju i umeju za svoje dete.

Radeći na sebi, roditelji treba da budu oslobođeni osećanja krivice, jer sve što roditelji rade u datom trenutku, rade najbolje što znaju i umeju za svoje dete.

Šta je deci zaista potrebno?

Za početak imam preporuku da postavite ovo pitanje svojoj deci: „Šta je vama potrebno od nas, vaših roditelja?” Kada to uradite, gledajte ih u oči bivajući u ravni sa njima. Potom dobro slušajte šta će vam reći. Iz tog razloga, neophodno je da dobro pročistite uši pre nego što im postavite ovo pitanje. Čiste uši su potrebne da biste dobro čuli to što vam dete govori. A bez aktivnog slušanja onoga što vam dete govori, stvar je najčešće predodređena na loš rezultat. Sledeći korak je da onda sami odgovorite na ovo pitanje, pa da vidite koliko se to poklapa sa onim što su deca odgovorila.

A deci su pre svega potrebni pažnja i vreme koje provodite sa njima. Ušuškani trenuci kada je svako od vas u tom odnosu ono što zaista jeste, bez toga da ga drugi popravlja, analizira, da mu sudi.

Potrebni su im uvažavanje i prihvatanje jer kada svoju suštinu mogu da pokažu i da budu ono što jesu, o, kakvo je to olakšanje. To je platforma za rast i razvoj kojoj treba težiti. Pa i mi odrasli to volimo, zar ne?! Kada otkrijemo šta su deca zaista i kada se oslobodimo sopstvenih snova o njima i želja, očekivanja, deca imaju doživljaj samopouzdanja i samopoštovanja, a znate i sami koliko je to važno da ponesu sa sobom u sopstvenom koferu. Koliko i sami nismo uradili, upravo zato što nam je falila vera u to da možemo.

I na kraju, šta je zapravo ljubav, o tome takođe možemo da diskutujemo. Važna je, sigurna sam da ćemo se oko toga složiti!

Roditelji često misle da daju deci mnogo ljubavi. Imajući u vidu roditeljsku perspektivu, to je sigurno tačno. Kako deca primaju tu ljubav – e, to je nešto što bi trebalo proveriti. Ljubav ne treba uslovljavati; tu lekciju mi odrasli smo savladali, jer znamo koliko nam je teško palo kada smo bili uslovljeni. Ljubav treba negovati u sebi i davati bez ideje da se vrati, i bez ideje da smo je zaslužili zato što smo je nekome davali.

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE