Svakome od nas su poznate takve situacije – kada se zbog opterećnosti brzinom svetlosti pojave neprijatna osećanja koja nas teraju da često odreagujemo prema detetu na način kojim posle obično nismo zadovoljni. Šta raditi u takvim situacijama? Da li treba iskaliti svoju ljutnju na detetu i zatvoriti ga u sobu da se smiri? Da li zahtevati i jasno reći da ste Vi vrhovni donosilac odluka u Vašoj kući? Ili ipak dozvoliti detetu da ono samo donose odluku kako ćete reagovati takvim situacijama iako ne ume da se ponaša po Vašim kriterijumima?

Takođe šta raditi sa tom „spodobom“ zvanom osećaj krivice?

Taj osećaj je kao neki progonitelj zbog kojeg se neki i doživotno zaklinju da više sebi nikada neće dozvoliti  da se nešto slično ponovi. Ali što se više zaklinjemo, češće nas život vrlo brzo demantuje, pa u sledećoj sličnoj situaciji obično ponavljamo taj isti način regovanja na neprihvatljivo ponašanje dece.

Neki roditelji se posle tih reakcija izvinjavaju deci, neki se i zaplaču sa gorkim ukusom u ustima i sa pitanjem: “Bože, da li od sebe pravim klovna i čijim život se ja to igram?”

Pošto ništa nije jednostavno, na to se dodaje i specijalni začin u obliku naših mama, tata, tetaka, svekrva,  koji su  gosti sa detetove strane i koji imaju razumevanje za dete. Sve te situacije onda oni dosole  raznim dijagnozama – da smo prolupali i da sa nama ozbiljno nešto nije u redu.

Važno je da razumemo šta se dešava u tim situacijama u našem mozgu.

Aktivira se deo mozga u kome se procesuiraju emocije i pali sirena za stres.

Kad se sirena za stres upali, luči se hormon stresa koji blokira rad kontrolnog centra u prednjem delu mozga. Time se ograničava naša sposobnost da logično i pažljivo razmišljamo o datoj situaciji i tada najčešće ne možemo da sagledamo moguće posledice našeg delovanja. Umesto toga, postupamo po instinktu i nepromišljeno reagujemo, jer ne sagledavamo posledice.

Tada smo skloni da vičemo, udarimo, prosipamo, padamo, vređamo, i etikatiramo. U takvim situacijama se pojave i prosuđivačke misli:

“Nećeš ti meni da pametuješ, ja sam te rodila i ja ću donosite odluke. Zna se ko je glavni u ovoj kući!”

“Vidi ti ovo derište misli da je jači od mene. Nisam te ja rodila da se ti meni ponašaš na taj način!”

Šta možemo da učinimo u takvim situacijama?

Da bismo mogli da čujemo sopstvena osećanja, kao i osećanja dece u tim situacijama i da shvatimo koje potrebe stoje iza neprihvatljivog ponašanja deteta, neprijatnih osećanja i prosuđivačkih misli, treba da dozvolimo da radi naš kontrolni centar. A naš kontrolni centar može da radi samo kada je naša sirena za stres isključena. Znači, pre nego što reagujemo treba da sačekamo da se sirena za stres ugasi. Samo tako ćemo sprečiti sebe da kažemo ili  uradimo nešto zbog čega ćemo se kasnije kajati.

Kada isključimo sirenu za stres, to nam omogućava da donosimo odluke koje su u skladu sa našim dugoročnim ciljevima koje imamo za naše dete.

Prosuđivačke misli pojačavaju našu ljutnju i one u stvari oblikuju naše emocije, i one nas navode na neprimerene reči i neadekvatne reakcije, koje nisu u skladu sa našim dugoročnim ciljevima i vrednostima koje želimo da razvijamo. Zato je važno da imamo pecaljku za misli i da ih jednom udicom pecamo da bi bili svesni tih misli. Kada ih upecamo, a to nije lak proces jer one se roje brzinom svetlosti, treba da prepoznamo koje naše potrebe stoje iza tih prosuđivačkih misli. To su potrebe koje ima svaki roditelj i one su potpuno legitimne, a najčešće su to potrebe za razumevanjem, uvažavanjem, zaštitom deteta i podsticanjem njihovog razvoja.  Najbolju reakciju možemo planirati tek onda kada prepoznamo misli i kada otkrijemo potrebe koje stoje iza tih misli.

Verovatno mislite da je to nemoguća misija. Ali da Vas ohrabrimo – to jeste težak zadataka, ali je moguć!

Kada reagujemo samo iz onoga što mislimo, ljutnja se ponaša kao mala vatra, koja vrlo brzo preraste u veliki požar.

A kada razumemo potrebe koje stoje iza tih misli, otvaramo mogućnost da reagujemo na način kojim ćemo vaspitavati naše dete, a ne dresirati.

A verujem da vi hoćete da vaspitavate, a ne da dresirate!

Primena neke strategije samoregulacije će nam pomoći da nam se sirena za stres ugasi i da smirimo naš um i telo. Praktikujući tu strategiju, mi umirujemo naš emocionalni mozak. Posle određenog vemena osećaćemo se bolje i možemo da razmišljamo jasnije. Zato je bitno da u tim situcijama naučimo da malo “oladimo”. Jer kada “oladimo” imamo vremena da promislimo i tada se u delu mozga koji je za to zadužen, informacije srede i mi onda možemo da izaberemo konstruktivan način delovanja.

Koje su to tehnike samoregulacije?

1. Brojite do 10!

Ova tehnika nam dopušta da razmislimo umesto da nepromišljeno reagujemo u datoj situaciji. Kada primenimo ovu strategiju, iz centra mozga u kome se procesuiraju emocije šalju se informacije delu mozga koji je zadužen za racionalno razmišljanje da se umiri,  a to nam omogućava da donesemo racionalnu odluku.

2. Dišite

Usmerite se na disanje. To pomaže smirivanju vašeg tela, usporava srčane otkucaje i izoštrava fokus. Koncentrisanje na disanje podstiče bolje funkcionisanje mozga.

3. Prihvatite svoj  stres

Napravite svoj alat za merenje stresa i kada ste u ovoj situaciji obeležite na kom ste nivou. Prihvatanje stanja u kome ste je prvi korak da izađete konstruktivno iz opisane situacije. Tada se najčešće otvaraju alternative kako da iz te situacije izađete na konstruktivni način.

4. Prevedite “moram” u “želim”

Malo stvari se u životu mora! A šta želite? Da budete smireni i da nađete način kako da završite ovo što ste počeli, a da se pri tome osećate dobro i Vi i oni koje volite oko Vas.

5. Recite sebi nešto ohrabrujuće.

6. Napravite pauzu za sebe i skuvajte kafu ili čaj.

7. Setite se svoje omiljene pesme koja vam vraća svu potrebnu energiju.

8. Uradite nekoliko vežbi – ispravite leđa, čučnite-ustanite, i tako nekoliko puta!

9. Izađite na vazduh ili u šetnju.

10. Vrištite u jastuk, udarite ga, pa na kraju zagrlite jastuk.

Kada oluja prođe, obično u roditeljima ostaje osećaj krivice što nisu drugačije odreagovali. A mogli su, samo nisu vežbali! Zato je važno da se roditelji naoružaju strpljenjem i da polako ali sigurno pronađu sopstvenu strategiju samoregulacije ili usvoje neku sa našeg spiska koja će ih umiriti u situacijama kada se emocije ustalasaju.

Na taj način nećete moći da zaustavite talas, ali ćete naučiti da plivate kada se talasi pojave. Bolje ćete se osećati u roditeljskoj ulozi i imaćete više razloga da sebe posipate šećerom, a ne solju. Nadam se da je bolje da se ušećerite, nego da se presolite!

Smiljana Grujić je programski menadžer Fondacije Novak Đoković, a po struci je psiholog i psihoterapeut. U fokusu interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama. 

Smiljana vodi projekat, Podrška Ne Perfekcija koji pruža podršku roditeljima dece od 0-6  godina. 

The post Put do dobrih izbora i ishoda – zašto je važno da roditelj ovlada strategijama samoregulacije? appeared first on Novak Djokovic Foundation.

Sećamo se da nam nije prijalo kada su nas roditelji ostavljali u vrtiću – koliko smo samo strahovali da li će neko doći po nas! Plašili smo se šišanja prvih šiški, a o odlasku kod lekara ni da ne pričamo. Zatim su na svet počela da dolaze naša braća i sestre, i objašnjenja da su to naša najdraža bića. Sećate se koliko je bilo straha u doživljaju da mi nismo više najvažniji, najlepši, najbolji i najpametniji? Zašto? Zato što je strah sastavni deo života svakog od nas, a deca, kao i odrasli doživljavaju fizičke i psihološke reakcije na njega.

Kada pričamo o bebama, a tog perioda se najčešće ne sećamo, reakcije na stres koji bebe doživljavaju mogu biti ili dobre ili loše za njihov mozak, u zavisnosti od njihove učestalosti i snage, i prisustva ili odsustva brižnih odraslih osoba. Razlika između beba i odraslih jeste u tome što bebe u situacijama neprijatnosti ne mogu same sebe da umire. One su bespomoćne, plaču i posežu za odraslima, zato što su im potrebni i to je jedini način na koji mogu da iskažu takvu potrebu.

Znakovi stresa kod beba mogu biti:

• dugotrajno plakanje,
• neuobičajena nervoza,
• povlačenje,
• poteškoće u hranjenju i spavanju,
• sisanje prsta, i
• problem sa varenjem.

Bebi je potrebna podrška brižne odrasle osobe

Čak i kada mogu da govore, deci je potrebna podrška brižnih odraslih osoba da bi se smirila u stresnim situacijama. Kada dete dobije podršku od neke brižne odrasle osobe, to mu pomaže da se oporavi od stresa. Kada nema očekivane reakcije odraslih, deca mogu da dožive stres.

Šta pomaže u tim situacijama?

– Držanje u naručju, tešenje, pevanje, ljuljuškanje.

Postoji li zdrav stres?

Mozak bebe koji je u razvoju je veoma osetljiv tokom prvih nekoliko godina života. Kada dete doživi reakciju na stres koja je kratka ili je doživi u prisustvu neke brižne odrasle osobe koja može ublažiti reakciju, to može biti zdravo za bebin mozak.

Zašto? Ovakva vrsta stresa priprema decu na savladavanje budućih izazova ili nelagodnosti, i pomaže im da nauče da regulišu svoju reakciju na stres. Na primer, kada beba upozna neku novu osobu, to može aktivirati njenu reakciju na stres, ali ako je roditelj tu da uteši bebu i pomogne joj, reakcija na potresenost će se ubrzo isključiti i neće biti pričinjena nikakva šteta.

Kada se reakcije dece na stres učestalo aktiviraju, ostaju aktivne tokom dužih vremenskih perioda, ili se doživljavaju bez prisustva brižnih odraslih osoba, naučnici to nazivaju „toksični” stres, tokom koga je telo preplavljeno hormonom stresa, kortizolom. Ovakva preplavljenost kortizolom oštećuje veze u mozgu, zato što u velikim i učestalim količinama, hormon stresa postaje „toksičan” za mozak dece.

Zašto je važno prisustvo brižene odrasle osobe u situacijama stresa?

Kada su odrasle osobe, koje su pritom brižne, prisutne da ublaže reakciju na stres, toksični stres je redak. Ali, ponekad, čak i ako su odrasle osobe fizički prisutne, deca mogu doživeti pomenuti stres, ukoliko odrasle osobe ne reaguju, ako su nestrpljive, nepredvidive ili zastrašujuće. Na primer, deca koja odrastaju u sirotištima, gde ne dobijaju dovoljno pažnje od brižnih odraslih osoba, često doživljavaju toksični stres. U toj grupi su i deca koja su zanemarivana, deca izbeglica, koja odrastaju tokom rata, ili bežeći od rata.

Trebalo bi naglasiti da nijedan roditelj ne može biti 100 odsto brižan i uvek tako reagovati u različitim situacijama. Međutim, ako su deca učestalo izložena stresu i često nemaju pažljive odrasle osobe da im pomognu da se sa njim izbore, onda to može uticati na razvoj njihovog mozga.

Kao roditelj, vi možete pomoći svom detetu da izgradi snažniji mozak, otporan na štetu koju izaziva toksični stres tako što ćete ga voleti. Uz vašu brigu i podršku, čak i ako deca dožive stresne situacije poput rata, to neće oštetiti njihov mozak koji je u razvoju.

Interakcija po principu „servis i povratna lopta”

Nauka pokazuje da je jedna od najboljih stvari koje možemo uraditi da izgradimo zdrav mozak svoje dece, da jednostavno „igramo tenis” sa njima. Ali ne onu vrstu tenisa koju igra Novak Аoković.

Kad god novorođenčad brbljaju, gestikuliraju, naprave neki izraz lica ili zaplaču, oni serviraju lopticu i očekuju reakciju – oni žele lopticu nazad. Kada odrasla osoba reaguje adekvatno na direktan, smislen način kontaktom očima, dodirom, rečima ili imitiranjem gestikulacije ili izraza bebe, to je poput vraćanje servisa. A kada deca dobiju povratnu loptu, veze u njihovom mozgu se izgrađuju i postaju jače. Te veze u mozgu predstavljaju osnov za socijalne, emotivne i komunikacione veštine, ali i veštine za sklapanje odnosa. Jednostavna stvar je u pitanju. Nauka nam govori da nikakvi video-sadržaji, muzika ili skupe igračke nisu od takvog značaja za rani razvoj mozga kao svakodnevne interakcije sa starateljima po principu „servis i povratna lopta”. 

Osmesi, dodiri, zagrljaji i poljupci – superhrana za bebin mozak

Najbolja stvar koju možete učiniti za razvoj mozga svoje bebe jeste da „igrate tenis” sa njom. Deca koja odrastaju u stabilnom okruženju punom ljubavi, gde brižne odrasle osobe pouzdano reaguju na njihove aktivnosti, osećanja i potrebe, razvijaju najsnažniju arhitekturu mozga.

Pa ipak, trebalo bi naglasiti da su mozgu beba potrebni roditelji koji mu pružaju podršku, a ne savršeni roditelji. Mada je za dete važno da odrasla osoba reaguje na njegov stres i njegove servise, nerealno je da od sebe očekujemo da ćemo uvek biti u mogućnosti da to radimo 100 odsto vremena. Na primer, ako vaš ručak samo što nije zagoreo na šporetu, ne morate odmah reagovati na plač svog deteta.

Bebama je potreban nežan staratelj koji će tumačiti njihove signale i reagovati na njih, najveći deo vremena, a ne uvek. O interakcijama po principu „servis i povratna lopta”, možete razmišljati kao što razmišljate o računu u banci – ako uplaćujete na svoj račun kad god je to moguće, u stresnim momentima ćete moći da priuštite sebi da povučete novac.

Smiljana Grujić je programski menadžer Fondacije Novak Аoković, a po struci je psiholog i psihoterapeut. U fokusu interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama.

Smiljana vodi projekat, Podrška Ne Perfekcija koji pruža podršku roditeljima dece od 0-6  godina. 

The post Koliki uticaj ima stres na bebin mozak? appeared first on Novak Djokovic Foundation.