Donirajte

Kako sam postala roditelj kakav sam oduvek želela da budem

by , 31. Jul 2020.

Jako nam je drago što se među učesnicima naših programa, čitaocima bloga i pratilaca na društvenim mrežama kreira zajednica koja voli da međusobno deli iskustva i promišlja o raznim temama iz oblasti roditeljstva i ranog razvoja. Ponekad lična priča može ostaviti veći trag nego na desetine stručno napisanih knjiga. Zato danas delimo sa vama priču Tamare Perović, majke četvoro dece i učesnice našeg programa za roditelje “Podrška, ne perfekcija”. Tamara je jednom prilikom već pisala o tome kako je shvatila da savršen roditelj ne postoji, a ovog puta piše o tome kako se ona suočila sa pojedinim izazovima roditeljstva. Podelite i vi sa nama sa kakvim roditeljskim izazovima se susrećete. Pišite nam u komentarima ispod bloga!


Kada sam postala roditelj, tačno sam znala kakav roditelj ne želim da budem. Ne želim da ispoljavam nasilje na decom. Ne želim da budem neko koga se deca plaše. Ne želim da budem ona koja samo kažnjava. Ne želim da budem roditelj u kog deca nemaju poverenje.

A kakav roditelj želim da budem?

Želim da me deca poštuju, a da bih bila vredna njihovog poštovanja, moram da poštujem i ja njih. Da se u svakom trenutku moja deca osećaju sigurno i zaštićeno. Da im ja budem “sigurna luka” u koju će doći kada naiđu na neki problem i ona koja će im pomoći da taj problem i reše, bez nabacivanja osećaja krivice.

Počela sam da razmišljam na koji način da postanem takav roditelj. Jer, iako sve zvuči toliko lako i logično, s vremena na vreme se nađem u nekoj izazovnoj situaciji, kada me sekunde dele da od onog roditelja koji želim da budem se pretvorim u onog koji ne želim i primenim neku staru vaspitnu metodu u koju se starije generacije kunu.

Samokontrola i osvešćivanje tog trenutka su ključ.

I da, dešava se i da izgubim kontrolu, da pre nego što postanem svesna situacije već čujem sebe da vičem. Pa mi bude žao. Žao zbog moje reakcije. Žao što je to moje vikanje povredilo detetova osećanja. I obećam sebi da ću sledeći put biti bolja. Da ću reagovati pametnije. Da znam bolje i da moje dete zaslužuje bolje.

Kada sam postala roditelj, tačno sam znala kakav roditelj ne želim da budem.

Tamara Perović, majka četvoro dece i učesnica našeg programa za roditelje “Podrška, ne perfekcija”:”Kada sam postala roditelj, tačno sam znala kakav roditelj ne želim da budem.”

Razmišljala sam o uzrocima tog mog povišenog tona. Istina je da glavni uzorak nije dete. Bes, ljutnja. Ali zbog čega? Zato što nisam uspela da iskontrolišem dete? Zato što ga nisam dobro vaspitala? Zato što sam omanula kao roditelj? Zato što sam izgubila kontrolu ili nisam uspostavila granice i autoritet kakav sam želela? Zato što, ako me dete nije poslušalo, ja za njega možda i nisam toliko vredan faktor?

Zaključak? U centru zbivanja sam zapravo JA.

Povišenim tonom pokazujemo samo da nemam kontrolu, da sam izgubljena i da nemam rešenje za tu situaciju. A kao takva ne mogu dobar primer da dam ni detetu. Znate ono čuveno “kad neko nije u pravu, počne da viče, da bi drugi mislili da je u pravu“? Vrlo slično je i ovde. Vičem, jer na taj način, u tom trenutku, mislim da ću povratiti kontrolu koju sam izgubila nad situacijom.

I nije najgora stvar pogrešiti. Važno je da te greške osvestimo i trudimo se da ih što manje ponavljamo.

Odmah da vam kažem, ni od naređivanja nema ništa. Probala sam i shvatila da ne funkcioniše.

Umesto naređivanja daleko bolja opcija je SARADLJIVOST. I da, deca žele da sarađuju.

Pokušaću da objasnim iz svog iskustva.

Deca ko deca, zaigraju se, i dok trepneš, igračke su po celoj kući. Predveče, kada dođe vreme za večernju rutinu, narednim strogim tonom deci da pokupe igračke. Jedno dete već smišlja izgovore, drugo se pravi da me nije čulo, treće bezvoljno uzima igračke sa poda i uzdišući ih nosi u kutiju. Očigledno, nisam postigla ništa.

U istoj situaciji, dolazim kod njih u sobu raspoložena, sa osmehom i blagim tonom, pitam ih čega se igraju, oni mi pokažu. Nekoliko minuta smo svi zajedno u igri. Potom im istim tonom i sa trunkon uzbuđenja kažem: “Hajde sad svi da odu svojim kućama na spavanje, a mi da napravimo jednu ludu trku! Uzmite svi po jednu kutiju i da vidimo ko će više igračaka da skupi. Pustićemo muziku i kad ugasim muziku trka je gotova. Kako vam se to čini?” Deca su oduševljena. Za manje od pet minuta igračke su sakupljene, a najvažnije od svega, deca su ZAISTA ŽELELA to da urade. Eto, toliko je lako.

Tamara Perović i njena porodica.

Tamara Perović i njena porodica.

Ako niste sigurni kako da budete roditelj koji ne koristi nasilne metode u vaspitavanju dece, sedite i počnite da razmišljate. Stavite na papir neke svakodnevne izazovne situacije. Napišite kako ih rešavate trenutno. Potom razmislite i napišite kako biste mogli da ih rešite na nenasilni način. Kada sledeći put dođete u neku od tih situacija, setite se ovih “pozitivnihrešenja.

Za sve je potrebno vreme i vežba. Ako ne uspete svaki put, nemojte da odustajete. Vremenom ćete sve više primenjivati “pozitivna” rešenja, a sve manje nasilna. I znate šta je najbolje od svega? Što će biti sve manje izazovnih situacija i sukoba sa detetom jer će dete želeti da sarađuje sa vama.

Detetove reakcije su zapravo povratna reakcija našeg ponašanja prema njemu.

Roditelj je detetov model ponašanja. Ako svaki sukob rešavamo ljutnjom, besom, vikom. Dete će po tom modelu početi da rešava i sopstvene sukobe. I sa nama roditeljima, ali kasnije i sa vršnjacima, učiteljima, kolegama na poslu, komšijama… A to baš i nije ono što želimo, zar ne?

Zato je važno uspostaviti saradnju i biti model koji probleme i sukobe rešava, ne burnim reakcijama i tražeći krivca, već objektivnim posmatranjem situacije i konstruktivnim traženjem rešenja. A kada u najranije dobu uspostavimo saradnju sa detetom, to je saradnja koja traje celog života.

2 komentara

Napiši odgovor
  • Jelenadjokicbk@gmail.com' Jelena Knezevic says:

    Tamara je potpuno u pravu Ali postoje delovi Dana kada beba place, trazi “intenzivnu negu” a moj uskoro sestogodisnjsk Tera po svom, ili bas tad hoce da ga ljuljam, da sutiramo loptu. Mislim da je ljubomoran I trazi paznju, Ali Bogu hvala ima Jo’s jednog brata I sestru(mama Sam cetvoro dece) pa ne znam kako da je zapostavljen a ima veliko drustvo. Meni iskreno Bude kratak fitilj, dovoljno su veliki da znaju sta se sme a sta ne, dosta stvari mogu I Sami da zavrse, Ali moj sestogodisnjak hoce Samo mamu. Suprug kaze da je on Samo razmazen. Najstarije dete ce sad u prvi razred I on se dosta urazumio u zadnje vreme. Tako da mu ostaje da cekam da svi oni zavrse sa svoj I’m fazama. A inace, majka Sam koja I igra fudbal, ljulja, nuna, kuva Pere, hrani, seta I… Uvek na kraju Dana pitam sebe gde gresim.

    • NDFAdmin says:

      Draga Jelena,

      Hvala Vam što ste podelili sa nama Vaše iskustvo. Roditelji se zaista suočavaju sa brojnim izazovima. Možda odgovor na Vašu dileme možete dobiti na našim webinarima za roditelje. Ove nedelje Jelena Đoković, naš psiholog i psihoterapeut Smiljana Grujić, organizuju 9. po redu webinar na temu usaglašenosti roditelja pri vaspitavanju. Možete nam se pridružiti prijavom putem ovog linka: https://us02web.zoom.us/webinar/register/WN_td3XolPMTNKhegl3SJhX6A

Pošalji komentar

Upotreba kolačića

Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE