Donirajte

Mama Ljiljana: „U želji da postanem bolji roditelj, izlečila sam rane svog detinjstva“

by , 27. окт 2020.

Pa ja ću imati porodicu, to će biti samo moja porodica i nikome je neću dati! I opet – bum! Ruši se svet koji nije ni postojao u stvarnosti, nego samo u mojim mislima. Padam, jedva se držim, davim se u suzama neostvarenih očekivanja…

Suprug i ja se već više od 23 godine poznajemo odlično, u svakom pogledu i dodiru. Između nas je uvek išlo lako, zabavno, nezaboravno, uzbudljivo, lepršavo i bezbrižno. Obrazovanje, karijera,  putovanja, druženja… sve je bilo savršeno. Bili smo uporni i vredni, ali smo bez posebnih poteškoća ostvarivali svoje vizije i ciljeve. Potom smo se venčali i poželeli da postanemo roditelji i da se naša ljubav umnoži.

Bum! „Ne možete prirodno da ostanete u drugom stanju, jedina opcija je vantelesna oplodnja“ – kaže doktor.

Problem je u meni. Nakon toga je usledila junačka borba, sa osećajem krivice, neuspelim pokušajima, upitima da li je tako suđeno da bude i do kada ova borba sa hormonima, nadanjima, usponima i padovima uopšte ima smisla. Ipak, istovremeno je u meni gorela želja i sumanuto me je gurao nagon da postanem majka.

Nakon četvrtog pokušaja ostala sam trudna. Veselje! Brzo javljamo svima. Kako će da se zove? Ona ili on? Kako će da izgleda soba? Gde će da se obrazuje? Pa ja ću imati porodicu, to će biti moja, samo moja porodica i nikome je neću dati!

I opet – bum! Ruši se svet koji nije ni postojao u stvarnosti, nego samo u mojim mislima.

Plod se ne razvija. Padam, jedva se držim, davim se u suzama neostvarenih očekivanja. Idemo dalje, dižem glavu, vraćam se u novu normalu. Pokušajmo još jednom! I još jednom. Ostajem trudna! Ovaj put ćutim, sama, sakrivena od svih. Nema očekivanja i planova. Čekam otkucaje srca, double test, genetsku analizu, 5. mesec. Imam zdravog dečaka! Čekam kraj 6. meseca – nije dobro serklaž, čekam 7. mesec prezrela posteljica, čekam 8. mesec jedva hodam, sve me boli. Čuvam se, čuvam ga, još malo, još malo da poraste, i evo ga 9. mesec. Ne želim da znam šta će doći nakon trudnoće. Ne želim da gradim svet koji ne postoji. Ne još uvek.

Rodio se veliki, lep, glasan dečak sa ocenom 10/10! I onda se stvorio novi svet o kojem svesno nisam želela da imam pojma, a koji nosi potpuno novu dimenziju. Gde sam ja u tom svetu? Jel sam to ja? Gde je mleko, gde je moje telo, čije su moje grudi, ko je moj muž?

Ko se ovde rodio: mama ili dete? I tata se rodio. To nije onaj čovek od pre!

Ja ništa ne znam, ne razumem, ne snalazim se, nisam se dovoljno spremila i to me plaši. Sada sam odgovorna za ovo biće do kraja svog života.  Hvata me panika, aaaaa! I tako dan za danom, mesec za mesecom, godina prva, godina druga, još malo pa treća. Neki delovi mene su se vratili, neki smanjili, ali ipak ja nisam više ista osoba i to nikada više neću biti. A gde smo tu nas dvoje koji smo se sve ove godine beskrajno voleli i družili, a posle hrabrili i borili? Koja je naša zajednička uloga i kako da dođemo ponovo do nas? Gde da nađem odgovore na sva ova pitanja?

Kako u životu ništa nije slučajno, baš u periodu kada sam mislila i osećala potrebu za nekim savetom i podrškom u roditeljstvu, videla sam poziv za program „Podrška, ne perfekcija“ Fondacije Novak Đoković.

Malo smo se informisali o ovim radionicama za roditelje i smatrali smo da je ovo sjajna inicijativa i da odgovara našim potrebama. Glavni cilj nam je bio da proverimo da li smo dobri roditelji i kako da nađemo naš zajednički put. 

detinjstva

Tokom radionica sam shvatila da je moj sin jedno srećno dete, i da većinu dobrih metoda već primenjujemo. Bila sam jako ponosna! Razmena iskustava sa ostalim roditeljima je dragocena jer uvidite da su neke stvari koje vas muče u stvari sasvim normalne i deo svakodnevnice svih roditelja. Naročito su mi pomogle diskusije koje su me navele da shvatim da bi suprug i ja trebalo da imamo više vremena za nas, bez griže savesti.

Kao i da osvestim da imam sklonost da preterujem u stvarima koje sama nisam imala kao dete jer potičem iz disfunkcionalne porodice. Razvod je bila česta tema u mojoj porodici, a meni je oduvek bila želja da se ja nikada ne razvedem i zato sam pažljivo birala.

Svaka radionica mi je bila kao terapija. Primere sam doživljavala jako emotivno i lično, sa knedlom u grlu. Suzdržavala sam suze, a opet imala potrebu da svoja iskustva podelim sa grupom.

Želela sam da budem „živi“ primer da neke stvari ne treba raditi i treba bolje shvatiti. Odjednom sam shvatila da sam na radionicama bila u ulozi deteta, a ne roditelja. Čučnula sam i spustila se da vidim svet koji vidi moj sin, ali i ja. Jer to dete sam još uvek ja, sa potrebom da budem dete sa oba roditelja koji obraćaju pažnju na mene, vole me i poštuju. Koliko je u stvari teško kada si dete, mali-veliki čovek sa jasno razvijenom svešću i velikom potrebom da budeš prihvaćen i shvaćen, a još uvek nesposoban da se izraziš na „pravi način“ kako to društvo očekuje.

Slike i iskustva iz mog detinjstva uticala su u stvaranju ličnosti kakva sam danas. Period detinjstva je ključna polazna tačka u kreiranju individue sa svim svojim osobenostima. Naša deca su već formirani ljudi po pitanju emocija, pravde, ljubavi i pažnje. Na nama je da to usmerimo na pravi način. Nas dvoje kao osnova smo nulta tačka postojanja naše porodice. Mi smo temelj i moramo da čuvamo naše utočište. Od nas samih sve zavisi.


Cilj besplatnog programa za roditelje i staratelje „Podrška, ne perfekcija“ je da ih osnaži da prepoznaju potrebe i osećanja deteta i da ih nauči da ne postoje gotova rešenja i savršen roditelj, već roditelji/staratelji koji vole i razumeju dete. U radionicama je do sada učestvovalo čak 1500 roditelja i staratelja. U toku je poziv za prijave za novi ciklus radionica, i možete nam se pridružiti putem ovog linka.  Program “Podrška, ne perfekcija”  se sprovodi u saradnji sa Generali Osiguranjem Srbija i The Humany Safety Net-om. 

0 komentara

Napiši odgovor

    Pošalji komentar

    Upotreba kolačića

    Naš sajt koristi kolačiće kako bi poboljšao korisničko iskustvo

    PrihvatitiSAZNAJTE VIŠE