Psihološka otpornost na stresne situacije je veoma bitna za mališane i njenim razvojem, oni uče metode i načine koji su im potrebni kako bi samostalno prevazišli prepreke i prebrodili neizbežne teške trenutke u životu.
Šta se dešava u situaciji kada stvari ne krenu onako kako smo planirali, zamislili, očekivali? Svet u kome živimo često nas plaši i prirodno je da kao roditelji želimo da učinimo sve što je u našoj moći kako bismo zaštitili svoju decu i poštedeli ih bola i patnje. Međutim, pitanje je da li naš zaštitnički stav, u stvari, umanjuje njihovu sposobnost da se izbore sa nedaćama. Pritom, život nam donosi različite prepreke i teške situacije koje ne možemo da predvidimo: smrt, razvod, ili nedavne poplave, stresove i napetost zbog ispita ili prijatelja. Psihološka otpornost na stresne situacije je veoma bitna za mališane i njenim razvojem, oni uče metode i načine koji su im potrebni kako bi prevazišli prepreke i prebrodili neizbežne teške trenutke u životu.
Jedna škola je čak organizovala „Nedelju neuspeha“ sa ciljem da deca nauče kako da dočekaju rizične situacije, izađu iz svoje sigurne zone i uče iz sopstvenih grešaka, što su ključne veštine pomenute psihološke otpornosti. Škola je, tako, sprovela različite aktivnosti i radionice kako bi podstakla učenike da se koncentrišu na one koji su doživeli neuspeh, a zatim, zahvaljujući upornosti, došli do uspeha.
Direktorka Heder Hanberi je to objasnila na sledeći način:
„Deca bi trebalo da nauče kako da podnesu poraz – kako da ga prevaziđu i izbore se sa tim… Na primer, strah od neuspeha možda sprečava devojčice da rade nešto što zaista žele. Naši učenici su izuzetno uspešni i veoma dobri đaci. Međutim, ponekad se dešava da loše prihvate poraz, čak i kada je za njih više nego koristan da se desi. Mi želimo da deca budu hrabra – da budu odvažna u učionici.„[2]
Nije samo učionica mesto gde su ovakve veštine važne. One su značajne i za život u širem smislu. Takve sposobnosti je mnogo lakše izgraditi u detinjstvu. Ipak, nikada nije kasno da počnemo da razvijamo psihološku otpornost.
„Svaki put ste pokušavali da učinite nešto i niste uspeli? Nema veze. Pokušajte ponovo.” Semjuel Beket[1]
Psihološka otpornost – ključne odlike
Psihološka otpornost, ili rezilijentnost, pozitivna je adaptacija ili sposobnost da se održi ili povrati mentalno zdravlje kada doživljavamo razne životne nevolje, traume, tragedije. Postoji nekoliko komponenti koje mogu da vam pomognu da razvijete tu vrstu otpornosti, a koje se sastoje od spoljašnjih (dobri odnosi sa ljudima iz vaše okoline, pozitivni uzori u porodici i zajednici, i resursi zajednice) i unutrašnjih (samokontrola, veštine razmišljanja, samopouzdanje, optimizam i lični doprinos)[3]. Doktorka Ginzberg je utvrdila sedam faktora psihološke otpornosti, uz konstataciju da „otpornost nije jednostavan, jednostran entitet“.[4]
- Samoefikasnost je veština koja vam pomaže da znate da možete efikasno da se nosite sa novonastalom situacijom. Možemo da je podstaknemo tako što pomažemo deci da se koncentrišu na unutrašnju snagu i da ih osnažujemo da samostalno donose odluke. Svaka greška trebalo bi da se poveže sa određenom situacijom, kako bi mališani znali da sledeći put na isti problem reaguju drugačije i bolje.
- Samopouzdanje se odnosi na to da dete razvije veru u sopstvene sposobnosti, što dolazi kao rezultat osećanja samoefikasnosti. Samopouzdanje može da se podstakne tako što ćete se usredsrediti na ono što je najbolje kod vašeg mališana i svaki put ga pohvaliti za nešto što je uradio dobro i uspešno, a posebno za trud koji je u to uložio. Iako se samopouzdanje gradi na osnovu uspeha u savladavanju izazovnih zadataka, pazite da pred decu ne postavite previše izazova sa kojima neće biti u stanju da se izbore.
- Socijalno vezivanje: Izuzetno je važno imati podršku članova porodice, prijatelja i zajednice, jer oni mogu da nam pruže osećaj sigurnosti, povezanosti i pomognu nam da se izborimo sa teškim situacijama. Podstaknite dete da ostvari dobar odnos sa ljudima iz svoje okoline. Neka mu vaš krug prijatelja i vama bliski članovi porodice posluže kao uzor. Budite realni u sagledavanju međuljudskih odnosa. Uvek može da dođe do konflikata. U njihovom rešavanju važnu ulogu imaju razgovor i komunikacija. Omogućite mališanima da izraze svoje emocije i ohrabrite ih da to često čine. Radite stvari zajedno i delite iskustva sa svojim krugom prijatelja, kolegama i bliskim članovima porodice. Tako će vaše dete moći dalje da razvija osećaj sigurnosti, uz svest da postoji određen broj ljudi koji su uvek tu za njega i na koje može da se osloni ukoliko mu je potrebna pomoć.
- Karakter: Svako dete je ličnost za sebe. Tako se neki mališani lakše izbore sa teškim i stresnim situacijama od ostalih vršnjaka. Nastavite da razvijate sposobnost kod deteta da razlikuje dobro od lošeg, kao i da se prema drugima odnosi sa poštovanjem. Uvek ohrabrite decu da problemima pristupe uz pozitivan način razmišljanja i da veruju da su sposobna da ih reše. Takođe, ovakav model ponašanja oblikujete u velikoj meri preko sopstvenih postupaka i reakcija.
- Lični doprinos: Deca najbolje reaguju kada im poverite da su za nešto odgovorna, što im pomaže da sebe smatraju važnim osobama u svom okruženju. Kako pomažete detetu da pruži doprinos i učini nešto za porodicu, prijatelje i zajednicu?
- Aktivno prevazilaženje: Svako od nas će se u životu ponekad suočiti sa teškim i problematičnim situacijama. Razlika je u tome na koji način ćemo prevazilaziti prepreke koje nam se nađu na putu. Važno je da dete naučite strategijama kako da prevaziđe probleme, kako biste sprečili da negativno ponašanje pređe u naviku. Komunikacija u tome ima važnu ulogu. Ukoliko su deca sposobna da izraze svoje strahove i zabrinutost, manje je verovatno da će ih manifestovati na destruktivan način. Smirenost i ambijent za razgovor takođe ne treba zanemariti. Naučite dete da „izbroji u sebi do deset“ ili da „duboko udahne“. To može da im posluži i kasnije u životu, da se smire pre nego što nešto učine ili reaguju.
- Unutrašnja kontrola: Ukoliko mališani shvate da njihove odluke i reakcije nose sa sobom određene posledice, moći će znatno efikasnije da se oporave posle neuspeha. Vremenom će razumeti da se naporan rad i upornost uvek isplate. Takođe će uvideti da negativno ponašanje ne donosi ništa dobro i da će, kada ovladaju samokontrolom, imati pred sobom mnogo više mogućnosti. Ovo je proces koji se odvija tokom detinjstva i traje čitavog života. Zato bi mehanizme koji deci pomažu u suočavanju sa problemima i njihovom rešavanju trebalo uzeti u obzir kao priliku da učenici kroz nastavu saznaju nešto više o njima.
Mada može da vam se učini kao da vam je potrebno mnogo vremena i truda da ostvarite sve ove stvari sa liste i „postanete otporni“, mislim da ipak vredi pokušati. Svakodnevne situacije nude bezbroj prilika da razvijete psihološku otpornost i unapredite je tokom života. Umesto da životne izazove doživljavamo kao kamen spoticanja, pomislimo na to kako ćemo se posle svake prepreke koju savladamo lakše suočiti sa narednom. Zar ne? 🙂
[divider]
[1] http://www.goodreads.com/quotes/13201-all-of-old-nothing-else-ever-ever-tried-ever-failed
[2] http://www.bbc.co.uk/news/education-16879336
[3] http://www.beststart.org/resources/hlthy_chld_dev/pdf/BSRC_Resilience_English_fnl.pdf
