Donirajte

Psiholog i psihoterapeut Smiljana Grujić odgovara na pitanja naših čitalaca

by , 20. окт 2020.

U želji da roditeljima i starateljima pružimo podršku u ovom izazovnom periodu, naš psiholog i psihoterapeut Smiljana Grujić odgovara na neke česte roditeljske nedoumice. Nadamo se da Vam je naša rubrika “Roditelji pitaju” korisna i zanimljiva! Ukoliko želite da i Vi postavite neko pitanje Smiljani, slobodno nam pišite u komentaru ispod bloga, a mi ćemo odgovor na Vaše pitanje uvrstiti u sledeći blog.


1. „Imate li savet za dete koje je 5 godina provelo 99% vremena sa mamom i tatom, i polazak u vrtić mu je jako traumatičan, jer mu odvajanje od roditelja jako teško pada. Sa druge strane vaspitači traže da se dete ostavi, bez adaptacije sa roditeljima.“ – Zabrinuta mama

Deca različito reaguju u ovoj situaciji. Imam utisak da niste zadovoljni što vaspitačica ne dozvoljava da, dok se dete ne prilagodi, Vi budete sa njim u vrtiću. Ne znam praksu tog vrtića, no šta je tu je. Bitno je da ne odustanete, jer proces adaptacije u sledećem pokušaju obično onda teže ide. Redovno dovodite dete u vrtić, svakodnevnim dolaskom dete uči sled radnji i odlazak mu postaje rutina, a onda mu ta predvidljivost daje i sigurnost. Razgovarajte sa njim saosećajnim podržavanjem. Npr: “Teško ti je da ostaneš, plašiš se da nećemo doći po tebe”. Slušajte šta vam dete govori i pokažite razumevanje za njegovu tugu, strah, zabrnutost. Nemojte da Vas njegova tuga preplavi. Znam da nije lako, ali možete Vi to. Podsetite se zašto je važno da ide u vrtić. Ponesite predmet za koji je dete emotivno vezano, npr. omiljenu igračku. Dobro je da se pre odlaska dogovorite koju igračku dete želi da ponese.

Adaptacija je otežana kada se dete ne pripremi na ono što ga čeka.

Otežana je kada i sam roditelj ima strah da se dete neće lako prilagoditi. Deca tu nelagodu upijaju kao sunđeri. Roditelj koji se ne pozdrave sa detetom, jer je i njemu samom teško što dete ostaje, pa se onda dugo zadržavaju na ulazu u vrtić, ometa adaptaciju. Adaptacija treba da bude postepena, ne treba odmah dete da bude u vrtiću puno vreme.

U želji da roditeljima i starateljima pružimo podršku u ovom izazovnom periodu, naš psiholog i psihoterapeut Smiljana Grujić odgovara na neke česte roditeljske nedoumice.

U želji da roditeljima i starateljima pružimo podršku u ovom izazovnom periodu, naš psiholog i psihoterapeut Smiljana Grujić odgovara na neke česte roditeljske nedoumice.

2. „Naša starija ćerka ima 4 godine. Mi smo nju vrlo brzo počeli da doživljavamo kao stariju nego što jeste, ima bogat fond reči i jako je inteligentna. Pre godinu dana rodile su se bliznakinje i tu počinju svi naši problem. Počela je da ispoljava bes i nezadovoljstvo za svaku sitnicu. Razumem da su to sve elementi za skretanje pažnje i baš se zbog toga veoma trudimo da joj posvećujemo vreme kao pre seka, ali kao da ona na to sve gleda drugačije.” – Mama Jelena

Deci treba kontrola u sopstvenom životu, tako zadovoljavaju potrebu za sigurnošću. Način kako tu potrebu zadovoljavaju može za roditelje da bude težak, kao u Vašem slučaju. Vašoj devojčici je teško da deli ljubav i želi da sva roditeljska pažnja bude usmerena na nju, da bude najbolja u svemu, i da radi sve po svome. Kada se doda dolazak bliznakinja u njen život, sa kojima treba da deli mamu i tatu, igračke, pažnju, ljubav, i zbog kojih često ne može da radi ono što želi, Vaše dete na osnovu ovoga što pišete je nezadovljno.

Po mom mišljenju, Vaši izazovi su započeli kada ste zaboravili da je Vaše dete samo dete.

Cenim otvorenost, pa ću ovo napisati, imali ste prevelika očekivanja od ćerke, da će ona ovu novonastalu situaciju lako emotivno savladati. Jer zaboga to je pokazatelj inteligentnih. Kao što i sami vidite , poteškoće koje su nastale, nemaju veze sa inteligencijom, jer kada se umešaju emocije, kognitivni potencijal ostane po strani. Za vas roditelje je ovo jako frustrirajući period, a Vašoj devojčici treba razumevanje da njoj i nije baš lako, kada su se pojavile bliznakinje i da joj se ponekad čini da se sve vrti oko njih i njihovih potreba, da nju niko i ne primećuje, i da joj je dosta cele situacije i da će ona pokazati svojim ponašanjem ko je prvi od dece ušao u život roditelja. Ovo može biti samo perspektiva deteta i niko ne tvrdi da je tačna. A verujem da Vi imate mnogo argumenata da su navedene tvrdnje netačne. I ja bih Vam u sve njih poverovala. Ali glavna junakinja ove priče je Vaša četvorogodišnja devojčica. U ovom slučaju ono što ona oseća i doživljava je najvažnije da stvari krenu na bolje. Ona traži razumevanje i spremna je da učini svašta nešto i da regradira na prethodne faze razvoja, jer je verovatno svi ubeđuju da ne treba ništa da brine i da je ona i dalje najmilija, najbolja od svih – dobro je da bebice ne mogu da se umešaju i da kažu nešto povodom toga, isuviše su male.

Evo šta možete probati da koristite u opisanoj situaciji:

  • Prva najvažnija, a i najteža stvar je da ostanete mirni i pomognete detetu da se smiri;
  • Izbegavajte etikete, kritike i upoređivanja – ovo je u direktnoj povezanosti sa samopouzdanjem deteta, a poseledice su ispoljavanje dečijeg neprihvatljivog ponoašanja;
  • Primetite i naglas izgovorite da cenite kada devojčica uradi nešto što je drugačije od ponašanja koje ne podržavate;
  • Odvojite 10 minuta svakog dana za pozitivnu pažnju – kada je deca dobijaju onda brzo počnu da razumeju da ne treba da se za nju bore;
  • Kada devojčica uradi nešto što je put ka rešavanju izazova iznenadite je nagradom;
  • Budite uzor – pokažite detetu kako da ispravi određeno ponašanje;
  • Pokušajte da “čujete” šta joj treba u određenim situacijama i to verbalizujte : “Čini mi se da si ljuta i da bi volela da mogu sada samo sa tobom da provodim vreme? Da li sam te dobro razumela?
"Deci treba kontrola u sopstvenom životu, tako zadovoljavaju potrebu za sigurnošću." Copyright: HTeam

„Deci treba kontrola u sopstvenom životu, tako zadovoljavaju potrebu za sigurnošću.“ Copyright: HTeam

3. “Najveći problem raditi sa decom je što deca jako brzo donose određene odluke. Pitanje je kako promjeniti takvu brzu odluku?” – tata Boris

Brze odgovore ne daju samo deca, i mi odrasli se u tome mnogo ne razlikujemo. Ono što bi roditelji voleli da deca nauče da promišljaju i da impulsivnost svedu na minimum, jer je poznato da te osobine u životu se i nisu pokazale najbolje. Isto tako sigurno je roditeljima važno da decu nauče i strpljenju. To što deca brzo odgovaraju povezano je i sa razvojem dečijeg mozga.

Mozak deteta je kao bašta koju smo tek počeli da sređujemo.

Kod dece je aktivniji “niži” mozak koji utiče da reakcije budu brže. Za donošenje promišljenih odgovora i dobrih odluka, zadužen je “viši” mozak kome treba vreme da se razvije. Kako će se on razviti, zavisi od između ostalog od našeg postupanja prema deci: da li umemo da postavimo granice, da li umemo da upravljamo sopstvenim neprijatnim emocijama, kako reagujemo u situacijama kada dete ispoljava neprihvatljivo ponašanje…Roditeljska uloga je odlučujuća, jer od naših reakcija zavisi i razvoj viših delova mozga zaduženih za promišljanje, donošenje odluka, regulacija emocija. Zato prvo roditelji treba da budu u miru sa sobom, da podstiču dečiji razvoj, pozitivno ga disciplinuju i jednog trenutka dođe sve na svoje mesto.


Psiholog i psihoterapeut Smiljana Grujić je programski menadžer Fondacije Novak Đoković, a po struci je psiholog i psihoterapeut. U fokusu interesovanja su joj saosećajna komunikacija i upravljanje emocijama. Smiljana Grujić vodi program Podrška, ne perfekcija koji pruža podršku roditeljima dece od 0-6  godina. 

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE