Zdravo svima, ja sam Аulija! Imam 21 godinu i živim u Milanu, u Italiji. Pišem ovo pismo jer želim da sa vama podelim moje volontersko iskustvo sa 7. Drugarijade. Za Fondaciju Novak Аoković i neverovatne stvari koje radi sam čula dok sam se raspitivala o volonterskom angažmanu po svetu. Lunaria, italijansko udruženje koje organizuje mnoge kampove, predložilo mi je različite projekte, a među njima – Drugarijadu. Bez dileme sam se brzo odlučila da otputujem u Srbiju.

Kod kuće u Milanu pomažem arapskoj deci koja ne govore italijanski. Pomažem im sa domaćim zadacima, pokušavam da im pomognem da se osećaju lagodnije, pomažem im da razgovaraju o svojim osećajima i učim ih neke nove veštine. Takođe volimo zajedno da slikamo, slušamo muziku, igramo igre i ponekada odemo na putovanje.

To je razlog zašto sam htela da se prijavim za Drugarijadu. Volim decu, njihovu snagu i žar sa kojim rade sve.

Mi, odrasli, grešimo ako mislimo da deca nisu dovoljno zrela. U pitanju je samo različita vrsta inteligencije i različit način da se ideje izlože i prikupe. Moj cilj je da pomognem deci da ostvare svoje snove.

Nekada volontiranje nije lako, zato morate da ga zaista volite.

A ja ga volim. Zaista ga volim.

Posebno one trenutke kada vidim osmehe na dečijim licima kada uspeju da nešto urade po pravi put. Volontiranje meni ispunjava celo srce, čini me srećnim danima, i što je najvažnije – čini me da se osećam ispunjeno. Znam da sam vrlo mlada. Ali još kad sam imala 16 godina osećala sam se bolje kada sam podučavala decu i igrala se s njima.

Volonteri su značajan deo organizacije naše Drugarijade.

Moram da kažem da, pošto ne pričam srpski, u početku mi je u kampu bilo teško. Nisam mogla da razumem decu i da im pomognem kako sam želela. Nekada nisam znala kako da im se priključim u nekim aktivnostima. Ali onda sam pronašla odgovor: da se opustim i jednostavno pričam s njima na engleskom. I shvatila sam da bi istovremeno učenje stranog jezika bila jako dobra aktivnost za decu, a i omogućila mi da komuniciram s njima.

Najlepši trenutak mi je bio kada su naučili da mi kažu „hello“ i odgovore sa „fine“ kada sam ih pitala „how are you?“. Osećala sam se zahvalno. Druga sjajna stvar bilo je disko veče. Klinci i ja smo samo hteli da đuskamo, pevamo i zabavljamo se. Htela sam da podelim moju sreću s njima, i u tom trenutku, reči nisu bile potrebne.

Zato, NDF timu i svim ostalim volonterima – HVALA VAM. Zahvaljujući Drugarijadi, naučila sam da nikad ne odustajem. Hvala vam što sam uvek imala nekog pored sebe.

Sada mogu da kažem da imam prijatelje u Srbiji koji me zaista poznaju, a i ja njih.

Kada iskusite nešto sjajno kao što je Drugarijada, ne treba da to samo zadržite za sebe. Zato, ovo pismo je za sve devojčice i dečake koji žele da urade nešto drugačije u životu. Sami ne možete da promenite puno, ali ako neko drugi vidi vaš jedan korak, jednog dana, ako je vaš korak bio ljubazan i nežan, ljudi će vas pratiti. A samo tako – možemo zaista da promenimo svet.

S ljubavlju,

Аulija

The post Pismo naše volonterke iz Italije appeared first on Novak Djokovic Foundation.