Koliko smo se samo puta u životu u trenucima gladi ili sitosti setili čuvenih narodnih izreka „Zdravlje na usta ulazi“, „Gladan sitom ne veruje” ili „Jedi zdravo da bi imao dug život” ili koliko smo ih samo puta ponovili pred decom kako bismo ih podstakli da pojedu određeni obrok. Tragove njihove istinitosti ostavićemo svakom ponaosob da oseti i proveri, a mi ćemo u ovom tekstu njihovu opravdanost naći u istraživanjima koja je sprovela M. T. Jakobsen (Maryann Tomovich Jacobsen), stručnjak za porodičnu ishranu i nezavisni autor nekoliko knjiga o ishrani kod dece.

Ona nas u svojim istraživanjima koja je sprovela vodi ka jednom od ključnih pitanja koje svaki roditelj treba da postavi detetu tokom obroka. Na samom početku svog rada kao nutricionista i stručnjak za porodičnu ishranu, Jakobsen ističe da je videla mnogo ljudi koji su zbunjeni pitanjima o hrani. Neki su već bili na određenim dijetama, neki su najviše jeli pod stresom i nisu mogli da shvate koliko im je hrane zaista potrebno. Najkraće rečeno, oni su imali jednu nezdravu vezu sa hranom. Sve se tokom života uči i nauči. Tako se uči i stiču znanja o zdravijem odnosu prema hrani. Jedna grana tog učenja podrazumeva i mogućnost podešavanja osećaja gladi i sitosti. Kako i sama Jakobsen ističe, kada je shvatila koliko je njenom telu potrebno hrane, taj osećaj mogla je da izjednači sa osećajem dobitka na lutriji. Moramo slušati melodije svoga organizma.

Kada je reč o ishrani dece, većina se vodi mišljenjem da kada dete pojede nešto zdravo, rešeni su svi problemi zdrave ishrane. Svi se jako dobro sećamo čuvene rečenice iz detinjstva – da bismo bili snažni kao mornar Popaj, moramo jesti spanać. Razmišljanja idu i otuda da kada bismo mogli od samog početka da usmerimo decu da jedu zdravu hranu, problem bi odmah bio rešen. Da li je tako zaista?

Negujmo zdrav odnos dece prema hrani

Iako je jako važno učenje da deca zavole da jedu zdravu hranu, podjednako važno je i kako deca tu hranu jedu. Istraživanja koja je Jakobsen sprovela pokazala su da deca s promenom uzrasta menjaju i način ishrane. Što bi značilo da što su deca starija, postepeno gube sposobnost da regulišu unos hrane, a to znači da jedu premalo ili previše za svoj tip tela i potrebe njegovog stabilnog rasta i razvoja. Drugim rečima, istraživanja su pokazala da su bebe i deca najmlađeg uzrasta bolje regulisali unos hrane nego deca školskog uzrasta, dok su deca školskog uzrasta u tom pogledu bolja od tinejdžera, da bi se na kraju pokazalo da su odrasli najgori od svih.

Otuda Jakobsen navodi da kada deca čuju melodiju gladi ili sitosti koja dopire iz njihovih stomaka, pravo je vreme da se im se postavi pitanje: Šta stomak kaže? Ovo je posebno važno tokom obroka ili kada žele još hrane ili žele da napuste sto pre završetka obroka. Time, ukoliko želimo da stvorimo i negujemo zdrav odnos dece prema hrani, moramo da odbacimo stav da svako dete treba uklopiti u savršen kalup ishrane i količinu hrane koju treba da pojede. Međutim, možemo stvoriti zdrave navike i okolnosti koje će deci pomoći da regulišu unos hrane i pritom dobro jesti.

Kako pitanje „šta stomak kaže“ rešava probleme?

Kroz svoja istraživanja Jakobsen je uvidela da tokom obroka postoje tri prepreke koje se mogu naći na putu: misao da je dete malo ili veliko u odnosu na vršnjake, priroda deteta i sredina u kojoj je dete dok jede. Pokušaćemo da ukratko dotaknemo svaku od njih.

Jakobsen ističe da ako roditelj posmatra svoje dete kao suviše „malo“ ili „veliko“, teško mu je da prihvati detetov apetit, kada i sam nije zadovoljan „veličinom“ deteta. Istraživanja su pokazala da u toj borbi roditelja i dece tokom obroka, pritisak da malo dete jede više ili da veliko dete jede manje imaju suprotan efekat. Odgovor leži u tome da dete treba da nauči da postane svesno kako se oseća i koliko je hrane njegovom organizmu u određenom uzrastu potrebno. Nikako ne treba dete pritiskati da pojede nešto što ne odgovara njegovom apetitu i njegovim potrebama. Svako dete je individua za sebe. Ali isto tako u određenom uzrastu deca upoređuju svoj rast i veličinu sa svojim vršnjacima ili pak nekim medijskim ličnostima i mogu stvoriti iskrivljenu sliku pravih navika i vrednosti, te doći u iskušenje da preskoče određeni obrok, da jedu manje zbog svog izgleda ili pak da probaju nešto sasvim novo od hrane. Otuda je i najvažnije da roditelji kod dece razviju snažno mentalno i emocionalno zdravlje koje je u najužoj vezi sa zdravim odnosom prema hrani. 

Jasno je da svi roditelji treba da imaju na umu činjenicu da dete raste u potezima. Kako deca prolaze određene faze u rastu, tako se i njihova potreba za hranom menja. Kada je dete u fazi u kojoj se ubrzano ne raste, svakako da će imati smanjen apetit. Dakle, važno je istaći da očekivanja roditelja da deca uvek isto jedu svakako nisu realna niti u skladu sa razvojem deteta. Time je važno pomoći detetu da napravi razliku između stvarne gladi i neke druge potrebe kada bi uzimalo hranu.

Poslednja ali ne najmanje važna jeste i sredina u kojoj dete boravi, koja može imati znatan uticaj na njegovu ishranu. Ako deca budu naviknuta da jedu hranu koja je uvek oko njih i stalno im je nadohvat ruke, to neće biti dobro. Ali kada umesto toga roditelji oblikuju obroke i podstiču dete da obrati pažnju na ono što jede, stvarajući pritom zdravu energiju u porodičnom domu, dete će usled uticaja okruženja lakše upoznavati hranu i jesti onu koju i roditelji jedu.

Sredstva koja mogu pomoći razvijanju zdrave veze sa hranom

Jakobsen je napisala nekoliko knjiga i razvila određena sredstva kojima je htela da pruži pomoć roditeljima pri unutrašnjem pristupu ishrani. Pored toga, više se držala stava da je uvek bolje direktno razgovati sa detetom. Zato je napisala priču o devojčici Emili, koju je mama uvek pitala: Šta stomak kaže? U toj priči Emili otkriva da ne slušaju svi njen stomak, dok se njena majka trudi da pomogne svakom od nas da nauči i nađe način kako bi oslušnuo svoj stomak.

Čitanje knjiga sa takvom tematikom svakako je značajno za decu jer otvara mogućnost za razgovor u kome bi ona više naučila o osluškivanju svog stomaka i melodiji gladi ili melodiji sitosti. Time bi lakše došla do odgovora na pitanje zašto je važno slušati svoj stomak i koji problemi mogu nastati kada ga ne slušamo.

Ali ono najvažnije jeste to što knjige u kojima se na zanimljiv i produktivan način govori o ishrani pomažu deci da izrastu u osobe koje ispoljavaju zdravu naviku prema hrani. Otuda, kada dođu pored nečega što je za jelo, postaviće pitanje koje su čuli u svome detinjstvu: Šta moj stomak kaže?

Lepo je da roditelji svoju inspiraciju za početak nekog obroka pronalaze u narodnim izrekama i njima podstiču decu da budu zdrava i jaka poput drena, da ih motivišu snagom mornara Popaja i zdravljem koje na usta ulazi, ali je još lepše i važnije da u porodičnom domu ukorene zdrave navike u ishrani i prenesu ih na svoju decu. Učite decu da osete svoj organizam, da znaju šta im stomak kaže. A stomak će uvek imati dobru poruku kada deca ne preskaču obroke, nemaju preveliku pauzu između obroka koju bi upotpunili slatkišima i grickalicama ili nadokadili kasnijim prejedanjem. Uverite se da oni jedu zdravu hranu u dovoljnim količinama. Zdrava ishrana ne znači nužno i dosadna ishrana. Ispunite dečje obroke šarenilom boja i oblika.

Kako Vi negujete odnos Vašeg deteta prema hrani? Kako ga motivišete da jede zdravo? Podelite sa nama Vaše iskustvo.

The post Pitanje koje roditelj treba da postavi detetu tokom obroka appeared first on Novak Djokovic Foundation.