Donirajte

Psiholog Smiljana Grujić odgovara na vaša pitanja!

by , 8. апр 2020.

U želji da roditeljima i starateljima pružimo podršku u ovom izazovnom periodu, naš psiholog i psihoterapeut Smiljana Grujić odgovara na neke česte roditeljske nedoumice. Nadamo se da Vam je naša nova rubrika “Roditelji pitaju” korisna i zanimljiva! Ukoliko želite da i Vi postavite neko pitanje Smiljani, slobodno nam pišite u komentaru ispod bloga, a mi ćemo odgovor na Vaše pitanje uvrstiti u sledeći blog.


1. “Dete nam je uznemireno i ovih dana se pojačano plaši. Kako da mu pomognemo?” – Ana, mama deteta uzrasta 5 godina

Roditelji u izazovnim situacijama, kao što je ova, obično žele da umanje detetovu „patnju“.  Kada se dete plaši, roditelji najčešče misle da prva stvar koju treba da urade je da „rasplaše“ dete, pa onda da minimiziraju strah, ignorišu ga, “stavljaju pod tepih” ili ostavljaju da se time bave kada dođu bolji dani. To je razumljivo jer roditelji žele da im deca budu srećna i da im život bude ispunjen samo prijatnim emocijama. Međutim, znamo i sami da su to nerealna očekivanja.

Prvo, treba da se podsetimo da je strah jedna od osnovnih emocija i da je on često neophodan  za opstanak.

Kada dete pokazuju da se plaši, pokažete razumevanje za njegove strahove. Pomozite detetu da se opusti. Vi najbolje poznajete Vaše dete i znate šta je to što ga smiruje. Aktivno slušajte, ne nudite rešanja i nemojte procenjivati ili etiketirati. U ovoj situaciji, kao i u svakoj drugoj kada dete ispoljava osećanja, pomozite detetu da izrazi svoja osećanja. Uvažite detetov doživljaj da se plaši. Ne ismevajte ga, ne nazivajte ga pogrdnim imenima.

Kažite detetu: “Kada me pitaš …..izgleda mi da si uplašen i da bi volelo da bude sve dobro? Da li sam te dobro razumela?”.

Nije dobro reći: „Nema čega da se plašiš“ ili „Dečaci se ne plaše!“ ili „Ko se ne plaši, taj je jak„. Na ovaj način dete ne uči da upravlja emocijom straha.

Kada imenujete emociju i pokažete razumevanje za osećanje kojim je dete preplavljeno, onda možete predložiti da dete nacrta strah, predstavi bojom, da mu da oblik i ime.

Možete zajedno napraviti štit, koji će Vas i dete štiti od straha. Pa onda taj štit iskoristiti da pričate o strahovima, da ih zajedno podelite i da smislite načine kako da „rasterate“ strah kada se pojavi.

I za kraj, teško je da pružite podršku detetu, ako ste i sami previše plašite. Zato recite sebi: “Ovo je očekivano ponašanje u ovoj situaciji. “ Onda prvo smirite sebe, jer će samo na taj način dete dobiti sigurnost i podršku koja mu je potrebna.

U ovoj situaciji, kao i u svakoj drugoj kada dete ispoljava osećanja, pomozite detetu da izrazi svoja osećanja. Uvažite detetov doživljaj da se plaši.

„U ovoj situaciji, kao i u svakoj drugoj kada dete ispoljava osećanja, pomozite detetu da izrazi svoja osećanja. Uvažite detetov doživljaj da se plaši.“ – Smiljana Grujić, psiholog i psihoterapeut.

2. „Da li ova situacija može uticati na razvoj bebe od 19 meseci?“

U periodu zavisnosti u kome su nalaze bebe, njima je važno da pored sebe imaju bar jednu osobu koja će uvek biti tu da im zadovolji potrebe i da ih zaštiti.  Jedna od najboljih stvari koju možete uraditi za Vašu bebu, da bi podstakli njen celokupni razvoj, je da imate sigurnu povezanost sa njom, ne samo sada, nego inače. Za bebe je najvažnije redovno reagovanje odraslih i zadovoljenje bebinih potreba, fizioloških i psiholoških.

U stresnim situacijama kao sto je ova, važno je da roditelj reguliše sopstveni stres.

Čak i kada ne možemo da utvrdimo šta je bebi potrebno, ili kada joj nije ništa potrebno osim pažnje i ljubavi, beba uči da veruje da će njene potrebe biti zadovoljene i tako izgrađuje sigurnu povezanost koja je uslov za njen dalji razvoj. Bebama je potrebna pažnja roditelja najveći deo vremena, a ne sve vreme.

Ako se kod bebe reakcije na stres učestalo aktiviraju i ostaju aktivne tokom dužeg vremenskog perioda bez prisustva brižne odrasle osobe, beba može doživeti toksičan stres.

Nadamo se da Vam je naša nova rubrika “Roditelji pitaju” korisna i zanimljiva! Ukoliko želite da i Vi postavite neko pitanje, slobodno nam pišite u komentaru ispod bloga, a psiholog Smiljana će odgovor na Vaše pitanje uvrstiti u sledeći blog.

Nadamo se da Vam je naša nova rubrika “Roditelji pitaju” korisna i zanimljiva! Ukoliko želite da i Vi postavite neko pitanje, slobodno nam pišite u komentaru ispod bloga, a psiholog Smiljana će odgovor na Vaše pitanje uvrstiti u sledeći blog.

3. „Kako izbeći podmićivanje u stresnim situacijama kao što je ova?“

Podmićivanje je opasno oruđe. Učvršćuje loše ponašanje u svim vremenima. Uči decu da mogu biti neposlušna kako bi dobila ono što hoće. Roditelji podmićuju zato što žele da prekinu loše ponašanje. Kada to rade oni kažu: „Daću ti …., ako ti uradiš ili prestaneš da radiš ….”. Zapravo, na taj način daju deci moć.

Međutim, doživljaj moći najčešće nikom ništa dobro nije doneo. Kada su roditelji pod stresom, a u ovoj situaciji veći deo roditelja jeste, oni često pomisle da ne mogu uraditi ništa, pa iz tog razloga podmićuju.  To je lakši način, jer roditeljima daje privid da nisu mnogo popustljivi, jer deca nešto treba da urade.

Odnos sa decom se gradi postepeno i svakoga dana od početka.

Važno je da se ima na umu da je cilj vaspitanje dece, a ne popuštanje i isprobavanje moći.  U temelju građenja odnosa postavljaju se jasne granice i pravila, a začin je ljubav, uvažavanje i podrška.


Smiljana Grujić je programski menadžer Fondacije Novak Đoković, a po struci je psiholog i psihoterapeut. U fokusu interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama. Smiljana vodi program Podrška, ne perfekcija koji pruža podršku roditeljima dece od 0-6  godina. 

16 komentara

Napiši odgovor
  • mm44279@gmail.com' Marija каже:

    Imam problem sa cerkom uzrasta od 3 godine. Napravili smo popust i sada ne znam kako da ispravimo, jako sam ocajna. Devojcica je neposlusna, udara, pljuje i prica psovke. Kad joj se kaze da ne radi to, radi jos vise, ne znam na koji nacin da pricam sa njom.. Tajodje ima i izlive besa ako joj se nesto ne dozvoli, problem su bake i deke japravile jer joj sve dopustaju. Hvala vam na pimoci unapred.

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana Grujic каже:

    Draga Marija,

    Kada nagradite neprihvatljivo ponasanje pažnjom, a to radite jer vašoj ćerki skrećete pažnju da neke stvari ne treba da radi, deca uče da mogu da dobiju ono što žele svojom neposlušnošću, prenemaganjem, glupiranjem i zato su sklonija da ponavljaju to ponašanje. Kada god je to moguće i bezbedno, ignorišite loše ponašanje kojim dete traži pažnju. Ignorisanje nije lako za roditelje, zahteva visok nivo samokontrole i zato je važno da vi imate neku svoju strategiju da isključite sirenu za stres kada vase dete ispoljava neprihvatljivo ponašanje. Mnogo je bolje da obraćate paznju na stvari koje dete dobro radi. Ovo je moćna strategija koja pomaže da usmeravamo decu da se više ponašaju onako kako mi želimo, a manje onako kako nam se ne dopada.
    Što se tiče emocije besa, treba da pustite da oluja prodje, i da pokušate da razumete šta vašoj devojčici treba u toj situaciji, a nema. Da li joj možda treba da izabere sama sta če raditi ili joj treba pažnja, možda razumevanje. Kada otkrijete šta joj treba i ne dozvolite da se vi razbesnite zbog te situacije, a to nije lako, znam postoji verovatnoća da se te epizode vremenom smanje.Situacije besa pojačava naredjivanje, kritikovanje, etiketiranje. Bes će umanjiti vaše razumevanje za potrebu koju dete ima u situaciji kada dete bes ispoljava.
    Hvala na poverenju, želim Vam sve najbolje!

  • jelenaivosev@gmail.com' Jelena Ivosev каже:

    Postovana, nasa starija cerka ima 4 godine. Progovorila je i prohodala sa 11 meseci tako da smo mi nju vrlo brzo poceli da dozivljavamo kao stariju nego sto jeste, ima bogat fond reci i jako je inteligentna. Sad nam se to lupa o glavu. Pre godinu dana rodile su se bliznakinje i tu pocinju svi nasi problemi, pocela je da ispoljava bes, nezadovoljstvo ali za sve, sto je dan, sto je mrak, sto je neko nesto rekao, sto nisam donela vodu cim je trazila, sto ne moze iste sekunde da ide kod babe, pa je pocela da gricka nokte, da piski u gace, da prica bebeci, da vristi iz cista mira, da skraba po namestaju, da sece makazama sve sto dohvati….razumem da su to sve elementi za skretanje paznje i bas se zbog toga veoma trudimo da joj posvecujemo vreme kao pre seka ali kao da ona na to sve gleda drugacije. Da seke nebi gledale to njeno vristanje i urlanje, kocenje i bacanje po podu ja je posaljem u sobu, tamo sutira nogama vrata i sve jace vristi. Nikada se sama ne smiri nego muz ili ja udjemo u sobu pa joj kazemo da dise duboku da proba da se smiri da popije malo vode, kad se smiri ja je pitam zasto se tako ponasala ona kaze da prosto nezna i da sam je dzabe poslala u sobu jer ona od te kazne nista nije naucila i da ce se verovatno opet tako ponasati. A cesto zna da mi kaze, ako mi nedas to i to, sve cu ti polupati, ili, deracu se da ti probudim seke, ili lupacu ti nogama u vrata…..to me izbaci iz takta skroz….
    Nisam vise pametna na koji nacin da postavimo neke granice i neki modus ponasanja jer sve do sada sto smo uradili palo je u vodu rodjenjem seka. Izvinite na duzoj poruci

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana каже:

    Draga Jelena,

    Deci treba kontrola u sopstvenom životu, tako zadovoljavaju potrebu za sigurnošću. Način kako tu potrebu zadovoljavaju može za roditelje da bude težak, kao u vašem slučaju. Vašoj devojčici je teško da deli ljubav i želi da sva roditeljska pažnja bude usmerena na nju, želi da bude najbolja u svemu, i želi da radi sve po svome. Kada se doda dolazak bliznakinja u njen život, sa kojima treba da deli mamu i tatu, igračke, pažnju, ljubav, i zbog kojih često ne može da radi ono što želi, vaše dete na osnovu ovoga što pišete je nezadovljno.
    Po meni vaši izazovi, su započeli kada ste zaboravili da je vaše dete samo dete. Cenim otvorenost, pa ću ovo napisati, imali ste prevelika očekivanja od ćerke, da će ona ovu novonastalu situaciju lako emotivno savladati. Jer zaboga to je pokazatelj inteligentnih. Kao što i sami vidite , poteškoće koje su nastale, nemaju veze sa inteligencijom, jer kada se umešaju emocije, kognitivni potencijal ostane po strani.

    Za vas roditelje je ovo jako frustrirajući period, a vašoj devojčici treba razumevanje da njoj i nije baš lako, kada su se pojavile bliznakinje i da joj se ponekad čini da se sve vrti oko njih i njihovih potreba, da nju niko i ne primećuje, i da joj je dosta cele situacije i da će ona pokazati svojim ponašanjem ko je prvi od dece ušao u život roditelja. Ovo može biti samo perspektiva deteta i niko ne tvrdi da je tačna. A verujem da vi imate mnogo argumenata da su navedene tvrdnje netačne. I ja bih vam u sve njih poverovala. Ali glavna junakinja ove priče je vaša četvorogodišnja devojčica. U ovom slučaju ono što ona oseća i doživljava je najvažnije da stvari krenu na bolje.

    Ona traži razumevanje i spremna je da učini svašta nešto i da regradira na prethodne faze razvoja, jer je verovatno svi ubedjuju da ne treba ništa da brine i da je ona i dalje najmilija, najbolja od svih – dobro je da bebice ne mogu da se umešaju i da kažu nešto povodom toga, isuviše su male.

    Evo ša možete probati da koristite u opisanoj situaciji:

    1. Prva najvažnija a i najteža stvar je da ostanete mirni i pomognete detetu da se smiri;
    2.Izbegavajte etikete, kritike i uporoedjivanja – ovo je u direktnoj povezanosti sa samopouzdanjem deteta, a poseledice su ispoljavanje dečijeg neprihvatljivog ponoašanja;
    3. Primetite i naglas izgovorite da cenite kada devojčica uradi nešto što je drugačije od ponašanja koje ne podržavate;
    4. Odvojite 10 minuta svakog dana za pozitivnu pažnju – kada je deca dobijaju onda brzo počnu da razumeju da ne treba da se za nju bore;
    5. Kada devojčica uradi nešto što je put ka rešavanju izazova iznenadite je nagradom;
    6. Budite uzor – pokažite detetu kako da ispravi odredjeno ponašanje;
    7. Pokušajte da „čujete“ šta joj treba u oredjenim situacijama i to verbalizujte : „Čini mi se da si ljuta i da da bi volela da mogu sada samo sa tobom da provodim vreme“? Da li sam te dobro razumela?

    Verujem da i vi imate svoje načine, samo je važno da duboko dišete pre nego ih primenite, da bi dali potpuni rezultat. Znam da nije lako, a verujm da vi to možete, zato što ste bili spremni da pišete.

  • andjap963@gmail.com' Anđelka Pavlović каже:

    Poštovana, baka sam devojčice koja ima tri ipo godine. Pre tri meseca njena majka je napustila mog sina i sa devojčicom se vratila kod svojih roditelja. Kao razlog je navela da sa njene strane ne postoji ljunav prema mom sinu. Napominjem da dok su živeli zajedno nije bilo rasprava i svađa pred detetom i da je moj sin manje vremena provodio sa detetom jer radi u smenama i često je radio ptivatno kako bi obezbedio sbe što je potrebno. Problem je što sada dete odbija da ostane da spava kod oca u stanu gde se rodila i odrasla i gde su njen krevet i dosta njenih igračaka i izjavila je da više nikada neće tu spavati. Sin se trudi da kada god može provode vreme zajedno i u početku se ustručavala i nije htela da uđe u stan ali sada je tokom dana sve u redu a pred veče ona insistira da je vodi kod mame a on ne želi protiv njene volje da je ostavi da spava kod njega jer se plaši da neće hteti više da dođe kod njega. Ja sam je čuvala dok nije napunila dve godine i krenula u vrtić. Suprug i ja smo je uzimali iz vrtića u 14h svaki put kada je sin radio drugu smenu i kod nas bi sačekali da mama dođe sa posla pa su tu ručale i vozili smo ih u njihov stan. Uvek je bila vesela kada nas vidi. Mnogo vremena smo provodili zajedno, a sada kada dođemo po nju u vrtić bude tužna i kada je sin dovede kod nas stidi se i nije više tako slobodna i opuštena kao što je bila. Ni sin ni mi ne razgovaramo pred njom o ovoj situaciji i nikada ništa negativno nismo rekli za njenu mamu. Molim Vas da nas posavetujete kako da pomognemo detetu da što bezbolnije prođe kroz ovu stresnu situaciju jer je od jednog veselog, komunikativnog i opuštenog detet postala tiha, tužna i stidljiva.
    Unapred se zahvaljujemo.

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana Grujić каже:

    Poštovana Anđelka,

    Deca imaju veliku potrebu za prisustvom oba roditelja, ona su zavisna od našeg prisustva, naše ljubavi, naše pažnje i ona osećaju kada se nešto dešava u porodici i kada se o tome ne govori. Mnogo veća šteta za decu je neizgovoreno i naslućivanje šta stoji iza neizgovorenog, nego istina primerena dečijem uzrastu.
    Sigurno ste primetili da kada su roditelji nervozni i deca su nervozna.
    Deca uzrasta od 3 do 6 godina počinju da razvijaju svoju nezavisnost, ali su im brižne odrasle osobe i dalje potrebni. Dakle, oni se kreću, komuniciraju, ali nije to još uvek taj nivo gde mi možemo da od njih očekujemo da oni svesno razumeju razvod ili tako neke kompleksne situacije, oni se još uvek otimaju oko igračaka, moje-tvoje. Imaju limitiranu sposobnost da razumeju uzrok i posledicu i još uvek nisu sposobni da razmišljaju o budućnosti i predviđaju budući događaj na osnovu trenutnog iskustva. Samim tim, kada se mama i tata svađaju, oni ne razumeju da to može da rezultira razvodom, ili da je to nešto što će eto dovesti do tako konačnog i definitivnog raspleta okolnosti.
    Ono što im sigurno treba je prisustvo oba roditelja, čak i kada ne žive na istoj adresi. Treba im vreme da prihvate tu promenu, da joj se prilagode i nauče da žive na dve adrese.
    Deca imaju potrebu da vole i jednog i drugog roditelja, a obično situacija razvoda zahteva nekako da se oni opredele da stanu na stranu jednog ili drugog roditelja. Ta vrsta stajanja na stranu jednog ili drugog toliko decu zamara i toliko ih troši da i ona mogu upasti u određene probleme.
    Kako će razvod doživeti i podneti zavisi pre svega od odnosa oba roditelja posle razvoda, ali i od bliskih osoba sa kojima dete provodi vreme. U ovom slučaju to ste vi.
    Roditelji treba svojim primerom da uvere dete da se što se tiče ljubavi prema detetu ništa nije promenilo u odnosu na dete i da su oni tu za njega/nju šta god treba, bez obzira na različite adrese.
    Takođe, važno je voditi računa, pružiti podršku i „dati dozvolu“ detetu da bude tužno, razdražljivo, ljuto. Zataškavati stvari otežava, treba biti oprezan sa detetovim osećanjima i podržati ispoljavanje svih emocija.
    Biti prisutan za sve što se dešava detetu.
    Dozvoliti da ima otpor, jer samo tako će otpor vremenom nestati.
    Ne dozvoliti da dečiji razvoj bude doveden u pitanje zbog odluke u kojoj ono samo nije učestvovalo.
    Sigurno je i za vas kao baku ovaj period težak i izazovan, a sama činjenica da ste se nekome obratili sa pitanjem, govori da ste spremni da radite na tome da dete prihvati novonastalu situaciju, koja svakako nije jednostavna.

  • sobakkatarina@gmail.com' Katarina каже:

    Imam cerkicu i sina od osam i sest godina koji se, zbog losih porodicnih desavanja, plase babe i dede, suprugovih roditelja. Oba deteta odbijaju odlazak kod njih, a i ja sama nisam u dobrim odnosima sa njima, dok ih suprug ucenjuje, prisiljava da idu tamo i pored njihovog odbijanja i on to tumaci kao moje manipulisanje decom da ne idu kod babe i dede. Deca odbijaju i na moje insistiranje da idu kod njih. Jedina situacija u kojoj bi se to desilo je da i ja podjem, ali suprug ne zeli da ja idem sa njim i decom kod njegovih. Sta ciniti u ovoj situaciji? Strah kod dece je od raznoraznih pretnji meni ispred njih od strane babe i dede, izbacivanja iz kuce, pogrdnih reci, haoticnih situacija sto fizicki nasilnih sto verbalnih. Psiholog kome sam se obratila je rekao da decu nateram da idu kod babe i dede…. Ja zapanjena

    .

    • Smiljana Grujić каже:

      Poštovana Katarina,
      Čitajući napisano, vidim da vam nije lako, živite u porodici u kojoj su odnosi sa najbližima poremećeni, to utiče ne samo na vas, već i na odrastanje vaše dece.
      Vašu situaciju komplikuju upravo loši porodični odnosi—da budem direktna na početku—i upravo sve što se dešava odražava se na dečije ponašanje. Sigurna sam da vam nije lako kao ni deci, teško da bi nekome prijalo da bude sa bliskim osobama u takvim odnosima. To nije povezivanje sa bliskima koje donosi ushićenje, radost i zadovoljstvo, čak i ako su deca dobrodošla kod bake i deke. Deca vide i osećaju da vi, koji ste za njih najznačajnija osoba, sa tim ljudima imate poteškoću. Ne kažem da ste vi odgovrni za sve što se dešava ali sve to utiče na dečije želje, ponašanja i osećanja.
      Napisali ste da i vi ponekad insistirate da deca idu kod bake i deke. Ako sam dobro razumela, vi ih podstičete da idu kod njih, a vi, kada biste mogli da birate, nikada ne biste odabrali da idete tamo. Možda sam pogrešno zaključila, želja mi je da razmislite koliko je deci teško i koliko su u teškom položaju, koji nisu sami birali. Nije loše da se podsetimo da ni mi odrasli ne želimo da idemo na mesta gde se dešavaju stvari koje nam ne prijaju. Ako mi nešto ne radimo, a tražimo od dece da oni to rade, onda smo u konfliktu sami sa sobom, i ono što će se desiti – niti će deca verovati nama, niti ćemo mi verovati njima. Pokazalo se da to obično ima negativne posledice za dečiji razvoj.
      Mnogo je težak zahtev za decu da budu svedoci tih neprijatnosti,da odlazne tamo gde se ne dešava ništa lepo i radosno i gde će oni gledati sve to. Potpuno je očekivano da deca ne žele, da su preplavljena strahom, jer su i sama očevici različitih neprijatnosti. Na njih mnogo veći efekat ima ono što i sami vide od onoga što im se priča. Reči su tu skoro pa beznačajne. Možete da im pričate razne stvari; to je manje efikasno od onoga što oni vide. A vide “raznorazne pretnje vama ispred njih od strane babe i dede, izbacivanja iz kuce, čuju pogrdne reci, deo su haoticnih situacija što fizicki, nasilnih, što verbalnih”.
      Deca gledanjem upijaju dešavanja, roditeljska nezadovoljstva, brige, bespomoćnost, tugu, strah, ljutnju.
      Deca mere stvari roditeljskim metrom, jer su te osobe najvažnije i najznačajnije za dečiji psiho-fizički razvoj.
      Ono što mislim da je potrebno da se uradi jeste da nađete način, ako je to ikako moguće, da poboljšate odnose svi zajedno, jer bi to možda promenilo želju za odlascima kod bake i deke, a samim tim i njihovo ponašanje. To je izmedju ostalog i dugoročno važno za dečiji razvoj, jer će od razrešenja te situacije zavisisti kakvi će biti njihovi odnosi sa vama, drugarima, partnerima, kako će rešavati nesporazume, koliko će biti zadovoljni i ispunjeni u životu. Da li je moguće da dođe do konstruktivne komunikacije, ne znam. Tako bi trebalo, a odgovor na postavljeno pitanje znate samo vi.
      Mislim da sam vam dala predlog šta vam je činiti.
      I za kraj, što ne znači da je manje važno, delim sa vama činjenicu da u nesporazumima obično neki deo zavisi i od nas samih. Ako to nije u vašem slučaju, predlog je da decu ne izlažete neprijatnostima ove vrste. Deca su žrtve čak i kada samo prisustvuju situacijama verbalnog ili drugog nasilja.
      Potpuno sam sigurna da ne želite ulogu ŽRTVE za svoju decu.

  • Ruzicastevanovic8@gmail.com' Ruzica Stevanovic каже:

    Imam sina od 9 godina, nece da uci, stalno radi stvari koje ne sme, nece da poslusa kad mu se prica sta ne sme da radu, sta ne sme da uzima, sve uradi suprotno od onog sto mu se kaze, kao da tera neki inat.

    • Smiljana Grujić каже:

      Draga Ružice,
      Ovakvo ponašanje je jako frustrirajuće za vas i sigurna sam da vam nije lako. Što više podstičete sebe da isključite sopstvenu sirenu za stres u ovim sitaucijama, veća je verovatnoća da ćete reagovati na način koji će vam omogućiti da vidite šta se dešava sa detetom u situacijama kada dete ispoljava ponašanje koje vi karakterišete kao neprihvatljivo.
      Svako dete je drugačije, ima svoju ličnost i temperament i uči različitom brzinom. Kada ste nezadovoljni ponašanjem vašeg deteta, može vam pomoći da se zapitate šta podstiče dete da se ponaša na način na koji se ponaša. Koja osećanja i potrebe dete pokušava da iskaže. Iako tako može delovati, dete ne pokušava da vas razljuti – dete se ponaša tako kako se ponaša, jer ne dobija nešto što mi je potrebno od vas kao roditelja, a što mu je jako važno i ima nezadovoljene potrebe koje stoje u osnovi ponašanja koje ispoljava.
      Možda mu treba više strukture u odnosu sa vama, ili podrške za svakodnevne aktivnosti koje su pred njim, možda želi sam da odabere šta je za njega najbolje pa mu treba razumevanje za to. Pomozite detetu da izrazi svoja osećanja, tako što mu možete reći: “Čini mi se da ti je važno da završiš ono što si započeo, i želiš sam da izabereš kada šeć nešto raditi. Da li sam te dobro razumela? Na ovaj način se stavljate u poziciju deteta i tako možete otkriti šta je detetu važno u datoj situaciji. Ako ga okrivljujete, upozoravate, etiketirate da ne treba tako da se ponaša, to je manje konstruktivno u situacijma kada dete ispoljava neprihvatljivo ponašanje. Mnogo je delotvornije da mu nudite izbor, da pokušate da razumete šta mu treba u datoj situaciji, nego da mu naređujete, pretite, vičete.
      Postoji jedan način koji se pokazao kao dosta dobar u situacijama kada želite da utvrdite ponašanje koje vam je važno da podržite kod vašeg deteta. Dogovorite se sa detetom za koje ponašanje će biti nagradjeno. Objasnite mu da će, svaki put kada se tako ponaša, dobiti nalepnicu, novčić koji označava njegov uspeh. Dogovorite se koliko takvih znakova će morati tokom jedne nedelje da sakupi da bi dobio veliku nagradu. Velika nagrada može da bude nešto što dete želi i što ga motiviše. Zajedno treba da donesete odluku o nagradi.
      Kada god primetite to ponašanje, uvažite ga davanjem nagrade. Potrebno je da zajedno vodite evidenciju. Kada prikupite tokom nedelje dogovoreni broj nalepnica, nagradite ga velikom nagradom. Kada ponašanje preraste u naviku, postepeno prestanite da ga nagrađujete i pređite na neko drugo ponašanje koje predstavlja izazov. Fokusirajte se samo na jedno ili dva ponašanja istovremeno.

      Želim vam svako dobro,
      S.

  • snezafilipradosavljevic@gmail.com' Snežana каже:

    Poštovana ,
    Molim za savet!
    Moja sestra ima dečaka starosti 21 mesec i devojčicu od 3 meseca. Kada se devojčica rodila nije bilo većih problema. Pre petnaestak dana dečak odbija da jede , moraju da ga mole i da nešto proba ,a jede većinom samo peciva i to vrlo malo. Baca se po podu , pravi se da plače ,pokušava da udari u kolica,u kojima beba spava u toku dana,drži roditelje za nogu kada uzmu bebu , kad čuje da beba plače trči mami da ga uzme pre sestre … Najviše me brine što odbija da jede , osim slatkog(ponekad i to neće)!
    Molim za savet ?
    Hvala!

    • Smiljana Grujić каже:

      Draga Snežana,
      Ako sam dobro razumela, vi ste tetka detetu o kome pišete, a znamo svi da su tetke gospođe retke.
      Verovatno se kod vašeg sestrića radi o strahu izazvanom novonastalom porodičnom situacijom, rođenjem sestrice, tako mi izgleda iz ovog što pišete.
      Ova vrsta straha se javlja jer je za dete ova situacija ugrožavajuća, dete, imajući u vidu uzrast u kome je, teško može da razume da dolazak novog člana njega neće na bilo koji način ugroziti. U osnovi ovog straha je dečija potreba za sigurnošću, dovedeno je u pitanje funkcionisanje u zoni koja mu je poznata.
      Roditeljska pažnja je sada usmerena na mlađe dete, što je na neki način i normalno i bez obzira što verujem da roditelji vode računa o emotivnim potrebama starijeg deteta to njemu u situaciji kada su se promenile svakodnevne aktivnosti nije dovoljno. Osećanja su mu pomešana, zbunjem je, uplašen, tužan, razdražljiv, ljut.
      S obzirom da su promene u porodičnom funkcionisanju postale vidljivije, došla je sestra koja zahteva pažnju i oko nje stalno nešto dešava i radi, razumljivo je da dete na te promene reaguje, jer želi da bude sigurno da sve ono što je njemu potrebno će dobiti i da neće biti ukraćen dolaskom novog člana prodice. Mislim da ste promene koje ste opisali u detetovom ponašanju su posledice celokupne situacije.
      Šta vam je činiti?
      Najčešće roditelje ova situacija prati osećanjem krivice, i nekada i sam roditelj bude zabrinut jer i sam ne može zadovoljiti potrebe oba deteta. Ta roditeljska nelagoda i strah prenosi se i na ponašanje deteta. Dete je kao sunđer – najviše upija roditeljska osećanja, čak i kada roditelji misle da stvari drže pod potpunom kontrolom.
      Potrebno je da se roditelji, a i ostale brižne odrasle osobe u što većoj meri povezuju sa osećanjima deteta i sa potrebama koje dete ima u određenim situacijama. Npr. detetu se može reći:“Izgleda mi da si uplašen i da ti je potrebno da se igraš sa mamom i tatom? Ili „Plašiš se, treba ti da roditelji budu sa tobom?;„Zbunjen si, jer ti treba…“
      Na taj način razumete kako se dete oseća i šta mu je potrebno i to na dete deluje umirujuće. Vi dajete glas dečijim brigama i pokazujete mu da razumete njegova osećanja. Ta vrsta validacije unutrašnjeg stanja deteta pomaže detetu da se lakše nosi sa novonastalom situacijom.
      Preporuka je i da stavljate svetlo u komunikaciji sa detetom na stvari koje se ne menjaju rođenjem sestre. Možete reči: „I dalje ćeš šetati sa mamom i igrati se sa njom, spavati sa svojim igračkama…“ Važno je pružiti detetu razumevanje i pomoći mu da ovu situaciju prihvati, bez da se karakteriše da je „nemoguć“, „sebičan“, „razmažen“…
      U ovoj situaciji nije dobro negirati njegova osećanja, treba prihvatiti njegovu zabrinutost, tugu, ljutnju stavljati dete u ulogu osobe koja pošto-poto treba da razume celokupnu situaciju i treba sve da uradi kako bi pokazao prihvatanje sestre kroz socijalno poželjno ponašanje, ispoljeno na primer kroz rečenice, „ti si sada veliki brat i treba to i da pokažeš“.
      Ukoliko dete u kontinuitetu ispoljava promenjeno ponašanje i ukoliko to ponašanje ne prolazi i ometa funkcionisanje deteta u svakodnevnim aktivnostima, ne raduje se stvarima kojima se radovalo, potrebno je potražiti stručnu pomoć.
      Sve najbolje vam želim!
      S.

  • sanjacvejic80@gmail.com' Sanja каже:

    Dobar dan htela sam za jedan savet. Imam decaka sedam godina koji je krenuo u prvi razred sve super. Da bih odjednom poceo da odbija da ide u skolu, da se plasi. Nece cak ni da ide kod babe i dede, jer se plasi da mi necemo da dodjemo po njega. Zatim kada je stariji sin otisao kod babe i dede u goste da prespava on je bio u stanju da ga cuje sto puta i na kraju je uvece plakao jer mu nedostaje. On se plasi da ako ode negde da mi necemo da dodjemo po njega. I brine me za skolu sto dodje do ucionice i boji se da udje i stalno misli da nece da dodjemo po njega. Hvala unapred Sanja.

    • Smiljana Grujić каже:

      Draga Sanja,
      Iz napisanog vidim da vas brine što je vaše dete počelo da ispoljava strah u situacijama u kojima ga pre nije bilo. Razumem vašu zabrinost i sigurna sam da biste voleli da nađete način da pomognete detetu da se manje plaši, i da je to razlog obraćanja nama.
      Strah se javlja kada dete proceni da je neka situacija za njega ugrožavajuća. Dete, kao i odrasli, ima potrebu da se kreće u zoni komfora, a zona komfora je roditeljski dom. Tu je sve poznato, ušuškano i detetu dom obezbeđuje predvidljivost.
      U periodu kada deca treba da se odvoje od roditelja, javlja se strah od odvajanja. Situacija koju ste opisali je nova za dete; dete je uznemireno i želi da bude sigurno da će sve biti u redu kada vi niste tu i da se neće desiti ništa loše što može ugorziti njega na bilo koji način. To je nepoznata situacija, i ona nosi puno neizvesnosti i nepoznanica. Dete ne zna šta će se tamo tačno dešavati, čak i kada roditelji pričaju o onome što sledi. Bez obzira što je delovalo na početku da je sve ok, strah je prisutan jer je situacija nova i treba vremena da se dete prilagodi na nju.
      U situacijama u kojima dete ispoljava strah, najvažnija stvar je da se povežete sa detetom i da potvrdite da je osećanje koje ga je preplavilo u redu, da mu date dozvolu da je strah koji oseća legitiman.
      Možete mu reći:“Vidim da si uplašen, voleo bi da budeš siguran da ćemo doći po tebe posle škole. Da li sam te dobro razumela?“.
      Aktivno slušate šta vam dete kaže i nastavljate da slušate, bez da procenjujete to što vam govori. Kada pokažete razumevanje za strah, otvarate mogućnost da dete prihvati vaša objašenjenja koja će uslediti.
      Vaša uloga je da mu pomognete da izrazi osećanje straha, da uvažite to osećanje, bez da ga ismevate, etiketirate, sudite o njegovom unutrašnjem stanju.
      Kada pokažete razumevanje za doživljeni strah, on se umanjuje.
      Možete koristiti razne tehnike da se dete opusti, da se umiri.
      Vi najbolje poznajete vaše dete i znate šta ga smiruje.
      Možete mu predložiti da nacrta strah, da mu da boju, oblik, strukturu. Da pokaže gde mu u telu počinje strah i kuda ide, kako se širi.
      Može odrediti jednu igračku koja će mu biti pomagač u situacijama kada se plaši i koja će mu biti pri ruci kada mu zatreba.
      Nije konstruktivno da osećanje straha stavljate ispod tepiha i da strah ignorišete kao da ne postoji. Takođe, nije konstruktivno da kažete da ne treba da se plaši i da nema čega da se plaši.
      Takve rečenice odmažu detetu, donose neizvesnost i povezane su sa održavanjem straha. Strah se tim rečenicama hrani.
      Detetu treba sigurnost u vašu ljubav i podrška za osećanja koja proživljava. Treba mu vaša pomoć da nauči da upravlja osećanjem straha, jer svi mi se plašimo ponekad.
      Ako je dete značajno promenilo ponašanje i to ne prolazi, strah ugrožava njegovo svakodnevno funkcionisanje, potrebno je da se obratite stručnom licu.
      Detetu treba vreme da se prilagodi na situacije koje remete njegovu rutinu. Ako se strah ne smanjuje, to je takođe razlog da razgovarate sa stručnim licem.

  • anjafilipovic079@gmail.com' Anja Filipović каже:

    Imam 24 godine svoj posao i zelim da se odvojim od majke i ocuha da zivim sama.
    Ali mi on mi neda da se odvojim mnogo se svadjamo velika, je tenzija u kuci bas imam problem.

Оставите одговор на Anja Filipović Одустани од одговора

Upotreba kolačića

Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE