Donirajte

Psiholog Smiljana Grujić odgovara na vaša pitanja!

by , 8. апр 2020.

U želji da roditeljima i starateljima pružimo podršku u ovom izazovnom periodu, naš psiholog i psihoterapeut Smiljana Grujić odgovara na neke česte roditeljske nedoumice. Nadamo se da Vam je naša nova rubrika “Roditelji pitaju” korisna i zanimljiva! Ukoliko želite da i Vi postavite neko pitanje Smiljani, slobodno nam pišite u komentaru ispod bloga, a mi ćemo odgovor na Vaše pitanje uvrstiti u sledeći blog.


1. “Dete nam je uznemireno i ovih dana se pojačano plaši. Kako da mu pomognemo?” – Ana, mama deteta uzrasta 5 godina

Roditelji u izazovnim situacijama, kao što je ova, obično žele da umanje detetovu „patnju“.  Kada se dete plaši, roditelji najčešče misle da prva stvar koju treba da urade je da „rasplaše“ dete, pa onda da minimiziraju strah, ignorišu ga, “stavljaju pod tepih” ili ostavljaju da se time bave kada dođu bolji dani. To je razumljivo jer roditelji žele da im deca budu srećna i da im život bude ispunjen samo prijatnim emocijama. Međutim, znamo i sami da su to nerealna očekivanja.

Prvo, treba da se podsetimo da je strah jedna od osnovnih emocija i da je on često neophodan  za opstanak.

Kada dete pokazuju da se plaši, pokažete razumevanje za njegove strahove. Pomozite detetu da se opusti. Vi najbolje poznajete Vaše dete i znate šta je to što ga smiruje. Aktivno slušajte, ne nudite rešanja i nemojte procenjivati ili etiketirati. U ovoj situaciji, kao i u svakoj drugoj kada dete ispoljava osećanja, pomozite detetu da izrazi svoja osećanja. Uvažite detetov doživljaj da se plaši. Ne ismevajte ga, ne nazivajte ga pogrdnim imenima.

Kažite detetu: “Kada me pitaš …..izgleda mi da si uplašen i da bi volelo da bude sve dobro? Da li sam te dobro razumela?”.

Nije dobro reći: „Nema čega da se plašiš“ ili „Dečaci se ne plaše!“ ili „Ko se ne plaši, taj je jak„. Na ovaj način dete ne uči da upravlja emocijom straha.

Kada imenujete emociju i pokažete razumevanje za osećanje kojim je dete preplavljeno, onda možete predložiti da dete nacrta strah, predstavi bojom, da mu da oblik i ime.

Možete zajedno napraviti štit, koji će Vas i dete štiti od straha. Pa onda taj štit iskoristiti da pričate o strahovima, da ih zajedno podelite i da smislite načine kako da „rasterate“ strah kada se pojavi.

I za kraj, teško je da pružite podršku detetu, ako ste i sami previše plašite. Zato recite sebi: “Ovo je očekivano ponašanje u ovoj situaciji. “ Onda prvo smirite sebe, jer će samo na taj način dete dobiti sigurnost i podršku koja mu je potrebna.

U ovoj situaciji, kao i u svakoj drugoj kada dete ispoljava osećanja, pomozite detetu da izrazi svoja osećanja. Uvažite detetov doživljaj da se plaši.

„U ovoj situaciji, kao i u svakoj drugoj kada dete ispoljava osećanja, pomozite detetu da izrazi svoja osećanja. Uvažite detetov doživljaj da se plaši.“ – Smiljana Grujić, psiholog i psihoterapeut.

2. „Da li ova situacija može uticati na razvoj bebe od 19 meseci?“

U periodu zavisnosti u kome su nalaze bebe, njima je važno da pored sebe imaju bar jednu osobu koja će uvek biti tu da im zadovolji potrebe i da ih zaštiti.  Jedna od najboljih stvari koju možete uraditi za Vašu bebu, da bi podstakli njen celokupni razvoj, je da imate sigurnu povezanost sa njom, ne samo sada, nego inače. Za bebe je najvažnije redovno reagovanje odraslih i zadovoljenje bebinih potreba, fizioloških i psiholoških.

U stresnim situacijama kao sto je ova, važno je da roditelj reguliše sopstveni stres.

Čak i kada ne možemo da utvrdimo šta je bebi potrebno, ili kada joj nije ništa potrebno osim pažnje i ljubavi, beba uči da veruje da će njene potrebe biti zadovoljene i tako izgrađuje sigurnu povezanost koja je uslov za njen dalji razvoj. Bebama je potrebna pažnja roditelja najveći deo vremena, a ne sve vreme.

Ako se kod bebe reakcije na stres učestalo aktiviraju i ostaju aktivne tokom dužeg vremenskog perioda bez prisustva brižne odrasle osobe, beba može doživeti toksičan stres.

Nadamo se da Vam je naša nova rubrika “Roditelji pitaju” korisna i zanimljiva! Ukoliko želite da i Vi postavite neko pitanje, slobodno nam pišite u komentaru ispod bloga, a psiholog Smiljana će odgovor na Vaše pitanje uvrstiti u sledeći blog.

Nadamo se da Vam je naša nova rubrika “Roditelji pitaju” korisna i zanimljiva! Ukoliko želite da i Vi postavite neko pitanje, slobodno nam pišite u komentaru ispod bloga, a psiholog Smiljana će odgovor na Vaše pitanje uvrstiti u sledeći blog.

3. „Kako izbeći podmićivanje u stresnim situacijama kao što je ova?“

Podmićivanje je opasno oruđe. Učvršćuje loše ponašanje u svim vremenima. Uči decu da mogu biti neposlušna kako bi dobila ono što hoće. Roditelji podmićuju zato što žele da prekinu loše ponašanje. Kada to rade oni kažu: „Daću ti …., ako ti uradiš ili prestaneš da radiš ….”. Zapravo, na taj način daju deci moć.

Međutim, doživljaj moći najčešće nikom ništa dobro nije doneo. Kada su roditelji pod stresom, a u ovoj situaciji veći deo roditelja jeste, oni često pomisle da ne mogu uraditi ništa, pa iz tog razloga podmićuju.  To je lakši način, jer roditeljima daje privid da nisu mnogo popustljivi, jer deca nešto treba da urade.

Odnos sa decom se gradi postepeno i svakoga dana od početka.

Važno je da se ima na umu da je cilj vaspitanje dece, a ne popuštanje i isprobavanje moći.  U temelju građenja odnosa postavljaju se jasne granice i pravila, a začin je ljubav, uvažavanje i podrška.


Smiljana Grujić je programski menadžer Fondacije Novak Đoković, a po struci je psiholog i psihoterapeut. U fokusu interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama. Smiljana vodi program Podrška, ne perfekcija koji pruža podršku roditeljima dece od 0-6  godina. 

6 komentara

Napiši odgovor
  • mm44279@gmail.com' Marija каже:

    Imam problem sa cerkom uzrasta od 3 godine. Napravili smo popust i sada ne znam kako da ispravimo, jako sam ocajna. Devojcica je neposlusna, udara, pljuje i prica psovke. Kad joj se kaze da ne radi to, radi jos vise, ne znam na koji nacin da pricam sa njom.. Tajodje ima i izlive besa ako joj se nesto ne dozvoli, problem su bake i deke japravile jer joj sve dopustaju. Hvala vam na pimoci unapred.

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana Grujic каже:

    Draga Marija,

    Kada nagradite neprihvatljivo ponasanje pažnjom, a to radite jer vašoj ćerki skrećete pažnju da neke stvari ne treba da radi, deca uče da mogu da dobiju ono što žele svojom neposlušnošću, prenemaganjem, glupiranjem i zato su sklonija da ponavljaju to ponašanje. Kada god je to moguće i bezbedno, ignorišite loše ponašanje kojim dete traži pažnju. Ignorisanje nije lako za roditelje, zahteva visok nivo samokontrole i zato je važno da vi imate neku svoju strategiju da isključite sirenu za stres kada vase dete ispoljava neprihvatljivo ponašanje. Mnogo je bolje da obraćate paznju na stvari koje dete dobro radi. Ovo je moćna strategija koja pomaže da usmeravamo decu da se više ponašaju onako kako mi želimo, a manje onako kako nam se ne dopada.
    Što se tiče emocije besa, treba da pustite da oluja prodje, i da pokušate da razumete šta vašoj devojčici treba u toj situaciji, a nema. Da li joj možda treba da izabere sama sta če raditi ili joj treba pažnja, možda razumevanje. Kada otkrijete šta joj treba i ne dozvolite da se vi razbesnite zbog te situacije, a to nije lako, znam postoji verovatnoća da se te epizode vremenom smanje.Situacije besa pojačava naredjivanje, kritikovanje, etiketiranje. Bes će umanjiti vaše razumevanje za potrebu koju dete ima u situaciji kada dete bes ispoljava.
    Hvala na poverenju, želim Vam sve najbolje!

  • jelenaivosev@gmail.com' Jelena Ivosev каже:

    Postovana, nasa starija cerka ima 4 godine. Progovorila je i prohodala sa 11 meseci tako da smo mi nju vrlo brzo poceli da dozivljavamo kao stariju nego sto jeste, ima bogat fond reci i jako je inteligentna. Sad nam se to lupa o glavu. Pre godinu dana rodile su se bliznakinje i tu pocinju svi nasi problemi, pocela je da ispoljava bes, nezadovoljstvo ali za sve, sto je dan, sto je mrak, sto je neko nesto rekao, sto nisam donela vodu cim je trazila, sto ne moze iste sekunde da ide kod babe, pa je pocela da gricka nokte, da piski u gace, da prica bebeci, da vristi iz cista mira, da skraba po namestaju, da sece makazama sve sto dohvati….razumem da su to sve elementi za skretanje paznje i bas se zbog toga veoma trudimo da joj posvecujemo vreme kao pre seka ali kao da ona na to sve gleda drugacije. Da seke nebi gledale to njeno vristanje i urlanje, kocenje i bacanje po podu ja je posaljem u sobu, tamo sutira nogama vrata i sve jace vristi. Nikada se sama ne smiri nego muz ili ja udjemo u sobu pa joj kazemo da dise duboku da proba da se smiri da popije malo vode, kad se smiri ja je pitam zasto se tako ponasala ona kaze da prosto nezna i da sam je dzabe poslala u sobu jer ona od te kazne nista nije naucila i da ce se verovatno opet tako ponasati. A cesto zna da mi kaze, ako mi nedas to i to, sve cu ti polupati, ili, deracu se da ti probudim seke, ili lupacu ti nogama u vrata…..to me izbaci iz takta skroz….
    Nisam vise pametna na koji nacin da postavimo neke granice i neki modus ponasanja jer sve do sada sto smo uradili palo je u vodu rodjenjem seka. Izvinite na duzoj poruci

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana каже:

    Draga Jelena,

    Deci treba kontrola u sopstvenom životu, tako zadovoljavaju potrebu za sigurnošću. Način kako tu potrebu zadovoljavaju može za roditelje da bude težak, kao u vašem slučaju. Vašoj devojčici je teško da deli ljubav i želi da sva roditeljska pažnja bude usmerena na nju, želi da bude najbolja u svemu, i želi da radi sve po svome. Kada se doda dolazak bliznakinja u njen život, sa kojima treba da deli mamu i tatu, igračke, pažnju, ljubav, i zbog kojih često ne može da radi ono što želi, vaše dete na osnovu ovoga što pišete je nezadovljno.
    Po meni vaši izazovi, su započeli kada ste zaboravili da je vaše dete samo dete. Cenim otvorenost, pa ću ovo napisati, imali ste prevelika očekivanja od ćerke, da će ona ovu novonastalu situaciju lako emotivno savladati. Jer zaboga to je pokazatelj inteligentnih. Kao što i sami vidite , poteškoće koje su nastale, nemaju veze sa inteligencijom, jer kada se umešaju emocije, kognitivni potencijal ostane po strani.

    Za vas roditelje je ovo jako frustrirajući period, a vašoj devojčici treba razumevanje da njoj i nije baš lako, kada su se pojavile bliznakinje i da joj se ponekad čini da se sve vrti oko njih i njihovih potreba, da nju niko i ne primećuje, i da joj je dosta cele situacije i da će ona pokazati svojim ponašanjem ko je prvi od dece ušao u život roditelja. Ovo može biti samo perspektiva deteta i niko ne tvrdi da je tačna. A verujem da vi imate mnogo argumenata da su navedene tvrdnje netačne. I ja bih vam u sve njih poverovala. Ali glavna junakinja ove priče je vaša četvorogodišnja devojčica. U ovom slučaju ono što ona oseća i doživljava je najvažnije da stvari krenu na bolje.

    Ona traži razumevanje i spremna je da učini svašta nešto i da regradira na prethodne faze razvoja, jer je verovatno svi ubedjuju da ne treba ništa da brine i da je ona i dalje najmilija, najbolja od svih – dobro je da bebice ne mogu da se umešaju i da kažu nešto povodom toga, isuviše su male.

    Evo ša možete probati da koristite u opisanoj situaciji:

    1. Prva najvažnija a i najteža stvar je da ostanete mirni i pomognete detetu da se smiri;
    2.Izbegavajte etikete, kritike i uporoedjivanja – ovo je u direktnoj povezanosti sa samopouzdanjem deteta, a poseledice su ispoljavanje dečijeg neprihvatljivog ponoašanja;
    3. Primetite i naglas izgovorite da cenite kada devojčica uradi nešto što je drugačije od ponašanja koje ne podržavate;
    4. Odvojite 10 minuta svakog dana za pozitivnu pažnju – kada je deca dobijaju onda brzo počnu da razumeju da ne treba da se za nju bore;
    5. Kada devojčica uradi nešto što je put ka rešavanju izazova iznenadite je nagradom;
    6. Budite uzor – pokažite detetu kako da ispravi odredjeno ponašanje;
    7. Pokušajte da „čujete“ šta joj treba u oredjenim situacijama i to verbalizujte : „Čini mi se da si ljuta i da da bi volela da mogu sada samo sa tobom da provodim vreme“? Da li sam te dobro razumela?

    Verujem da i vi imate svoje načine, samo je važno da duboko dišete pre nego ih primenite, da bi dali potpuni rezultat. Znam da nije lako, a verujm da vi to možete, zato što ste bili spremni da pišete.

  • andjap963@gmail.com' Anđelka Pavlović каже:

    Poštovana, baka sam devojčice koja ima tri ipo godine. Pre tri meseca njena majka je napustila mog sina i sa devojčicom se vratila kod svojih roditelja. Kao razlog je navela da sa njene strane ne postoji ljunav prema mom sinu. Napominjem da dok su živeli zajedno nije bilo rasprava i svađa pred detetom i da je moj sin manje vremena provodio sa detetom jer radi u smenama i često je radio ptivatno kako bi obezbedio sbe što je potrebno. Problem je što sada dete odbija da ostane da spava kod oca u stanu gde se rodila i odrasla i gde su njen krevet i dosta njenih igračaka i izjavila je da više nikada neće tu spavati. Sin se trudi da kada god može provode vreme zajedno i u početku se ustručavala i nije htela da uđe u stan ali sada je tokom dana sve u redu a pred veče ona insistira da je vodi kod mame a on ne želi protiv njene volje da je ostavi da spava kod njega jer se plaši da neće hteti više da dođe kod njega. Ja sam je čuvala dok nije napunila dve godine i krenula u vrtić. Suprug i ja smo je uzimali iz vrtića u 14h svaki put kada je sin radio drugu smenu i kod nas bi sačekali da mama dođe sa posla pa su tu ručale i vozili smo ih u njihov stan. Uvek je bila vesela kada nas vidi. Mnogo vremena smo provodili zajedno, a sada kada dođemo po nju u vrtić bude tužna i kada je sin dovede kod nas stidi se i nije više tako slobodna i opuštena kao što je bila. Ni sin ni mi ne razgovaramo pred njom o ovoj situaciji i nikada ništa negativno nismo rekli za njenu mamu. Molim Vas da nas posavetujete kako da pomognemo detetu da što bezbolnije prođe kroz ovu stresnu situaciju jer je od jednog veselog, komunikativnog i opuštenog detet postala tiha, tužna i stidljiva.
    Unapred se zahvaljujemo.

  • cilagrujiccila@gmail.com' Smiljana Grujić каже:

    Poštovana Anđelka,

    Deca imaju veliku potrebu za prisustvom oba roditelja, ona su zavisna od našeg prisustva, naše ljubavi, naše pažnje i ona osećaju kada se nešto dešava u porodici i kada se o tome ne govori. Mnogo veća šteta za decu je neizgovoreno i naslućivanje šta stoji iza neizgovorenog, nego istina primerena dečijem uzrastu.
    Sigurno ste primetili da kada su roditelji nervozni i deca su nervozna.
    Deca uzrasta od 3 do 6 godina počinju da razvijaju svoju nezavisnost, ali su im brižne odrasle osobe i dalje potrebni. Dakle, oni se kreću, komuniciraju, ali nije to još uvek taj nivo gde mi možemo da od njih očekujemo da oni svesno razumeju razvod ili tako neke kompleksne situacije, oni se još uvek otimaju oko igračaka, moje-tvoje. Imaju limitiranu sposobnost da razumeju uzrok i posledicu i još uvek nisu sposobni da razmišljaju o budućnosti i predviđaju budući događaj na osnovu trenutnog iskustva. Samim tim, kada se mama i tata svađaju, oni ne razumeju da to može da rezultira razvodom, ili da je to nešto što će eto dovesti do tako konačnog i definitivnog raspleta okolnosti.
    Ono što im sigurno treba je prisustvo oba roditelja, čak i kada ne žive na istoj adresi. Treba im vreme da prihvate tu promenu, da joj se prilagode i nauče da žive na dve adrese.
    Deca imaju potrebu da vole i jednog i drugog roditelja, a obično situacija razvoda zahteva nekako da se oni opredele da stanu na stranu jednog ili drugog roditelja. Ta vrsta stajanja na stranu jednog ili drugog toliko decu zamara i toliko ih troši da i ona mogu upasti u određene probleme.
    Kako će razvod doživeti i podneti zavisi pre svega od odnosa oba roditelja posle razvoda, ali i od bliskih osoba sa kojima dete provodi vreme. U ovom slučaju to ste vi.
    Roditelji treba svojim primerom da uvere dete da se što se tiče ljubavi prema detetu ništa nije promenilo u odnosu na dete i da su oni tu za njega/nju šta god treba, bez obzira na različite adrese.
    Takođe, važno je voditi računa, pružiti podršku i „dati dozvolu“ detetu da bude tužno, razdražljivo, ljuto. Zataškavati stvari otežava, treba biti oprezan sa detetovim osećanjima i podržati ispoljavanje svih emocija.
    Biti prisutan za sve što se dešava detetu.
    Dozvoliti da ima otpor, jer samo tako će otpor vremenom nestati.
    Ne dozvoliti da dečiji razvoj bude doveden u pitanje zbog odluke u kojoj ono samo nije učestvovalo.
    Sigurno je i za vas kao baku ovaj period težak i izazovan, a sama činjenica da ste se nekome obratili sa pitanjem, govori da ste spremni da radite na tome da dete prihvati novonastalu situaciju, koja svakako nije jednostavna.

Pošalji komentar

Upotreba kolačića

Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE