Zdravo svima, ja sam Аulija! Imam 21 godinu i živim u Milanu, u Italiji. Pišem ovo pismo jer želim da sa vama podelim moje volontersko iskustvo sa 7. Drugarijade. Za Fondaciju Novak Аoković i neverovatne stvari koje radi sam čula dok sam se raspitivala o volonterskom angažmanu po svetu. Lunaria, italijansko udruženje koje organizuje mnoge kampove, predložilo mi je različite projekte, a među njima – Drugarijadu. Bez dileme sam se brzo odlučila da otputujem u Srbiju.

Kod kuće u Milanu pomažem arapskoj deci koja ne govore italijanski. Pomažem im sa domaćim zadacima, pokušavam da im pomognem da se osećaju lagodnije, pomažem im da razgovaraju o svojim osećajima i učim ih neke nove veštine. Takođe volimo zajedno da slikamo, slušamo muziku, igramo igre i ponekada odemo na putovanje.

To je razlog zašto sam htela da se prijavim za Drugarijadu. Volim decu, njihovu snagu i žar sa kojim rade sve.

Mi, odrasli, grešimo ako mislimo da deca nisu dovoljno zrela. U pitanju je samo različita vrsta inteligencije i različit način da se ideje izlože i prikupe. Moj cilj je da pomognem deci da ostvare svoje snove.

Nekada volontiranje nije lako, zato morate da ga zaista volite.

A ja ga volim. Zaista ga volim.

Posebno one trenutke kada vidim osmehe na dečijim licima kada uspeju da nešto urade po pravi put. Volontiranje meni ispunjava celo srce, čini me srećnim danima, i što je najvažnije – čini me da se osećam ispunjeno. Znam da sam vrlo mlada. Ali još kad sam imala 16 godina osećala sam se bolje kada sam podučavala decu i igrala se s njima.

Volonteri su značajan deo organizacije naše Drugarijade.

Moram da kažem da, pošto ne pričam srpski, u početku mi je u kampu bilo teško. Nisam mogla da razumem decu i da im pomognem kako sam želela. Nekada nisam znala kako da im se priključim u nekim aktivnostima. Ali onda sam pronašla odgovor: da se opustim i jednostavno pričam s njima na engleskom. I shvatila sam da bi istovremeno učenje stranog jezika bila jako dobra aktivnost za decu, a i omogućila mi da komuniciram s njima.

Najlepši trenutak mi je bio kada su naučili da mi kažu „hello“ i odgovore sa „fine“ kada sam ih pitala „how are you?“. Osećala sam se zahvalno. Druga sjajna stvar bilo je disko veče. Klinci i ja smo samo hteli da đuskamo, pevamo i zabavljamo se. Htela sam da podelim moju sreću s njima, i u tom trenutku, reči nisu bile potrebne.

Zato, NDF timu i svim ostalim volonterima – HVALA VAM. Zahvaljujući Drugarijadi, naučila sam da nikad ne odustajem. Hvala vam što sam uvek imala nekog pored sebe.

Sada mogu da kažem da imam prijatelje u Srbiji koji me zaista poznaju, a i ja njih.

Kada iskusite nešto sjajno kao što je Drugarijada, ne treba da to samo zadržite za sebe. Zato, ovo pismo je za sve devojčice i dečake koji žele da urade nešto drugačije u životu. Sami ne možete da promenite puno, ali ako neko drugi vidi vaš jedan korak, jednog dana, ako je vaš korak bio ljubazan i nežan, ljudi će vas pratiti. A samo tako – možemo zaista da promenimo svet.

S ljubavlju,

Аulija

The post Pismo naše volonterke iz Italije appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Sećate li se tog čuvenog: ,,Šta ćeš biti kada porasteš?“, možda i jedinog pitanja na koje smo kao mali sa lakoćom odgovarali. Svi ti dečiji snovi i želje… Jedni od onih koje kao deca upisujemo u svoje tajne dnevnike, a onda ih u već ,,poodmaklim“ godinama čitamo i često se ponosimo što smo baš te, tada tako daleke i nedostižne snove ipak ostvarili.

Ali šta je sa onom decom koja gotovo nikada ne dobiju priliku da pokažu svoje mogućnosti i talente, otkriju i odsanjaju svoje snove? Bili biste iznenađeni koliki broj tajnih dnevnika punih snova ostane zaboravljeno u prašnjavim kutijama na starom tavanu.

Kada tokom godina čitaš i slušaš statistike o neadekvatnom pristupu obrazovanju i uslovima za učenje dece u Srbiji i neiskorišćenim potencijalima, imaš dve opcije: da te preplavi sažaljenje i osećaj nemoći što neka deca nemaju iste šanse kao druga ili da nešto uradiš po tom pitanju. U septembru ove godine imala sam priliku da volontiram i budem deo tima koji već dugo bira samo drugu opciju.

Veruj u njih i njihove snove

Tokom nekoliko dana u septembru, svakodnevica i život više od sto pedesetoro dece iz isturenih odeljenja osnovnih škola u Srbiji poprimili su potpuno drugu dimenziju i obojili se nekim veselim, svetlim bojama. Bojama mogućnosti, snova, želja, osmeha, drugarstva, učenja i nadanja.

Zajedno sa svojim učiteljima, veliki broj mališana imao je priliku da bude deo edukativnog kampa prijateljstva ,,Drugarijada“, koji organizuje Fondacija Novak Аoković. Na kampu se kroz različite zabavne i edukativne aktivnosti, već pet godina zaredom, podstiču rani razvoj dece, njihova mašta, interesovanja, telenat, motorika, intelekt. Ovde, na Kopaoniku, oni su se učili vrednostima kao što su prijateljstvo, deljenje, solidarnost, prihvatanje drugačijeg.

Kada dobiješ priliku da budeš deo ovakvog projekta i radiš ono do čega ti je veoma stalo, nisi siguran šta da očekuješ – barem ja nisam bila. Protivno svim načelima i koliko god se trudiš da budeš otvorenog uma, jer znaš da je tako ispravno, ipak imaš i određene sumnje, pa i sulude predrasude. Setiš se svih statistika koje si pročitao, čitaš imena dece i sela iz kojih dolaze, od kojih za većinu nikada nisi čula, i čini ti se kao da je to negde na kraju sveta… I iznova sumnjaš. Po hiljaditi put prelaziš listu aktivnosti pripremljenih za decu i plašiš se da li će oni sve to moći, da li će razumeti i kako ćeš se ti u svemu tome snaći.

Onda te ta ista deca koja, u velikom broju slučajeva, nisu imala priliku da se susretnu sa nečim sličnim, tokom tih nekoliko dana iznenade svojim pitanjima, načinom na koji razmišljaju, brzinom kojom rešavaju zadatke.

Vidiš kako se, kao od šale, snalaze i uživaju u raznovrsnim aktivnostima. Kako im se oči cakle od sreće kada jedini u grupi tačno odgovore na pitanje o eko-sistemu i životinjama, kada predano uče i slušaju o recikliranju i značaju Sunčeve energije. Kako zaborave na umor i vetar od koga su im obrazi već toliko crveni, kada se kanap koji drže zategne do kraja, a zmaj koji je na njemu vine toliko visoko da jedva mogu da ga vide, dok trče koliko ih noge nose, ostavljajući sve odrasle u prašini.

Tokom nekoliko dana posmatraš dečaka neobično visokog za svoje godine, upadljivo višeg od svih drugara u razredu. Pomisliš kako će sigurno biti odličan sportista i kako već uveliko trenira košarku i ne čudi te što se u ,,sportskom danu“ pokazao kao najspretniji sa loptom. Onda posmatraš tog istog dečaka na radionicama nauke i robotike i čuješ ga kako odgovara na, čak i odraslima, teška pitanja i zagonetke, kako ga zanimaju svemir, fizika i naučni eksperimenti. Zapitaš se koliko se još skrivenih talenata krije u tom malom-velikom čoveku.

Od ostalih volontera slušaš priče o dečaku koji se plaši visine, ali koji je uz podršku i navijanje ostale dece uspešno prešao poligon u Avantura parku i popeo se na sam vrh veštačke stene. Sa ponosom uručuješ diplomu o uspešno položenom kursu plivanja osmogodišnjoj devojčici za koju znaš da je baš tu prvi put naučila da pliva. Sa jednakim zadovoljstvom diplomu za najboljeg programera daješ dečaku koji je najbolje napravio igricu na IT radionici.

Uhvatiš sebe kako sa entuzijazmom – poput onog dečjeg – slušaš predavanja na radionici Crvenog krsta, učiš kako da previjaš rane, oživljavaš čoveka, praviš lažne posekotine i zaštitiš se od sunčanice.

Pokušavaš da zadržiš suze i ponašaš se odraslo kad na kreativnim radionicama baš tebi naprave i poklone narukvicu i snežnu kuglu, iako su mogli da je zadrže za sebe. Smeješ se njihovim dovitljivim pitanjima koje postavljaju glumcima nakon pozorišne predstave. Smeješ se i sama sebi kada nakon pravljenja i ukrašavanja pinjate u kosi imaš više brašna i na prstima više lepka nego deca.

Tokom tih nekoliko dana kampa nebrojano puta obilaziš decu i prolaziš pored njihovih soba. U hodu često čuješ njihove međusobne razgovore, razgovore sa roditeljima i njihova razmišljanja. Na hodniku srećeš dečaka koji držeći telefon, neprirodno velik za njegove male šake, iznova i iznova prepričava roditeljima sve ono što je toga dana radio, sve ono što je naučio i video, koga je sve upoznao.

Onda obećaš sebi da ovakvo iskustvo nikad nećeš zaboraviti i nadaš se da oni neće zaboraviti tebe, a dok poslednjeg dana, na tom dugo očekivanom maskenbalu, prolažiš pored malih vila, klovnova, gusara i Pipi Dugih Čarapa, pitaš se i nadaš se samo jednom – da će možda baš večeras neko od tih malih junaka pod maskom u svoj tajni dnevnik upisati svoj san.

Volontiranje kao životna škola

Nakon ,,Drugarijade mnogi su me pitali zašto sam volontirala, šta ja imam od toga, kad ne dobijam ništa zauzvrat.

Volontiranje na ,,Drugarijadi“ bilo je iskustvo koje ništa, baš ništa, ne bi moglo da zameni. Prilika da bar jednim delom učestvujem u stvaranju možda najlepših uspomena u životu mnoge dece, da menjam njihove poglede na svet i ulepšam im detinjstvo – nema cenu. Ukoliko je nešto što sam ja ispričala, objasnila ili pokazala na nekoj od radionica bar jednom detetu pomoglo da nauči nešto novo, da shvati u čemu je najbolje ili mu jednostavno ulepšalo dan, više je od bilo čega što bih mogla da tražim.

Prilika da sa još velikim brojem volontera, mojim vršnjacima i kolegama delim razmišljanja, životne stavove, entuzijazam i veru da se dobrim delima zaista može napraviti promena, nešto je na čemu sam neizmerno zahvalna.

Čvrsto verujem da ukoliko se deci da potreban ,,alat“, ukoliko se podstaknu i usmere na pravu stranu, mogu da ostvare ono što ni u najluđim snovima ne bismo zamislili. Zato želim da verujem da je ,,Drugarijada“ za ovu, kao i mnogu decu pre i posle njih, nešto više od običnog kampa. Verujem da će baš zahvaljujući ,,Drugarijadi“ i onome što je tu naučio, onaj visoki dečak možda jednog dana odlučiti da bude naučnik, dok će onaj drugi kome glava jedva izviruje iza ekrana kompjutera postati programer. Neko doktor ili uspešan sportista, glumica ili balerina.

U trenutku dok me obuzima jedan od onih momenata svrhe od kojih sve cveta – društvo, pojedinci, mogućnosti, razmišljam šta bih rekla kada bih ,,Drugarijadu“ i celo ovo iskustvo morala da opišem u jednoj rečenici. Onda se setim, te sada već toliko puta ponovljene, ali jednako istinite rečenice Mahatme Gandija: „Budi promena koju želiš da vidiš u svetu“.

The post Volontiranje kao životna škola appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Mina je ljubitelj muzike, poezije, pozorišta i umetnosti pokreta. Ipak, ono što najviše pokreće njenu radoznalost i iznova je fascinira nepromenjenim intenzitetom jeste težnja da se pronikne u najfinije segmente ljudskog bića i uma, uz proučavanje karakteristika koje definišu našu ličnost i dela. Odluka da studira psihologiju na Univerzitetu u Novom Sadu za Minu je bila logičan izbor, kao kada tačno znamo kakva pitanja da postavimo i šta da kažemo sagovorniku kako bismo postigli pravu i efikasnu komunikaciju umesto površnog ćaskanja. Povezanost i saradnja svih članova društva, kao i konstruktivan dijalog smatra prioritetima, dok istovremeno ističe značaj ravnopravnosti i poštovanja različitosti među ljudima, u cilju stvaranja humanijeg sveta kojeg krase osećaj zajedništva i inkluzija.

Želja da pomogne manje privilegovanim i ugroženim ljudima i doprinese menjanju njihovih života nabolje podstakla je Minu da volontira za nekoliko dobrotvornih organizacija tokom studija. Naša fondacija bila je jedna od njih.

Dopala mi se ideja da se teži sistemskim promenama, da se ne pomaže pojedincima već da je cilj obuhvatiti što više dece i učiniti nešto dobro za njih. Osim toga, propratila sam nekoliko događaja koje je Fondacija organizovala, delovalo mi je zanimljivo, dinamično, stekla sam utisak da se zaista nešto radi. Konkretni ciljevi i veliko zalaganje tima NĐF kako bi se oni ostvarili inspirisali su me da se uključim i aktivno podržim  fondacijske aktivnosti i projekte.

Odabrala je pravi način da to i učini. Mina je volontirala na našoj trećoj Drugarijadi, događaju koji tradicionalno organizujemo na jesen svake godine za decu iz siromašnih oblasti naše zemlje. Učesnici Kampa prijateljstva imaju priliku da se tokom nekoliko dana upoznaju, druže, ovladaju novim veštinama, otkriju skrivene talente, učestvuju u raznim kreativnim radionicama, uživaju u aktivnostima u prirodi, posete lokalne znamenitosti, zajedno se igraju, stvaraju, uče jedni od drugih i jedni sa drugima, i sklope nova prijateljstva. Trudimo se da sa Drugarijade ponesu lepe uspomene koje će ih celog života podsećati na vrednost koju imaju prijateljstvo i timski rad. Takođe, želimo da im pokažemo da brinemo o njima, da su nam važni i posebni, kao i da svojim prisustvom, osmehom, iskrenim pogledom i pozitivnom energijom čine ovaj svet boljim mestom za život.

Vreme koje je provela na Drugarijadi potpuno je posvetila mališanima, na čemu smo joj neizmerno zahvalni. Volontersko iskustvo naučilo ju je pre svega koliko je bitno sačuvati dete u sebi.

Nosim najlepše uspomene odatle. Tokom šest dana, koliko je trajao kamp, upoznala sam neke divne ljude, druge volontere, zaposlene i, što je najvažnije, neverovatnu decu. Imala sam priliku da radim sa njima i shvatila sam da imamo mnogo toga da naučimo od naših najmlađih sugrađana samo ako nađemo vremena da budemo sa njima. Jedva čekam da se vratim na Drugarijadu sledeće godine.

Na pitanje kako je volontiranje za Novak Đoković fondaciju uticalo na njene ciljeve vezane za buduću profesionalnu karijeru i kako joj je pomoglo da akademski napreduje, Mina ima spreman odgovor:

Kao studentu završne godine psihologije volontiranje kako u NĐF tako i u drugim nevladinim organizacijama mnogo znači u smislu objedinjavanja isključivo teorije i prakse. Ne samo da kroz rad na projektima shvatamo način na koji nevladine organizacije funkcionišu već i to da iako uvek postoji neki plan, u radu sa ljudima često dolazi do nepredviđenih situacija kada se taj plan mora menjati u hodu. Uviđamo mnoge stvari o kojima učeći teoriju i ne razmišljamo, na primer koliko je važno ostvariti kontakt sa svim učesnicima projekta. Konkretno mislim na Drugarijadu, na kojoj je jednako važan dobar odnos sa decom, učiteljicama, ostalim volonterima i zaposlenima.

Smatram da je važno dopreti do mladih ljudi u našoj zemlji, pružiti im podršku i osnažiti ih kako bi mogli da ostvare svoje velike snove. Svi smo deo jednog društva i delimo istu budućnost. Ona pripada svima nama i zato zajednički moramo da radimo na tome da ta budućnost bude bolja i lepša.

The post Priče naših volontera: upoznajte Minu Velimirović appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Novak Đoković fondacija sa velikim zadovoljstvom poziva sve zainteresovane pisce-volontere da nam se pridruže i postanu deo našeg tima. Ako volite da pišete o značaju ranog obrazovanja, različitim edukativnim metodama koje se primenjuju u školama širom sveta i uticaju tehnologije na svakodnevni život, važnosti sporta i igre u odrastanju najmlađih, prihvatanju i uključivanju, ali i da istovremeno napravite portfolio za dalju karijeru u novinarstvu i veb-novinarstvu, želimo da vas čujemo.

Ko su naši blogeri?

Reč je o talentovanim autorima koje odlikuje originalnost i autentičnost. To su studenti i mladi ljudi koji su nedavno diplomirali, spremni za nove izazove. NĐF blogeri svojim radovima pridružuju se misiji Novak Đoković fondacije u podizanju svesti javnosti o mnogim važnim temama, širenju pozitivnog uticaja i iniciranju promena kako bi svet postao bolje mesto za život za sve nas.

Program za NĐF blogere

Tokom posebno osmišljenog programa blogeri se detaljno upoznaju sa svim segmentima uređivačke politike bloga Novak Đoković fondacije. Kroz tekstove koji se objavljuju svake nedelje oni dele svoje iskustvo, razmišljanje, saznanja i ideje sa ljudima koji prate i podržavaju rad Fondacije i učestvuju u širenju inspirativnih priča.

Razvoj veština

NĐF blogeri motivisani su da se oprobaju kao pisci i steknu bogato profesionalno iskustvo koje će im mnogo značiti u budućoj karijeri. Iskusan tim urednika Novak Đoković fondacije kao mentori vode mlade autore kroz proces usavršavanja kako bi izrasli u prave i kvalitetne pisce. Svaki NĐF bloger ima priliku da predstavi svoje ideje, učestvuje u NĐF debati i interakciji sa drugim kolegama blogerima. Program za NĐF blogere kreiran je tako da podstiče samopouzdanje mladih pisaca i pomaže im da razviju veštine neophodne za profesionalnu karijeru u medijima, filantropiji i novinarstvu.

Copyright: ouh_desire

Idealni kandidati:

Autori će sarađivati direktno sa urednikom zemlje/sekcije doprinoseći svakodnevno svojim mišljenjem, idejama, vestima i člancima. Od blogera se očekuje da napišu najmanje tri teksta mesečno, a Fondacija će ih predstaviti u okviru sajta, ali i putem društvenih mreža prenositi glas o temama kojima se bave i koje obrađuju.

Idealni kandidati treba da poseduju snažan izraz, dokazanu veštinu pisanja, inovativne i interesantne ideje, doslednost u ispunjavanju rokova, kao i želju da svojim tekstovima naprave razliku.

Potrebno je da online prijava sadrži:

• Propratno pismo
• Vašu kratku biografiju (CV)
• Tri objavljena teksta Vašeg rada

Sve prijave slati na blog@novakdjokovicfoundation.org

The post Otvoren poziv Novak Đoković fondacije za pisce-volontere appeared first on Novak Djokovic Foundation.